Na mojim radionicama postoji nešto što se zove Runda. Svako od nas se u par minuta osvrne na prethodni mesec. Iz ugla teme kojom se bavimo. Ne pričamo o sadržaju…. šta se sve desilo. To smo već ionako petsto puta ispričali. I ništa novo nismo dobili. Osim što smo čestim ponavljanjem/kukanjem smorili i sebe i sagovornike. Umesto toga… govorimo sa drugog mesta. O čemu se u prethodnom periodu radilo. Povezujemo kako smo se sa svim tim situacijama odnosili. I kako smo se osećali. To je viši nivo razmišljanja. Matematika višeg življenja 😉. Na energetskom smislu dešava se iz trećeg oka. Ađna čakre. Zadužene za našu jasnovidost. Za obrasce. I uvide.
I svaki put… isti komentari. Bože dragi… mislili smo da ovog meseca nije bilo ništa značajno. Kad ono… toliko toga. E da. Bezbroj puta nas podsećam sve (pa i sebe) na važnost osvešćivanja pređenih puteva. I o njihovom uvažavanju. Jer… toliko se toga odvija. Za jedan dan kroz naš sistem prođe informacija više nego za ceo život naših bliskih predaka. I sa njima ne uradimo ništa. Ne povežemo. Ne upakujemo. Ne stignemo do značenja. Razumevanja. U svakodnenim razgovorima ostajemo uglavnom na površini. Na vidljivom. Euro… kvadrat… milje koje smo prešli.
Nedostaju nam rituali da osvestimo „male“ pobede. Naše malo veliko NE. Naše ustajanje onih dana kada nam se ne ustaje. Naš drugačiji odgovor na stari obrazac. Kad preskočimo da smo pogani. Naše davanje potrebnitima. Lege gestove. O velikim pobedama da i ne govorim. Nisu slučajno naši preci umesto bezbroj informacija imali svoje rituale. Koji najdirektnije komuniciraju sa našim bićem. Osvestimo da smo prešli neki put. Da smo ozdravili. Da smo završili fakultet. Da smo progovorili neki jezik. Dokle smo u nekom odnosu stigli. Koliko nas samo nije osvestilo da smo završili faks. Jer nam je falila ceremonija. Pomislite samo na Amerikance. Na njihove gradjuejšne. I povežite to sa njihovim vrednovanjem sebe.
Ili kako je to prvih godina radionice artikulisala naša Tamarinja. Na ovu radionicu sam došla kao student… a izašla kao hirurg. U jurcanju za još i više i brže… propustimo da spakujemo… obuhvatimo… razumemo…. izvučemo pouke i učenja prethodnog puta. Pa moramo bezbroj puta da ih ponavljamo. Ne uvažimo naše unutrašnje svetove. Iz kojih je sve to nastalo. Nema ništa… kažemo sebi .I drugima. Ništa spec. A naše biće…. glavnih nosač koji je sve te milje prešao… i sve te bitke izborio… se pokunji. Tako neuvažno. Ne-viđeno. I da… naravno da se vrednujemo kao student… a ne kao hirurg. I da nam je malo samo-poštovanje. Jer… nismo osvestili sve te pređene puteve.
To je jedno od centralnih dešavanja Radionice. Ta naša Runda. Iz te pespektive nadilazimo naše lične privatne situacije. I dolazimo do univerzalnog. Svaka priča je zajednička. I tako priču po priču… shvatimo da smo i mi… pre ili kasnije…. prošli kroz iste teme. Pa ih uvažimo. I Aktivno. I retroaktivno. Dajemo sebi epolete za svaku od pređenih etapa. Uvažimo svoje biće. Koje je tim putem hodilo. A ono onda… tako viđeno… uvaženo… i vrednovano… jedva čeka da se ponovo iskaže. I u nove zadatke krene. To su znali naši preci. Šamani. Mirča Elijade. Koliko priča o ritualima. U kojima sva ta naša usitnjena TO DO… ritualno povežemo u jedno veliko TO BE. Koje iz udaha zna ko je na tom putu postalo.
Novu XXXXVI generaciju radionice lansiramo 13. aprila. Imamo još par mesta. Pa ako poželite da usmerite svoju energiju… da mapirate putovanje svog ostvarenja… da na mesečnom nivou povezujete spoljašnje i unutrašnje svetove…. da uvažavate pređene puteve… i ove novopostavljene… i one koje ste propustili da uvažite… pišite.
U svakom slučaju… vaše biće će se obradovati da proslavite sve svoje prethodne uspehe. Da date sebi epolete. Ja volim da kupim sebi minđuše od pola karata. Reče nam Rosana. Možete i neki simbol pređenog puta da kupite. Da date sebi medalju. Da uvažite pređeni put. Da zaista uvažite da ste od studenta postali hirurg.
And the rest will follow.