Vegetarijanka

Tema izlaska iz plemenskih uzusa ušla je na velika vrata. Sa raznih strana. Na svakoj od radionica…. pokretala se na ovaj ili onaj način. Kao neodlazak na proslavu trideset godina mature. Oko koga je Sandriška bila tako ponosna. Zato što je odlučila da ne ode. Iako… da podvučem… nije nezadovoljna sobom i svojim životom… što se smatra jedinim ledžit razlogom nedolaska na ovakve prozivke. Jednostavno… nije osećala iskrenu radost u srcu za ovakvim slavljem. Njih nekoliko iz razreda se svakako druži. Najintimnije. Okumljeno. Iskreno. A sa ostatkom ekipe ne oseća nikakvu povezanost. Haaajde… insistirali su neki. Popićemo par pića. Pa ćemo se rugati ekipi. Bodrili su je. Ova rečenica odzvonila je u njenom biću. I tog trenutka je odlučila da ne ide. Ispostavilo se da je tog dana bila i naša radionica. Kruna druge godine. Verbalni aikido. Pleme sa kojim je vrlo povezana. I na duhovnom. I na mentalnom. I na društvenom nivou. Plus je podarena uvidom da je i ona nekada tako slavila. Utrnjivala se nekim „pićencetom“. Da bi mogla da podnese toliku količinu nepripadanja. Da bi svi zajedno sprdali one koji su drugačiji od njih. Uvažila je i sebe. I pređeni put. Od anesteziranja da bi pripadala i ismevala se drugima…. do danas… kada joj se to čini… jako jako daleko.

 

Setila sam se i fantastične ilustracije. Koju prilažem u ovoj objavi. Po izlasku iz škole svi smo još poprilično slični. Kao jaje jajetu. Nuh… jaja se ipak malo razlikuju. Kako vreme prolazi… iz jaja se legu kokoške, krokodili, kornjače, orlovi, zmije… Pa ovu vremenom naraslu razliku utapamo u alkoholu. Krokodil se sprda sa patkom. I formama života različitim od njegove.

 

 

Slično je i sa Slavama. Još nikada nisam nikoga čula da se raduje Slavi. Ni one koji su domaćini. Tj. Domaćice. Vazda kukaju kako padaju s nogu. Kako ne stignu ni da vide goste. Plus su im i gosti daleki ljudi. Neki nepoznati rođaci. Neki davni prijatelji. S kojima su nekada bili slična. Kao jaje jajetu. Nuh… vremenom su postali potpuni stranci. Kukaju i oni koji na Slave idu. Obično ih bude dve-tri u nizu. Pa radni dan. Pa jedi. Pij. Živeli. Sa dalekim ljudima. Pa tapaciraj neprijatnost hranom. Pa anesteziraj je alkoholom. Pričaj o rakiji. Pečenjari iz koje je stiglo prase. O ruskoj salati. Živeli. Živeli. Gledajući na sat. I pitajući se kada je najpristojnije vreme da se ode.

 

Slično je i sa svadbama. Priča nam jedna naša Divna kako je po službenoj dužnosti išla na koleginicinu svadbu. Iza sedam gora. I iza sedam mora. Posle cele radne nedelje. Umesto njene subote i nedelje… da se odmori… slavila je na način koji je vekovima daleko od onoga što njenom biću treba. I godi. Da bi na kraju…. sve kolege insistirale da slavlje nastave u obližnjoj bugarskoj diskoteci. Još malo da se naliju. A možda i da se sprdaju sa razičitostima običaja usred koji su bili. Zmija da oplete po patkama. Naša Divna nije imala dvojbu. Naravno da neće ići. Ali ni nama se ne ide… pa idemo. Hajde. Hajde. Trebalo joj je još pola sata da se odbrani od napada kolega. Koji su pokušali da je uvuku u nešto u šta se ni njima nije išlo.

 

Takve priče o nepripadanju slušam li slušam. I ne samo da ih slušam. Nego ih živim.Ja sam od najranijih dana bila ta crna ovca porodice. Koja uvek nešto izvodi. Ta koja norme društva nije uzimala zdravo za gotovo. Koja je slušala sebe i svoje srce. Pa makar je svi smatrali lujkom. I zvali Marijom Pizdarijom. Tek mi je sada jasno koliko je to veliki iskorak bio. Ta silna NE… koja celog života govorim. Svim tim navaljivanjima. Trebanjima. Pristojnostima. Pristajanjima. Da se neko ne uvredi. Po cenu da izdam sebe.

 

Ne živim po matriksu plemena u kojem sam rođena. Izašla sam iz pravničke i prosvetiteljske tradicije moje porodice. Iz „ozbiljnih“ i „uglednih“ zanimanja. Radim i živim na drugačiji način. Družim se… putujem… slavim… na moj način. Drugačiji od zadatoga. I tek mi je danas jasno koliko je to veliki čin… čin hrabrosti… slušanje sebe. Svoga srca. Svoga DA. I svog NE. Kod mene tu nije bilo pitanja. Preko dve decenije sam vegetarijanka. Alkohol mi nikada nije prijao. I svaki put kada bih pristala da pojedem nešto što inače ne idem… preselo mi je. Moje telo bi burno reagovalo. Oticala bih. Trebalo mi je nedelju dana da se oporavim od pristojnosti. Pa sam to prestala da radim.

 

Danas…čujem da i odrasli ljudi… direktori korporacija ne umeju da se odupru odlasku u bugarsku diskoteku u tri ujutru. I jasno mi je koliko pleme ne da da se iz njega izađe. I koliki je pritisak društva na sve različito. Nije ni čudo da je Nobelovu nagradu dobio roman Vegetarijanka. Nisam ga čitala. Nuh… već mi je i naslov bio dovoljno rečit. I podsetio me koliki je podvig bio moje istrajavanje u drugačijem življenju. Slavljenju. Tugovanju. Svakodnevnom druženju. Za Nobelovu nagradu. Koju sam sebi dodelila.

 

Važno je da osvestimo da je novo doba uveliko došlo. Da su stari načini druženja apsolutno prevaziđeni. Naročito u velikim gradovima. Gde se radi od non do stop. I gde je priprema Slave na starozavetni način… čin mučenja. I sebe i gostiju. Sve u ime Tradicije. I pokušaja pripadanja nepripadajućima. Tradicija jeste važna. I ona čini da osećamo povezanost sa svojim precima. Sa svime što je bilo. Nuh… svakako je vreme da osmislimo nove načine da je uvažimo. Koliko je samo ljudi koji se hrane drugačije. Koji ne samo da ne jedu prasetinu… nego ni rusku salatu. Ni gluten. Ni šećer. Niti jedno jelo sa slavske trpeze.

 

Čini mi se da je vreme da osmislimo nove načine da poštujemo Tradiciju. Šta… sa kim i kako slavimo. Ja na primer rano ustajem i rano ležem. Ne prijaju mi večernja.. bučna i zadimljena okupljanja. Moji partiji su matinei. Koji su se… divne li moje radosti… polako ušunjali u Beli grad. Na mojim kukuriku partijima se đuska. I potom rasplesan odlazi u dan. Šta ću.. kad sam Petao . 

 

Za kraj ovog promišljanja dodajem veliki disklejmer. Svima onima koji rado slave svoja Slavlja na tradicionalni način. I da im se zahvalim što čuvaju Tradiciju. Nuh…svakako ih molim da uvaže da postoje i vegetarijanci. I da ne navaljuju na njih da probaju nešto… za njihovu ljubav. Jer… kako čovek postaje bliži sebi… sve manje je spreman da razočara sebe. Po cenu da razočara druge.

 

Živeli. Na mnoga dobra i istinita slavlja. U skladu sa našim bićem.