“Sloj ukusa u čoveku spada među najtemeljnije slojeve. Upravo je zato čovek najnestrpljiviji u stvarima ukusa. Ukus se ne može objasniti. Nikada niko nikoga nije uspeo da ubedi u lepote, čari, toplinu i veličinu jedne pesme, ili muzičkog dela. Ali što se manje može objasniti, sve više postoji. Ukus ljude najprisnije vezuje. Jedno zajedničko divljenje slici, zajedničko uživanje u jelu, zajednički odabrana boja odeće prisnije su od bilo koje principijelne veze. Moguće je vaspitavanje zajedničkih principa – zajedničkih ukusa nikada. Ukus uvek otkriva najtajanstvenija saglasja među tipovima ljudi.” Poručio nam je moj omiljeni filozof Bela Hamvaš.
Nama se vidi da smo razvedeni. Rekla je moja prijateljica za svog bivšeg muža. O tome se u ovom promišljanju radi. Koliko se vidi kada je neko za-jedno. U ljubavi. Harmoničan. I obrnuto. Koliko je pitanje stila esencijalno u svim našim odnosima.
Čest refren u sevdalinkama na radionicama jesu naši odnosi. U tačkama nejasnoća & upitanosti obično dođemo do iste tačke. Pitanje stila. Rukopisa. Koji je najdirektniji izraz našeg bića. Nesvestan. Samim tim autentičan… čak i u svojoj neuautentičnosti. Samim tim i nemoguć za „navežbati“. Za varati. Način kako radimo jedno je način kako radimo sve. Tačka.
U davna vremena.. s vremena na vreme sam bila član komisija u međunarodnim organizacijama… prilikom odabira kandidata za posao. Zvali su me da im ukažem na rukopis kandidata. Koji se jasno čita iz ličnog stila. A koji opet predviđa sva buduća ponašanja kandidata. Sve je jasno. Sve se vidi. Moje prvo i centralno pitanje je bilo… da li se ta osoba stilski uklapa u ekipu. Međutim… procedure u administraciji sve su komplikovanije. I besmislenije. Znale su trajati i po godinu dana. Da bi primili nekoga. Koj bi se pokazao kao dibidus totalni promašaj… već nakon tri meseca. Pri tom je meni na prvi pogled bilo jasno da su taj kandidat i posao stilski nespojivi. Razvedeni i pre susreta. Baš kao što sam ja bila stilski neuklopiva u militantno mučeništvo. Čupavi šamanski vrač u plamenom čipkastom međ’ svim istim Miss sixty madmoazelicama. I pitala sam se sto puta koji je HR mene na taj posao primio.
Kakvu bi ti prodavnicu otvorila? Pitao me je Aleks. Delikatesna radnja. Znala sam na jedan. Sve te gotivice… koje od običnog obroka prave gozbu. Začini. Delicije. Sve što svakodnevicu čini praznikom. Baš kao što se i moj opus zove Matematika višeg življenja. Dakle…mene životno zanima više življenje. Dimenzija više. I načini da do njih dođem. U potrazi sam za čudesnim. I nikad mi nije bilo lako da se uklopim sa „normalcima“. Sa Ikea „običnim“ ljudima. Koji vole ekonomična pakovanja. Da se prištedi na svakodnevnim aktivnostima. Moja druga knjiga se zove Virtuoz svakodnevice. Opet je sve jasno. Pitanje stila. Kada smo stilski neuklopljeni… svaki izbor je mučan. Jer u svakom i najmanjem činu se očitava naše biće. Kako je to božanstveno rekao Bela.
Svi moji putevi vode u istu tačku. U isti Rim. A to je… prija… ne prija. Sviđa. Ne sviđa. I to je moj ključni navigacioni sistem. Moj stil. Moj rukopis. Moj odgovor. Tačka. Što i vama od sveg srca želim 
S ljubavlju,
Bepa
Na slici je moj Frizer. Vrlo značajna figura u mom životu. Dvadeset godina putujem u Novi Sad. Da bih se šišala kod Njega. Najpre se družimo. Da vidimo gde smo. I gde ćemo da idemo. I tek me onda šiša. Moja frizura… baš kao i moj stil su direktni izraz moga bića. Stilski jasna. I određena. Da ne bude posle da sam se lažno predstavljala. I da. Ovo je moja životna ekonomičnost.