TO π OR NOT TO π umesto TO BE OR NOT TO BE
Govorim često mojim studentima. Pa da ovu TO π poruku podelim i sa vama.
Želim da nas podsetim na važnost „malih“ stvari. I svakodnevnih malih odluka. O čemu sam promišljala u prošlogodišnjem eseju Karmičko ispijanje kafe. Jer… svaki čin je karmički. Svako najmanje malo DA. Svaki pristanak (ah… kakva jbna reč!). I svako NE. Od bezbrojnih izbora koji nam se nude u svaakoj sekundi… samo jedan će doneti sreću nama i ljudima oko vas. Njega zovemo… spontana odgovarajuća akcija. Pravi potez u pravi čas.
Sa druge strane… TO BE.. or not TO BE… naše biće vodi na giljotinu. Sve te velike reči… kao što je egzistencijalno… životno… Dan D. Od njih se naše biće skvrči. I ne može da diše. A nekmoli da donese ispravnu odluku. Jer prilikom odlučivanja… esencijalno je stanje u kome smo. Da li smo šćućureni… pod giljotinom. Ili opušteni. U fazonu To π or not to π. A upravo se u tom činu nalaze odgovori. Jer… možemo da trpimo… da idemo „preko sebe“… da smo čak i nesvesni svoje bazične potrebe zvane π. A možemo i da slušamo sebe…. svoje telo… svoje biće… njegove potrebe. I da ih uvažavamo. I što više uvažavamo svoje „male“ nužde… to sve bolje komuniciramo sa sobom. Sa svojim tihim glasom. I poliramo iglu svog unutrašnjeg kompasa. Sa kojim smo rođeni. Ja sam odlučila da budem verna sebi. Pa makar i razočarala svet oko sebe. Ovu temu ću posebno razraditi 😉.
Jer… kad se ide preko sebe…. vrlo se naj*be. Hakuje svoj navigacioni sistem. Koji posle od silnih trebanja, moranja, lepih manira i ljubaznosti… više ne zna koja je ta jedna jedina spontana odgovarajuća akcija.
A što više slušamo sebe… svoj tihi glas… svoje to π… sve manje„velikih“ to BE izbora imamo. Jer smo ih u međuvremeno spontano i slušajući sebe doneli. Bivajući na svom putu. I obrnuto.
Vreme je da ovu π poruku povežem sa sadašnjim trenutkom. U kome nam je zadatak da svaki svoga odbije subašu. Po ažuriranom arhetipskom receptu iz Prvog srpskog ustanka. Bio to naš unutrašnji subaša. Koji nas goni preko svojih ličnih granica. Ili šef. Koji traži da ostanemo još jedan prekovremeni sat. Koji nas cima van radnog vremena. I koji drenira našu životnu silu. Ili mama… koja na razne suptilne načine zna da sprovodi svoju volju. Ili najbolja drugarica. Kojoj smo obećali da ćemo doći na kafu. A ne ide nam se. A ipak idemo… je mi smo ti koji UVEK držimo reč. I dosledni smo. Pa da nas podsetim poruke čika Duška Radovića. Popustite malo sebi. Prekršite neku reč. Odreknite se nekog principa. Organizam nije u stanju da izdrži taj grč principijelnosti i doslednosti.
E pa… vreme je za ta „mala“ NE. Jer sva ta„mala“ pristajanja… dovela su do toga da „pristanemo“ na dva diktatora u tri decenije. Tačnije da vekovima živimo u sužanjskom stanju. I to je taj proces nacionalnog preporoda kroz koji prolazimo. Zahvaljujući Studentima našim. Nobelovcima. Hvala im.
Baš kao što nam je naš prvi Nobelovac poručio da dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.
Isto je i na ličnom planu. Mnogobrojna trpnja… i pristajanja… vode nas preko sebe. A kako unutra… tako je i spolja. I dokle god pristajemo na bezbroj malih trpnji… živećemo u diktaturi. Dokle god ne uradimo taj veliki čin to π…umesto da trpimo. To je ta spontana odgovarajuća akcija. A onda π po π… polako nas vode nas u naše veliko TO BE. I pojedinačno. I nacionalno. Jer biće nam bolje… kada mi budemo bolji. Istinitij. Hrabriji.
To π… ot not to π… o tome se radi.