Pristupna biografija za Srpsko književno društvo
Zovem se Marija Grujić. A mom imenu se još od najmlađih dana pridružio i nadimak Bepa. Po junakinji Alan Forda, Bepi Jozef. Pratio me je gde god da sam došla. I uglavnom je nadglasavao moje ime. Pa sam imenu i prezimenu sa kojima sam rođena, dodala i Bepu. Sviđa mi se što se latinicom napisana Bepa na ćirilici čita kao Vera. Kao vera u život. U ljude. U nebesku mehaniku. U besprekornu orkestraciju.
Rođena sam u Somboru, 4. aprila 1969. Na Dan studenata. I na Veliki petak. Tek mnogo godina kasnije shvatila sam koliko će me obe ove simbolike pratiti kroz život.
Rođena sam u pravničkoj porodici. Vrlo rano sam znala da to neće biti moj put. Privlačili su me ljudi koji bude radoznalost, a ne oni koji tumače propise. Neuoporedivo bliži su mi bili deda i majka, prosvetitelji. Baka je predavala srpskohrvatski jezik i književnost. NJena poslednja želja bila je da stigne još jednom da pročita Karamazove. Deda je predavao istoriju. Potom je trideset godina bio direktor škole, a nije bio u partiji. To je često isticao. Učio me je da se može biti svoj i u najsmutnijim vremenima. Samo ako si posvećen i iskren u onome što radiš.
Iako sam imala mnoga interesovanja i kroz celo školovanje bila vukovac, matematika je bila moja prva ljubav. Obožavala sam njenu eleganciju. Činjenicu da iza prividnog haosa postoji skriveni red. Da svet ima obrasce. Zakone. Harmoniju. Učestvovala sam na bezbroj matematičkih takmičenja, od opštinskih do saveznih. Na studijama matematike bila sam reprezentativac Jugoslavije na međunarodnoj matematičkoj olimpijadi. Tokom studija primala sam stipendiju za talentovane studente. Diplomirala sam u junu 1992. Onoga dana kada je svet u kome sam odrastala počeo da se raspada.
Nekoliko godina ranije izgubila sam mamu i otišla iz porodičnog doma. Tata je u međuvremenu zasnovao novu porodicu. Tih dana kada sam stekla zvanje profesorke matematike, raspadala se zemlja u kojoj sam odrasla. Moje jugoslovenstvo odjednom više nije imalo svoju domovinu. Hiperinflacija je divljala. Da bih platila kiriju trebalo mi je od trideset do pedeset mesečnih plata profesorke matematike u Srednjoj elektotehničkoj školi u Novom Sadu. Tada još nisam znala da upravo taj raspad biti poziv da počnem da iznutra gradim jedan sasvim novi svet.
Nakon što sam svoju prvu generaciju učenika izvela na put, dala sam otkaz. Nije to bila matematika kojom sam želela da se bavim. Još nekoliko godina držala sam privatne časove matematike. Imala sam svoju privatnu školu. A onda je bombardovanje poremetilo sve moje planove. Nije više bilo škole. Časova. Prihoda. Tih dana sam pozvala fakultet. I zamolila ih da dođu po celokupnu moju, godinama sakupljanu matematičku biblioteku.
Tog dana sam, pored ostalih identiteta koji su tih burnih dana nestajali jedan po jedan, izgubila i svoj kvintesencijalni identitet. Matematičarka. Matematika mi je davala duboke urone. Dimenziju više. Bez nje sam se osećala poluživom.
Gubitak svih dotadašnjih identiteta postalo je mesto iz kojeg je niklo centralno pitanje mog književnog opusa. Koji je tada počeo da se rađa. Kako živeti u svetu čiji postojeći obrasci se raspadaju? I šta je prolazno? A šta je večno?
Matematika je bila moje prvo iskustvo večnog. Naučila me je da postoje istine koje ne zavise od vremena, ljudi, lične simpatije. Tek mnogo godina kasnije sam shvatila da oduvek proučevam isto. Samo sam menjala jezike kojima sam proučavala zakonitosti života.
Umnogome me je odredila Heseova Igra staklenih perli. Igra. Jezik. Matematika. Muzika. Koji su jedno. Prevođenje sa jednog jezika na drugi. I povezivanje esencijalnih ljudskih znanja u jedinstvenu univerzalnu harmoniju. Hese me je naučio da znanje odvojeno od života gubi svoj smisao.
Dosadilo mi je da budem pametna samo u rešavanju matematičkih zadataka. Želela sam da razumem kako se rešavaju životne zavrzlame. I tako je počela da nastaje moja matematika višeg življenja. Umesto više matematike. Hermetične Kastalije.
Svi moji eseji i sve moje knjige nastaju iz jednog istog pitanja: Kako živeti život natopljen smislom kada se stari obrasci raspadaju?
Nakon matematike obukla sam bezbroj kostima. Na nekoliko kontinenata. Konobarica. Državna uprava. Japan. Korporacija. Investicioni fond. Karipski kruzer. Donatorski svet. Projekti. Strateško planiranje. Honduras. Svaki put, činilo mi se da tražim novi posao. Danas znam da nisam menjala poslove. Menjala sam „laboratorije“ u kojima sam proučavala čoveka.
Naročito me je odredio Japan. Koji mi se desio 2003. godine. Kao stipendista japanske vlade, radila sam specijalizaciju iz nove javne uprave. Iako sam bila novak u državnoj upravi, moj rad Reforma državne uprave pobedio je radove školovanih birokrata, Zahvaljujući igri staklenih perli. Koju sam tih dana aktivirala.
Baš kao što sam se i ja ponovo rodila u Japanu – i moje pisanje se rodilo u Zemlji izlazećeg sunca. Pisala sam pisma svojim prijateljima. Mili moj Univerzume… Nastavilo se Dnevnikom male od dve palube, sa karipskog broda Glori. I nikada više nije prestajalo. Književnost za mene nije samo način na koji pišem – nego način na koji dišem. Za mene je svaki tekst prilika da se jezikom stvori živahan susret.
Od tada, u igri staklenih perli, pisanje je postao moj primarni jezik. Moj osnovni način razmišljanja. Moj način traganja. Moj način razgovora sa svetom. Nekada me je matematika vodila u dimenziju više. Danas me tamo vodi pisanje. Kao primarna delatnost. Da ne preskočim ni čitanje. Bicikl. Ples. Plivanje. I zajedničke veličanstvene momente. U kojima „kužimo svijet“. A ti momenti su najčešće na mojim radionicama.
U Beograd sam se preselila nakon što sam se vratila iz Japana, u julu 2004. godine. Ovo je grad koji mnogo volim. Koji mi daje neiscrpnu inspiraciju. I koji mi je otvorio mnoga vrata.
Osnovna forma mog izraza su eseji, koje objavljujem na sajtu www.marijagrujicbepa.com i delim ih sa čitaocima mejlom, u formi Bepinog fanzina. Nekoliko puta mesečno.
Prvu knjigu napisala sam u dahu. Nindža od Japana sa Balkana. Prvo izdanje objavila je Čigoja štampa 2015. godine.
U drugom izdanju Nindže, rešila sam da stvari uzmem u svoje ruke. Tokom poslednjih deset godina naučila sam da budem odgovorna za čitav život jedne knjige. Od prvih beleški, preko rukopisa, uređivanja, lekture, dizajna, štampe, distribucije – do susreta sa čitaocima. I mogu reći da tek sada razumem ideju da je za majstorstvo potrebno deset hiljada sati. Ili deset godina.
Posle mnogo godina, po prvi put osećam da više ne tražim svoj identitet. Pisac nije nešto što sam odlučila da budem. Piscem sam postajala postepeno. Dan za danom.
I baš kao što sam od pisanija, esejistike, od one koje piše, postajala pisac, tako sam tokom deset godina razvijala i negovala čitalačku publiku. Bez velike pompe. Tiho. Polako. Ali posvećeno. Tako sam od prvih pisama iz Japana: Mili moj Univerzume… stigla do Lepi moj Svete… I kao veliki blagoslov življenja u kostimu pisca smatram baš taj moj Lepi svet. Vremenom su moji čitaoci postali moja zajednica. Divna i posvećena publika. Koja voli moje knjige. Živi sa njima. Podvlači ih. Koristi ih kao sveske. Poklanja ih svojim ljudima.
Druga knjiga, Virtuz svakodnevice je roman o ljubavi. Prva dva izdanja Virtuoza objavila je Čarobna knjiga, 2018. i 2020. godine.
Usledili su Randevu sa Muzama (2021.) i Nebeska mehanika (2022.). Njih sam objavila kao samizdat pisac, u Futura izdavaštvu.
Za svet je spremna i moja nova knjiga: Vreme je za nove priče; Zapisi o nastajanju epohe. Planiram da je objavim u septembru.
Već neko vreme u meni sazreva roman Cena buđenja, čije sam glavne elemente postavila. I jedva čekam da u njih uronim. Čim dostojno ispratim na put moje novo čedo. Vreme je za nove priče.
Kao pisac-panelista, dva puta sam učestovala na Book Talk-u, najvećoj regionalnoj književnoj konferenciji u Srbiji, 2016. i 2019. godine.
Eseji su mi objavljivani u Zvezdanom kolodvoru, e-časopisu za umetnost i kulturu.
Zato danas želim da upoznam svoju prirodnu zajednicu. LJude koji razumeju radost i usamljenost ovog zanata. Koji je istovremeno i poziv. LJude koji tragaju kroz jezik. Koji veruju da književnost nije beg od života, nego jedan od njegovih najdubljih izraza. Baš kao što danas znam da je moj književni rad nastavak istog traganja koje je nekada nosilo ime matematike.
Celog života tragam za sagovornicima. Za zajedničkim veličanstvenim momentima. Verujem da ih mogu pronaći među piscima. Baš kao što verujem da i ja, svojim knjigama i svojim pitanjima, imam šta da donesem za zajednički sto.
Bepa koja je nekada poklonila svoju matematičku biblioteku fakultetu, misleći da se zauvek oprašta od matematike, nije znala da će je ona strpljivo sačekati. Ne u jednačinama. Nego u rečima. U kompoziciji. U ritmu. U obrascima. U arhitekturi misli. U književnosti.
Beograd, 24. jun 2026.