Nikada nisam toliko plakala, kao dok sam se opraštala sa Tokijem, Japanom, Japancima i mojom ekipom iz sveta u razvoju . Rasplakala sam čak i Džaveda Kana. Velikog, ozbiljnog, glasnog, rešenog i visokog državnog službenika iz Pakistana. Na prijem kod japanskog ministra unutrašnjih poslova, Džaved je išao u haljini i papučama, po pakistanski. Imao je toliko jaku nostalgiju za Pakistanom i za svojom velikom porodicom, da je počeo da kopni naočigled svih nas. Znao je odmah šta mu je. A Japanci k’o Japanci, imaju rešenje za sve, pa i za nostalgiju. Džaved se brzo vratio u punu formu. Tih dana mog plakanja, Džaved je takođe plakao sa mnom. Malo se i ljutio što plače. Novo iskustvo za njega. Kaže, nije plakao ni kada mu je umro otac. Malo se stideo zbog toga. I to zbog mene, žene sa Balkana. Ja sam mu od prvog dana bila kriva za Kosovo, mada ne znam tačno kako. A nervirala ga je i moja emancipacija. Gola ramena i rešen stav. Džaved i ja smo pretvorili versko-ideološki rat u ljubav. U prijateljstvo muškarca i žene, u koje Džaved do tada nije verovao. Sa rekama suza. To je bilo plakanje mog života. Za sve do tada.
U Japanu sam se odmarala od Srbije i Crne Gore, kako nam se zemlja tada zvala. Od Balkana u svim svojim oblicima. Od srpskog jezika. Od svojih svetova. Od sebe. Plakala sam do Frankfurta. Pustila sam japanskim stujardesama da mi kao gejše tiho šapuću na uvo dok me masiraju i stavljaju obloge na kapke. U Frankfurtu, u avionu za Beograd, potrošila sam sve suze. I onda sam se zadesila u nekoj novoj energiji. Gospode Bože. Posle japanske zen tišine ulazim u uskovitlanu buku. Naši ljudi idu u domovinu. Viču. Dovikuju se. Naslućujem srpski jezik, još uvek ga ne primajući u sebe. Sedam u avion, žmurim. Energična, krupna i autoritativna žena ulazi mi u auru. Ona ne zna za „ma-ai“, pravo rastojanje, za sveti lični prostor. U „ma-ai“ se ne ulazi. U Japanu. Ali na ovom mestu, da. Žena čita moju knjigu, u koju sam se zaronila i sklonila. Otopim je pogledom, japanskim. Istog momenta okrete se ka svom sitnom i nečujnom mužu i kaže mu nešto. To su bile prve srpske reči koje sam razgovetno čula. „Ako želimo da napravimo poštenu grobnicu, moramo da damo barem 3 hiljade eura.“ Gospode Bože. Počela sam da jecam. Osetila sam i osvestila balkansku nekrofiliju. I setila se japanskih grobalja. Na jednom kvadratnom metru počivaju sve generacije. Doda se još jedan drveni štap sa imenom. I to je to. U Japanu se ulaže u život. U celoživotno obrazovanje. Svakoga dana u svakom pogledu. Do poslednjeg daha. Na Balkanu u smrt. Funeral and wedding orchestra. Brega je to odavno razumeo. Ridala sam do Beograda.
Na beogradski aerodrom sletelo je nas pedesetak putnika iz Frankfurta. Nema službenih lica. Energija stoji. Mi stojimo. Nastavljam da plačem, sećajući se svoje Šindžuku metro stanice, kažu najveće na svetu. Na Šindžuku stanici u jutarnjem špicu, u svakom momentu orkestrirano, tiho, lako i graciozno teče dva miliona ljudi, bez dodira, sudara ili zaglavljivanja. Iz onog tihog kosmičkog uigranog sleta od 13 miliona ljudi, stigla sam u zakrčenje od 50 ljudi. Počinje pobuna. Neusmerena. Svako gunđa i kida se sam za sebe. Zajedno sa svojim komšijom.
Vrlo snažno osećam taj naš balkanski underground, tu ogromnu energiju koja kulja i kulja, neusmerena. Pa eksplodira. Ili implodira. I na kraju dobije grobnicu za barem tri hiljade. Ili se zaglavi u redu bez reda.
Skoro deceniju sam provela u undergroundu Crnoga Bika. U beskraju genijalnih i neusmerenih energija. Beskrajnih „a moglo je biti“ priča. Ima li išta tužnije od reči „ a moglo je biti“? Sve sami dečaci i devojčice koji su obećavali. Pa su sada ljuti i gorki u svojoj imploziji, koju povremeno izventiliraju u Biku. Nekim supstancama, sećanjem na dane kada su obećavali. Svako želi da obećava. Ova energija je toliko silna da može da stvori i pokreće Šindžuku stanicu. Ili da zaglavi 50 ljudi. Ili jednog. I mene. Devojčicu koja obećava. Talenta za sve. Skoro deceniju sam bila u svom ličnom undergraundu. U zaglavljenosti i zatomljenoj, sapetoj, neiskazanoj genijalnosti. Zato je tako i osećam. Zato sam svoj život posvetila razumevanju i usmeravanju ove beskrajne energije. Svoje i drugih.
U Japanu sam shvatila da sam Ninja. U nekoliko situacija sam reagovala elementarnom balkanskom logikom, koju sam usavršila samostalnim životom, krizama, ratovima, embarzima, bombardovanjima… Japance sam ostavljala bez daha. Kad god bi nešto iskočilo iz ritma, sve oči bile su uprte u mene. Čak i tradicionalna muška ekipa iz sveta, u kojem se ne veruje da žena osim ručka može išta da smisli, gledala je u mom pravcu. Da sam poželela, mogla sam da ostanem da radim u Japanu. Za par godina bila bih Ministarka za vanredne situacije. Kako to već život udesi, jedne zime sam moderirala skupove koji su pratili razvoj Zakona za vanredne situacije. O tome se radi. Ninja, od Japana sa Balkana.
Pitala sam se kako da usmerim tu beskrajnu energiju koja je kuljala u meni, p(r)obuđena i ubrzana Japanom. I sa kojom sam se sudarala u Panoniji. Išla sam i tamo i vamo. Putovala ovamo i onamo. Ali ništa mi nije pomoglo. Osećala sam da ću eksplodirati.
Kada je učenik spreman, pojavi se učitelj. I tako je meni život poslao Dušana Milojevića. Milovanje za moju dušu. Dušan je Ninja koji me je proglasio Ninjom i dao mi Ninje dostojne zadatke. Eh. Utrčala sam u shinkansen i stigla za Beograd Orijent ekspresom, u srce Balkana. u Balkansku ulicu.
Evo nama ide Ninja. Od Japana sa Balkana.
Tih dana Beograd je bio posebno blistav i gizdav. Proglašen je gradom budućnosti Južne Evrope. Ponovo sam se našla na mestu prosperitetne energije. To se baš osećalo, na ulicama, trgovima i među ljudima. Nakon svih onih sporih, stojećih i zaglavljenih energija, tekla sam sa ljudima, ulicama, ritmom, logikom kretanja. Kao u Tokiju. Lako, tečno i lepo. Prija mi stakato ritam Beograda, koji je znao da preraste i u haos. Razumem logiku kretanja grada. Sviđa mi se kako voze. Sve mi prija. Čak i kad trube. Pustila sam se roler kosteru Beograda. Digla obe ruke gore, onako od ćejfa i miline. Bajkom. Vozim i vičem iz sveg glasa: Iiiihaaaaj.
Uzbrdo vozim nasmejana. To sam naučila u Japanu. Da se na uzrdicama smejem. Odmara i olakšava. Nizbrdo vičem Ihaaaj. Tu sam.
Beograd me je dočekao širom raširenih ruku. U Beogradu sam već za prve dve godine stekla prijatelja i značajnih ljudi koliko za dvadeset godina u Novom Sadu. To je ta otvorenost zbog koje se mnogi zaljube u Beograd.
Jasno sam mogla da vidim kako sam dotadašnji život provela putujući nizbrdo. Konačno se survavajući u underground, do Japana. Barem dve decenije provela sam u odsustvu te divne, negujuće i prosperitetne energije. Zato sam je bila tako gladna i žedna. Nedostajala mi je u porodici koja se urušavala, statusno, materijalno, kvalitativno i kvantitativno. Grujići uveoci, govorila je moja sestra Jovana.U Somboru koji je u dekrešendu skoro sto godina, još od 1918, kada je bio sedište velike bačko-bodroške županije. U Vojvodini, toj beskrajnoj „a moglo je biti“ žitnici Evrope, koja nikako da nađe svoje mesto. Ni tamo ni vamo. U zemlji u kojoj je rokenrol propao. Pa i sama zemlja. Da ne kažem Srbija i Crna Gora, kako smo se tada zvali. Sve me je vuklo dole. U undergorund. Ispod nule.
Nedavno smo, putujući u zavičaj, Boris, koga od milošte zovem Kitchie, i ja pričali na ovu temu. Boris, i njegova žena Duška, su najveći svetski putnici koje sam srela. A sreli smo se kada sam ja imala šest meseci, a Boris se rodio. I ceo život smo proveli zajedno. Ovako ili onako. Borisu sam kumovala. Boris razume svaku moju poru. Putovali smo nekoliko sati iz Beograda, za Sombor, uvodeći se polako u novi ritam. Mirni bački ritam. U novembru. To je već skoro potpuni mir. Putovali smo kao Japanci. Žurili smo polako.
Pričali smo o nizbrdicama i uzbrdicama. O tome koliko je energije potrebno uložiti da tranformišeš porodicu koja se urušava, grad koji se urušava, u provinciji koja je obećavala, u državi Srbiji na brdovitom Balkanu. Kaže Boris: Zamisli da smo se rodili u svesnoj i srećnoj porodici u Stokholmu. Cerekam se i sada. Zabavljali smo se ovom idejom sve dok nismo stigli u Sombor. U kojem mi je je uvek lako da osvestim sve svoje undergrounde. Sve rane i energije koje je valjalo zaceliti. Iz porodice. Iz Sombora. Iz Novog Sada. Iz Vojvodine.
Za Beograd, u kojem sam ponovo napravila sebe. Beograd mi je dao da dosanjam ono što sam u Tokiju počela. Da svesno stvorim sebe. Da budem nova i sveža. Da zaboravim svoj underground, da preokrenem svoju obrnutost. Da transformišem sve svoje rane. U darove. Da se sviđam sebi. I da svoju budućnost ponovo napravim u gradu budućnosti Južne Evrope.
Osim prosperitetnog grada, stigla sam i u prosperitetnu korporaciju. Radi se. Uči se. Putuje se. Priča se na engleskom. Francuskom. Sreće se sa strancima. Radi se sa mladim i duhom mladim ljudima. Jedan od najlepših beogradskih pogleda. Na ceo grad. I na Ušće Save u Dunav. Tako sam zamišljala Raj. To je bio prvi pogled.
Već drugi pogled mi je rekao da mi se desio balkanski model korporativnog života. Zovem ga „militantno mučeništvo.“ Dobar mučenik je onaj ko zajapuren i unezveren trči hodnicima, govoreći kako nije jeo ni pio već dva dana. Sada mu se piški, ali nema veze. Trpi. Pa ne da ni vama da piškite. Posao je važniji. Umesto da piški, piše vam mail u 3 ujutru. I ljuti se kad mu odmah ne odgovorite. Imala sam osećaj da radim u njujorškom urgentnom centru. Takmičenje za prvog visokomučenika je bilo žestoko.
Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste, rekao bi balkanski špijun.
U to doba, svi koji su sa strane posmatrali moj život, mogli su da odahnu. Moj život spolja delovao je savršeno. U srcu Beograda. Projekti. Seminari. Sertifikati. Inostranstvo. Stranci. Službeni put. Dnevnice. To je posebna priča. Po kojoj bi vredelo napraviti seriju a’la „Državni posao.“ Za početak ću joj posvetiti celu jednu priču. Kako je to kad ste veći katolik od pape. Kako je to kad radite više od Nemaca. I štedite više od Holanđana. Nagledala sam se nekakvog sveta, koji Evropa šalje na Balkan. Da nas uči. Budi Bog s’ nama.
U tim raznim fensi kokošinjcima uvidela sam da je moj Crni Bik, sa svim svojim neusmerenim energijama i undergroundom, bio akademija nauka i umetnosti. U svakom smislu. Koliko sam se puta zastidela same sebe i svog nestrpljenja da odem iz Bika. I koliko sam maštala o ovom svetu. O fensi kokošinjcima.
Bile su to muke po Mariji. Bilo je to još jedno moje nepripadanje. Bunt. Bože dragi, kad se samo setim kako sam tada izgledala. Divlja u srcu. U poslednjoj korporacijskom fazi, celo moje biće je vrištalo. Koliko sam bila čupava tada. Čipkane nadgaće. I još svašta nešto. Na sastancima sa „visokim delegacijama“. Uh, kad se samo setim te praznine. Zvonila je. Da odem.
Da bih preživela militantno mučeništvo, uvela sam rano ustajanje, meditaciju, svakodnevno vežbanje yoge, vežbanje Ninjucua. Ništa nije pomagalo. Dođem na posao, a na vratima me dočeka kerber koji ne želi da mi otpozdravi dobro jutro. Ni dobar dan. Takva su pravila. Za dobro jutro obavezno bace na vas neku kofu izmeta. Da provere da li ste dobar mučenik. Pa ko ostane.
Ravnateljica militantnog mučeništva govorila mi je: „Ta tvoja nirvana baca rukavicu u lice svima nama koji se mučimo i koji radimo. Sve bi bilo bolje kada bi mogla samo malo da se umiriš, utišaš, malo manje i tiše se smeješ i raduješ. Život nije ni lak ni lep.“ Tim rečima. Doslovce. Tog dana mi je eksplodirala šolja kafe koju sam držala u ruci. Iz čista mira. Da ne eksplodiram ja. Na zaprepaštenje ekipe koja je na hodniku pušila. Na zaprepaštenje pragmatičnog Nina, koji je još od prvog dana sumnjao da sam veštica. Da sam Ninja, to nije naslutio. Još neverovatnije je bilo to što je taj decilitar filter kafe eksplodirao kao neka bomba, koja je socom umazala ceo neboder. Bukvalno. Shvatila sam. Da je došlo vreme da idem. Dalje. Jer život jeste lep.
Osvestila sam koliko energije mi je trebalo samo da ostanem u komadu. Da se ne dezintegrišem. Kao ona šolja kafe. To je ista energija koja mi je bila potrebna da transformišem energiju nizbrdica. Ista ta energija dovoljna je i za uzbrdicu. To je energija zbog koje sam otišla iz Vojvodine i od svih mojih nizbrdica. Shvatila sam da sa tolikom energijom mogu da stvorim šta god poželim. Mogla bih da pokrećem Šindžuku stanicu. I mogu da pokrenem ceo svet. Svoj. Pa sam se za rođendan počastila. Umesto da sebi nešto kupim, napravim parti ili otputujem, dala sam otkaz.
U čistilištu sam stekla prijatelje za ceo život. Nikada neću zaboraviti Ceckin podržavajući pogled na mojoj prvoj prezentaciji. U moru militantno-mučeničkih pogleda koji sve rade, osim što vas podržavaju, Ceckin pogled je bio čista ljubav i podrška. I dan danas prijateljujem sa Ceckom, Ljubinkom, Saškom, Miletom. Đorđem, Klarom. Svako čistilište ima svoju lepotu.
Svima sam zahvalna. I onima koji su me podržavali. I onima koji su tražili da pređem u svoj negativ. To je samo život hteo da proveri da li ću odustati od sebe i od svoje furke.
Koliko svega sam naučila. Doduše, ne gradiva. Ali gradivo je ionako precenjeno i veštačka je tvorevina. Koja nas često odvraća od suštine. Isprva sam se ljutila što ne učim, što ne rastem svaki dan. Ljutila sam se i pitala se: „A gde mi je tu kaizen? Gde mi je svakodnevno napredovanje?“
Dobila sam učenja druge vrste. O pristajanju. O jebiga. O Nepristajanju. O jebe mi se. O pripadanju. Propadanju. O životu. O odsustvu života. Malo li je?
Danas znam da je epizoda „Militantno mučeništvo“ jedna od najdragocenijih škola mog života. Baš kao i Japan. Kao i underground zvani Crni Bik. Pa sam počela strastveno da skupljam i razumevam sve te svoje životne Oksforde, na kojima su predmeti priče iz života. Priče iz Nepričave. Iz Ralja života.
Na pitanje odraslih šta ću raditi kad porastem, odgovarala sam „Rešavaću zadatke.“ To su ti zadaci koje sam u čistilištu počela da rešavam. Matematika neke druge vrste.
Da volim i da razumem život, njegovo meandriranje, i da osluškujem poruke koje mi šalje. I da se pustim toj divnoj misteriji života kad je ne razumem.
U Japanu sam vežbala u akseleratoru koji su napravili ljudi. Na Balkanu praktikujem akselerator svesnosti, koji je napravio život. Koji je ipak za nijansu suptilniji.
Kada sam učitelja Dušana Milojevića pitala šta mi se to dešava? Ubrzano sazrevanje, rekao mi je Dušan.
Iz militantnog mučeništva sam izašla snažno i burno. Tada sam postala Feniks. Majstor za počinjanje, prepočinjanje, otvaranje, zatvaranje i vanredne situacije. Tada sam počela da stvaram svoj raj.
Ravnateljica militantnog mučeništva definitivno je bila moj veliki učitelj. Ona je znala da ne pripadam svetu mučenika. Ipak, bila je samo delimično u pravu. Nije bilo lako. Ali je bilo lepo. Veličanstveno. Ninje dostojno. I vredelo je svakog napora. I beskrajno sam ponosna na ceo taj put. Koji danas zovem Putovenje heroja. O njemu vam i pišem.
O svim svojim feniksovanjima, o svim mojim učiteljima, o tome kako sam u Beogradu postala Japanka, pričaću vam u sledećem eseju.
Evo nama ide Ninja.
Koji Ninja?
Od Japana, sa Balkana.
Beograd, 19. novembar 2014. godine
Posvećujem Kitchiju, za rođendan.
Posvećujem ga svim Feniksima i svima vama koji ste preživeli underground, uključujući i moju sestru Jovanu.
I onima koji ga nisu preživeli.
Posvećujem ga i svima vama koji ćete ga preživeti i izaći iz njega.
Tako nastaju dijamanti.
I heroji.