Nekada sam sa Lepim mojim svetom delila (skoro) sve. Važne stvari svakako. Svako i najmanje otvaranje ili slaganje kockica bio mi je povod za slavlje. Od tinejdžerskih godina bila sam kraljica partija. Ruku na srce… više sam delila dobre stvari. Jer svoje loše dane volim biti sama. Voziti… đuskati… lutati po gradu. I temu kužiti sa odabranim intimusima. Pa kada je rešim… kao rešen zadatak podeliti sa svetom. Tako je nastala moja do sada neobjavljena knjiga… Praktikum životnih zavrzlama; rešenih i nerešenih.
A onda sam se ispekla o oversharing. Verujući da je sharing isto što i caring. Izgubivši privatnu intimnu sebe. Pa sam poslednjih godina u deljenju… drugačija. Počela sam da biram šta sa kim delim. Jer… pokazalo se da nemaju svi naši prijatelji kapacitet da sa nama podele radosne vesti. Da sa nama slave. Ali zato imaju kapacitet da budu tu kada nam je teško. Da se nađu u nevolji. Verujući u ideju da se pravi prijatelji u nevolji poznaju. A opet… deo ekipe se bolje iskazao u slavljima. A manje u zahtevnim situacijama. A neki… baš malobrojni se nalaze u obe grupacije. I oni su mi svakako najdragoceniji.
Oversharing na mrežama (koje su sva sreća nestale… u jednom danu… pre tri godine) me je naučio koliko mi je važno privatno. Intimno. Lično. Pa sam počela da se delim vrlo selektivno. A opet… znam koliko je štekanje kao ideja opasno. I da je radost važno podeliti. Isto kao i bol. Jer se radost (ispravnim) deljenjem umnožava. Baš kao što se bol (ispravnim) deljenjem smanjuje. A sve nas to podseća nas na kolo sreće. To sam poslednje decenije, vodeći radionice shvatila. Kako je u grupi uvek balans. Neko se zaljubi… a neko se razvede. Nekom se neko rodio… dok je neko nekom umro.
I eto mene polako u središtu upitanosti. Koja mi se već neko vreme vrzma radnom površinom. Jer često pevam onaj stih… kad neće nikog… mene krene i hoće. Ovu temu mogla bih da nazovem i ljubav u doba kolere. Da pozajmim Markesovu artikulaciju. Odnosno… sreća u doba vanrednog stanja.
Koliko samo fotki ovog leta nisam podelila (takoreći niti jednu) sa moje Panameričke ljubavne ture… jer sam osećala da je neumesno, da šaljem fotke nas dvoje srećnih sa tropskih mora… dok mladost u mojoj zemlji krvari. I učitelji stradaju. U stvari… to krvarenje mi se u tim trenucima činilo još jače. Svoja pisanija i razglednice delila sam sa svojim najbližim prijateljicama. Ne zato što sam skrivala svoju američku sreću… prosto nisam osećala da želim da je delim sa širim auditorijumom. Sačuvala sam je za nas. Za našu intimu. I za moje intimusice. Na moje upitanosti o deljenju sreće u vreme vandrednog stanja… Saša….kraljica svetskih postignuća i grandioznih rezultata mi je odgovorila… Bepi, nikad nikad nemoj da nam uskraćuješ lepotu zbog nečeg drugog što se dešava.
U vreme distopije… potrebno nam je parče utopije. Kaže moja omiljena Olja SI. Podsetnik na kolo sreće… koje se okreće. Podsetnik da je život vrlo sveoubuhvatan. I da se može biti srećan u vreme kolere. I obrnuto. Zlatno doba nije garancija lične sreće. I da je srećnost jedna vrlo lična kategorija. A točak sreće se okreće. I podseća nas da sve će proći.. I da je naš veliki zadatak da naučimo da se radujemo sreći…čak i kada nije naša. I kada nismo na svom maksimumu. Što reče moja Ljubinka.. .i njen životni moto… od svačijeg dobra… meni bolje. Sećam se koliko sam se iskreno radovala Sašinim svetskim uspesima… dok sam bila zaglavljena u undergroundu svog života. Jer… ona mi je bila svetionik. I podsetnik da postoje i neki drugi horizonti. I da je moguće do njih stići.
Ovih dana mi se toliko toga divnog dešava. Nakon Panameričke ljubavne turneje… i dva Randevua sa Muzama… Muze su me baš počastile. Poređala sam i finalno skockala dve knjige. Koje su se rađale i ređale godinama. E-knjigu ovih dana upravo lansiram. A vi je već mnogo volite. I želite. I od toga mi duša peva. A telo igra. Imam još nekih divnih vesti…nuh… njih sam za sada podelila tek sa dva-tri intimusa. I nemam potrebu dalje da ih delim.
I pitam se kako se vi odnosite sa ovom temom? Sa srećom u doba vanrednog stanja (univerzalnog i ličnog)?
I za kraj ovog promišljanja sa vama delim važne reči Marijane Vilijamsom. Koje je Nelson Mendela čitao na svojoj inauguraciji. Dozvoli svojoj svetlosti da zablista.
Naš najveći strah nije da nećemo biti sposobni.
Naš najveći strah je da ne postanemo bezgraničn omoćni.
Najviše nas plaši naša svetlost, a ne naša tama.
Pitamo se: Odakle meni pravo da budem tako brilijantan?
Ali odakle ti pravo da to ne budeš…
To što ti sebe činiš manje značajnim, ne služi svetu.
Ograničavati sebe, samo da se drugi oko tebe nebi osećali nesigurno, nije produhovljeno.
Jer kada dozvolimo svojoj svetlosti da sija, dajemo time i drugima dozvolu da zablistaju.
Kada se mi oslobodimo straha, onda naše prisustvo automatski oslobađa sve oko nas.
Beograd, 14. septembar 2025.