kao odgovor na društvenu atrofiju
Za one koji vole dokaze…. onolika istraživanja dokazuju da su stvarna i mnogostruka povezanost sa ljudima jedan od najznačajnih faktora trajnog dobrog zdravlja. Važnija čak i od ishrane, telovežbe, nepušenja…. Jer… bliskost je prirodno stanje naše ljudske vrste. I naša večna čežnja. A opet… napravili smo kulturu koja nas je odrodila od bliskosti. Povezanosti. Ljubavi. U eri hiper individualizma… kada su ono što nama odgovara, što nam je zgodno i čuva naše granice… postali važniji od povezanosti. Bliskosti. I eto nas samih… u krevetu…. sa telefonima u rukama. U eri nezapamćene usamljenosti. I društvene atrofije. I mnogih novih bolesti koje su posledica pustopoljane u duši savremenog čoveka.
Potrebno je selo da bi se odgojilo dete. Uči nas afrička poslovica. A isto to selo je potrebno i za odraslog čoveka. Da bismo nahranili različite aspekte naše bića… potrebne su nam različite vrste društvenih razmena. Ipak… iako sve to znamo… današnji način života nam to ne dozvoljava. Polako je iščilelo to naše selo. Preselilo se u grad. A mi od prijatelja… spali na kontakte. Hiljade kontakata… a nikoga da nas sačeka na aerodromu. Pričuva nam mačku. Ili čuje vapaj naše duše. Prijateljstvo i odnosi zahtevaju vreme. Pažnju. Posvećenost. Da ih negujemo. Hranimo. Čak i kada nam baš nije najzgodnije. Da imamo zajednička interesovanja. Da delimo stvarnost. Da ne bude samo keč-apovanje. Nadoknađivanje. Prepričavanje šta je bilo u međuvremenu. I šta rade ovi i oni.
Rođena sam u doba Vudstoka… odgajana u maniru družine Pere Kvržice… i formirana u musketarskom duhu… svi za jednog.. jedan za sve… u epohi kada je solidarnost bila prirodna kao vazduh koji dišemo…. prijatelji su bili i ostali centralni stub mog života. I moje pažnje. Sticajem okolnosti… sa uobičajene trase sišla sam pre četiri decenije… i počela da živim po svom. Primarnu porodicu zamenila sam prijateljima. Mnogobrojnim. I svih ovih godina sam negovala prijateljstva. Hranila ih. Putovala kod mojih prijatelja. Jer nas je život razbacivao po različitim gradovima… državama… kontinetnima. I moji prijatelji… su moj najveći „kapital“. Blago. I potpuno se slažem sa Terezom Avilskom da je prijateljstvo najistinitije ostvarenje osobe.
Menjajući gradove… imajući mnogobrojna interesovanja… vazda učeći nešto novo… stalno sam sticala nove i nove prijatelje. A bogami se davala i „starima“. I tako do danas. A priroda mog poziva… radionice koje živim…. intenzivna i bliska povezanost sa mnogobrojnim ljudima načinila je da sam napravila svoje selo. To moje pleme. U kome sam ono što se kaže „space holder“. Inspirator. Spojiteljka svetova. I sve mi je jasnije koliko je Pleme ključna formacija današnjeg trenutka. Nove epohe. Koju svi osluškujemo. Pokušavamo da razumemo. Dok sa horizonta učitamo nove arhetipove… i nove načine življenja koji nam dolaze.
Ovih dana imala sam priliku da prođem kroz nekoliko plemena. Najpre kroz Lepi moj Svet. Koji sam pravila svih ovih godina. I u kojem je sve po mom. Pa sam nekoliko dana provela na plesu. Sa plesnim plemenom. Gde sam jedna od…. I čiji se uzusi malo razlikuju od „mog“ Lepog sveta. Pa sam bila na velikoj vojvođanskoj turi. I provela nekoliko dana u plemenima u kojima sam formirana. A onda i u Momčilovićkom plemenu. U koje sam prethodnih godina pozvana. I koje žive „stare dobre“ vrednosti onoga doba. I velika su mi fascinacija.
Kao plemenski vođa jednog plemena… istražujem kvalitete i vrednosti koje je važno da sačuvamo. U nastajanju novog sveta. Kada društvena atrofija preti da nam duše isuši… osećam koliko je važno da ove teme pokrenemo. Da učinimo svesne napore da se ponovo povežemo sa ljudima. Da negujemo različite vrste bliskosti. Povezanosti. Jer… možda nije uvek zgodno… ali je za opstanak nas kao vrste neophodno.
***
Aktivna autentična povezanost…. kakva dobra niska bisera. Odjekuje mi danima kao neki fini eho. Za sada je dobila mesto naslova moje nove knjige. Koju već neko vreme pišem. Prvi naslov bio je BITI & VOLETI. Podnaslov joj je Kalkulator lične moći.
I danas… u ovolikoj socijalnoj atrofiji… sve više razumem značaj autentične povezanosti. Kao odgovor na hiper-individualizam u kojem smo se zadesili. Gledam moje Džedaine… onako lepe… raskošno divne… pametne… ostvarene… zanimljive… kako čame same u svojim divno picnutim kulama. Odvojene od sveta. Osećajući da to nije nešto što im dušu hrani.
Sa pet planeta u Ovnu, Strelcem u podznaku i dušom škorpijskom… ovo jeste tema mog života. Biti & voleti. Izrazito sam autononmna i individualna. Sa jedne strane. A opet jednako mi je snažna potreba i da se sa svetom delim. Arhetip Lude u meni je lak na ulazak u razne situacije. Lako je skočiti u bunar… rekao bi mi deda… treba iz njega i izaći. E pa zato sam razvila onolike mišiće za izlazak iz bunara. Jer… nisam se jednom u njemu našla.
I kako vreme prolazi… svi više vidim da me je čuvala ova moja Luda. Koja želi u svet. Koja se ne plaši da u situacije uđe. A ni da iz njih izađe. Čak i kada sam se olupala. Jer… ranjivi smo. Ali ne i lomljivi. Pa da razradim ovu ideju.
Jedno od mojih glavnih pripadnosti je plesno pleme. Plesali smo četiri dana… nakon malo veće pauze. I baš sam ih svih bila željna. Na zajedničke ručkove u pauzama ne idem… jer mi ništa od toga ne odgovara. Volim da donesem svoju hranu. Vegansku. Da budem u pauzi sama. Sa svim otvorenim temama. Da ih procesiram. Eventualno da razmenim koju sa ekipom koja takođe ne ide na zajedničke ručkove.
Sa druge strane… volim te ljude. Više od decenije plešemo. Po raznim dvoranama ex Jugoslavije. I poželela sam da im se pridružim na subotnjem druženju. Poslušala sam svoje srce… željno povezivanja. Nuh… kada sam stigla.. i videla set-up… spojene stolove… konobara koji stoji sa olovkom i papirom… i čeka našu porudžbinu… dim… sva ta hrana koju ne jedem… pomisao na alkohol… koji uglavnom ne pijem… pa taj tesni prostor između nas. Osetila sam se kao stišnjena između dve stolice. Između dva bića koja su mi mnogo draga.
Morala bih dobro da se utrnem da ovu situaciju podnesem. Pomislila sam. U ovakvim situacijama obično zapalim. Pa propušim na neko vreme. Zašto još uvek slavimo na tako neudobne načine… koji traže da se anesteziramo? Pitala sam se. I u roku od tri minuta… celo moje biće je arlaukalo…. pušćaj me van. E da. Skok u bunar. Zlatici sam najpre šapnula da ću se išunjati. A ona nek me kod ekipe opravda. A već u sledećem udahu znala sam da to nije put. Da ne želim da se šunjam. Da sam onoliko radila na svom integritetu. I sad da ga tako urušavam… jednim šunjanjem. Vrlo je opasna rabota… to šunjanje.
U sledećem udahu shvatila sam i odakle šunjanje. Decenijama živeći… jedući i slaveći drugačije od većine ljudi.. morala sam onoliko da se objašnjavam. Opravdavam. Izvinjavam. Uh. Da ne jedem tu hranu. Da mi se ne pije. Dok se davim u duvanskom dimu. Stišnjena između dva sagovornika. Sa temama koje me zanimaju manje od lanjskog snega. Ostavljajući po strani sve teme koje su me zanimale. Ah. Koje kuljanje energije u tri rečenice.
Upravo se o tome i radi. To je podnaslov moje knjige. I moj stalni poziv studentima. Da u svakoj razmeni uključe kalkulator lične moći. Da li im neka razmena daje ili uzima energiju. Jer nema neutralne razmene. Što na vratima nekih ofisa piše… svako u ovu prostoriju donese osmeh. Neko kad dođe. A neko kad ode.
I eto nas stigosmo do poente ovog promišljanja. Ako koza laže… rog ne laže. Naše telo zna. A naš zadatak je da ga slušamo. I da mu verujemo. Da u situacijama u kojima osećamo da nam kulja energija i lična moć… da se iz njih što pre izvučemo. Jer kad ide preko sebe… čovek najebe. A važno je i da se ne šunjamo. Ne izvinjavamo. Nego dostojanstveno izrazimo svoju autentičnost.
Kao i sa većinom suptilnih pojmova… tako je i sa autentičnošću. Možemo da razumemo svoju autentičnost primećujući gde nismo autentični. Baš kao i što do ljubavi dolazimo kad odbacimo sve što nije ljubav. I do našeg istinskog bića dolazimo tako što smo istiniti sa sobom. Sa svojom životnom energijom.
Da sumiram u dve reči ovo promišljanje. Svoju autentičnost nećemo razumeti sedeći sami u svom dvorcu. Izolovani od sveta i od iskustava. Uđemo u svet. Slušamo sebe. Pratimo šta nam daje energiju. A šta nam je uzima. I po tom saznanju dejstvujemo. Svest… akcija… transformacija. Aktivna autentična povezanost. Kroz kalkulator lične moći. Biti & voleti.
A ja ću kao aktivni princip… pronaći neki prostor… na koje ću pozvati moje plesno pleme. Gde možemo da se družimo na drugačiji način. Koji više liči na nas. Jer… važno je da smo zajedno. Naročito sada. U ovo vreme socijalne atrofije.
Beograd, 23. oktobar 2025.