Živ mi Todor. Da se vodi govor.

 

Koliko sam nekada pričala o svojim projektima. Idejama. Namerama. Mama mia. Moje biće je živo samo kada ima neko dobro loženje. Inspiraciju. Pa sam to svoje oduševljenje volela da delim na sve strane. Sa dragim ljudima. Na mrežama. Svugde.

 

I šta sam iz tog deljenja naučila? Pa da to više ne radim. Danas mi je jasno kolika energija kulja na priču o projektima. Naročito kada „ubeđujemo“ Neverne Tome koliko je to naše važno. Moguće. I neophodno. Odjednom… bezbrojna energija odlazi na „project justification“. Zašto baš sada? Zašto uopšte? Plus…Neverne Teme su uglavnom ljudi iz našeg prvog kruga. Koji su tu da na površinu izvuku sve naše strahove. Otpore. I odjednom… umesto da se bavimo svojom idejom… mi počinjemo da se pitamo da li ona uopšte ima smisla. Plus… prvi krug često ima strah da će nas izgubiti. Da ćemo otići iz kluba… kada krenemo put svojih snova. Da će za njih biti manje vremena. I sve to tako. Nije mali paket.

I danas se sećam jednog davnog razgovora. Kada mi je tada bliska osoba zaredom postavila pet pitanja. I na svako od njih odgovor je bio negativan. Ne… nije mi se javio. Ne… nije još stiglo. Ne… nisam. Ne… ne mogu. Ne… Jbte… kako znaš da me pitaš sva ta NE pitanja. Ljutila sam se. Dok sam tonula u okean svojih nesigurnosti. Da. Vremenom sam počela da se sklanjam od ljudi koji su aktivirali sva moja NE. I posvetila se svemu onome što je DA.

 

Jako se dobro sećam i mnogih mojih zatvaranja. Neuspeha. Kada sam po sto puta morala da izgovaram slične reči. Da vratila sam se. Nije mi se otvorilo. Nisam uspela. I tako u beskrajon. Naročito mi je teško palo kada smo se Virtuoz i ja razišli tri meseca nakon što je izašla knjiga o našoj ljubavi. Mama mia… kad sam to pretekla. U to vreme sam kod Erike Džong pročitala misao…. koja mi se baš urezala. Videla je par svojih poznanika na naslovnoj strani nekog magazina. Bilo joj je žao što su se autovali… jer… stara veštica je znala da je autovanje autoput koji vodi u rasturanje intime. I njih kao para. Tada sam sebi obećala da nikada više nijednog svog muškarca neću izložiti javnosti. Radoznaloj ekipi. Nas dvoje. Pa koga na našem putu sretnemo… to je to.

 

Sve mi je jasnije kolika energija kulja na priču o idejama. Namerama. Projektima. Pitam se kako sam uopšte išta ikada napravila… onoliko pričajući okolo. Danas sam tu energiju usmerila na stvaranje. Trenutno sam u nekoliko kapitalnih projekata. Koje u tišini sprovodim. Ćutim. Radim. Stvaram. Učim. Razgovaram samo sa onima koji su najdirektnije uključeni. Nisam više raspoložena da čujem svačije strahove. I da se pored onolikih mojih upitanosti bavim još i njihovima. Toga sam se nedavno podsetila. Kada su me ljudi uključeni u moje projekte istresli iz gaća. Izlistali su mi spiskove svih onih koje u sličnim poduhvatima nisu uspeli. Prodrmali su mi samopouzdanje onoliko. U jednom momentu sam čak tako nesigurna izgovorila reči na koje nisam mnogo ponosna. A jel’ vi znate sa kime pričate? Sećate se da sam završila matematiku. Nas dvoje od 150 je polagalo ispite i godine bez padanja. Većinu ispita je bilo „nemoguće“ položiti godinu… dve… tri. Ipak sam ih sve položila. Iz cuga. I poništavala sam neke devetke. Arlauakala sam kao Tarzan. A…a….. Udarajući se po grudima. Bodreći sebe.

 

A gde se delim? Pa sa onima koji su takođe u svojim projektima. Gde nema trenja. Gde će moja krila ojačati. A ne biti skraćena. I moj let doveden u pitanje. Uglavnom je to na mojim radionicama. Jer… to je mesto gde se profesionalno i stručno bavimo letenjem. A sa ekipom… prijateljima… lepim svetom…vrlo rado podelim svoja učenja. Šta sam naučila iz padanja. I dizanja. To je ono što je važno. Delim učenja i iskustva. Ali više ne i sadržaj. Da bih imala šta da kažem na nekoj kafi. Živ mi Todor… da se vodi govor. Učio me je moj deda. E da.

 

I nezaboravite… kad izaberete savetnika… izabrali ste i savet. I zato…pažljivo birajte sagovornike.