Još su se moje prababe i pradede venčavale iz raznih naroda. Iz različitih veroispovesti. Mešali istok i zapad. Pravoslavlje i katolicizam. Paganstvo. Srbi, Bunjevci, Hrvati, Slovenci, Romi, Cincari, Jermeni… Što znam. I tako do mojih roditelja. Cik-cak. Istok-zapad. Zapad-istok. Od prvog razreda osnovne škole, kada su za nacionalnost počeli da me pitaju, izjašnjavala sam se kao Jugoslovenka. Inteligentna. Prepotentna. A-ha. Ti si prava. Jugoslovenka. Do nedavno.
Kad sam prestala da mudrijašim, uvidela sam da je Balkan moje pripadanje. I da me smara da ulazim u velike priče o Jugoslaviji. Mnogo ih je. I dosadne su. A ja ne puštam politiku u moju butigu. Kad kažem Balkan, uvek mogu da zaustavim priču na geografiji. Bez istorije. I tumačenja.
Ima jedan film koji je sniman u svim Balkanskim zemljama. Zove se Čija je ovo pesma. Njegova zlatna nit je pesma Aj ruse kose curo imaš. U svakoj zemlji, ljudi su im davali pouzdane dokaze da je pesma njihova. Znali su i kada je nastala. I gde. U kojoj kući. I čijeg oca, oca otac ju je spevao. Ima i tabla. Piše. Autori filma imaju divnu poentu. A to je da se ne pitaju „čije je nešto?“, već „gde je nešto?“ I ja sam shvatila da sam kao ta pesma. Aj ruse kose curo imaš. Svačija. I ničija. Sa Balkana. A od Japana znam da sam Ninja. Sa Balkana
Dakle, još od prababa i pradeda, meša se istok i zapad. Zig i zag. Do mame i tate. Mama Manda, zvana Manja. Tata Duško, zvani Šamša. U kući Duškovih roditelja, prevladavala je pravoslavna tradicija. Istok. Kod maminih, katolicizam. I u ono doba bez vere. Krštena sam u obe crkve. U pravoslavnoj me je krstio pop-Voja Vukanić, porodični prijatelj. Divni vitki gospodin, biserno bele kose, blagih očiju, polunasmešene fizionomije i prefinjenih dugih prstiju. Brat pisca Mihajla Lalića. Čim sam se rodila. U katoličkoj crkvi krštena sam ne baš javno. Mamini roditelji su me krstili, za svaki slučaj. Da Grujići ne znaju. Duško je doživeo fras kada mi se šila haljina za krizmanje. Nekako znam da je ovu zabranjenu igru sprovela aka, mamina mama. Dida je vodio biznis. Gazdovao. I zarađivao pare. Aka je bila stvarni vođa. Zadužena za oblikovanje javnog mnjenja.
Kod Grujića nije bilo grandioznih materijalnih izraza. Dičili su se skromnim životom. Nisu se razbacivali. Čitali su knjige. Nisu mnogo sticali. Da se ne ističu. Kod Zemljaka je bilo živo kao u košnici. Obožavala sam to. Radnici, biroši. Kuvanje na veliko. Akcija. Zemlja. Kupovina. Svega. Manifestacija. Sve što zamisliš. Dobiješ. Poželiš. Imaš.
Tu tradiciju su nastavili i moji roditelji. Mama je putovala svetom. Modirala se. Modirala je i sve nas. Mi smo i kestenje donosili iz Italije. Neke ogromne marone. I kućnu hemiju. Sve je bilo inostrano. Drugovala je sa slikarima. Išla na slikarske kolonije. Kupovala i dobijala slike. Davala je sebe. Volela je ljude. I ljudi su voleli nju. Naša kuća je uvek bila puna. A ona, uvek nasmejana i raspoložena. Insistirala je da se sazida lepa i velika kuća za nas. I za sve te ljude koji kod nas dolaze. Davala je i imala. I šakom i kapom. Što je više davala, to je više imala. Znala je sa novcem. I sa ljudima. I dan danas, skoro tirideset godina nakon njenog odlaska na mesto večnog trajanja, ljudi me sreću i ozareno pričaju o Manjinim štosovima. Grohotnom cerekanju. Divnim gozbama. Gostoljublju. Kolačima. Kiselom testu. Velikodušnosti. Jedinstvenom stilu. Svakom je htela da pomogne. Da da. Kada je otišla, ostavila nam je ono što se zove crni fond. Skoro 50 hiljada maraka. Njenih. Da imamo. Da. Mama je volela ljude. I znala je sa novcem. Kao i njeni roditelji. Dida je otišao kada sam imala 10 godina. Ipak se sećam didinih „golubica“. Tako ih je zvao. Od dide sam svaki put kad dođem dobijala golubicu. Sto hiljada.
Tata Duško je tada kao okružni javni tužilac zarađivao milion. Ja sam mogla da zaradim dve Duškove plate dok trepnem. Ljutio se što nas Zemljaci razmazuju. Što ja celoj ulici kupim kokice od kokičara. Što se učim rasipništvu. Doći će crno vreme, a mi ćemo se navići na glamur. Pa nam neće biti lako. Po onom principu: Imao, pa nemao. Duško je vrlo ozbiljno shvatao i sebe i život. Imao je ozbiljan posao. Sudija. Okružni javni tužilac. Advokat. Bio je ozbiljan i nadrkan. Porodicu je doživljavao kao dužnost. Kao moranje. Često sam se pitala kako mu je uopšte palo na pamet da formira porodicu. Tipičan boem, neženja. Valjda zato što mu je neko rekao da se i to mora. Trpeo je, trpeo i trpeo, pa je onda morao nekako da izventilira tu trpnju. Štedi, radi, muči se, a onda terevenči tri dana, pa potroši par hiljada nečega. Imao je neke žene, sa kojima je valjda delio radost. Da ga niko ne vidi. Stanja u kojima ga se ja sećam su nervoza i ekstremna nadrkancija. Duško se ceo život spremao na crno vreme. Koje mu je i došlo.
Grujići nam nisu davali novac. Oni su se bavili čitanjem i baštovanstvom. Intelektualnim i neprofitabilnim delatnostima. Štedeli su. Celog života su ostavljali dedinu platu direktora škole na knjižicu. Za Božić smo moja sestra Jovana i ja dobijale po mandarinu. Čokolade nisu bile zdrave. A uvekk je bilo i divnih kolača koje je maka pravila. Za rođendan smo dobijale najkvalitetnije cipele iz Peka. Nikada novac. Grujići su nam zato davali svo njihovo vreme. Bavili su se nama. I pokušavali da svoje prosvetiteljske principe ugrade u nas. Kada sada o tome razmišljam, nije da nisu uspeli. Iako smo se Jovana i ja bunile. I danas imamo sveske iz istorije koje nam je deda Jovan, zvani Alojzije, posvećeno i sa mnogo strasti pravio. Kao mape uma. U svim bojama. Sa svim pedagoškim principima. Od poznatog ka nepoznatom. Od opšteg ka pojedinačnom. Sa elementima teatra. Na sadržaj se nisam dobila. Istorija me nikada nije zanimala. Ni ič. Ali na strukturu, bogami jesam. Posle sam se zaljubila i u taj pedagošli šou, koji nam je Alojzije priređivao. Danas tek razumem snagu tih Alojzijevih svesaka.
Smrću maminih roditelja i mame, počela je da se urušava porodična imperija. Tu je stigao i rat. Pa su one knjižice na koje je deda Grujić stavljao sve svoje zarade, jednoga dana probušene. Sa dve rupe. Dve nule. Grujići su to sve strpljivo prihvatali. Bez mnogo gunđanja. Duško je takođe radio na knjižicama. Na staroj deviznoj štednji. Na Jezdi i Dafini. Kada su mu za kuću, koju je gunđajući ipak sagradio, nudili 400 hiljada maraka, ljutio se. Odakle nekome pada na pamet da kupi NJEGOV rad. Posle smo se radovali kada smo kuću prodali za stotinak hiljada. Duško nije bio mnogo talentovan za upravljanje novcem. Ali su ga zato žene uvek volele. Bio je šarmer van kuće. Duško je mislilac. Činjenica znalac. Duško sve zna. Ne znam nikoga ko ima toliko informacija. On zna sve što je ikada čuo i pročitao. Pamtiša, kako ga je zvala aka. Duško je i u svojoj branši ostao čuven kao Pamtiša. Po tome kako je vodio ceo proces suđenja. Sto ljudi, svedoka, čuda, priča, satima. Normalne sudije i tužioci su svako malo diktirali daktilografu u zapisnik. Duško ne. Nije prekidao tok. On je vodio suđenje. I pamtio. I na kraju je kao dikatfon, od reči do reči, do zareza, ponovio par sati suđenja. Meni je to waw. Da, Duško je bio pametan na dosta čudan način. Pametan na papiru. Ali ne i u životu. Duško baš nije najbolje znao da gazduje ni sa imovinom koja nam je od Zemljaka ostala. Gunđao je. Ali je ipak gazdovao. Na njegov način.
A u onim teškim vremenima, koja je Duško dugo prognozirao, često nam je život spašavala Zemljačka zemlja. Mamine slike. Koje smo prodavali. I tako se mama manifestovala mnogo godina nakon što je otišla. Baš kada nam je najviše trebalo. Kako neko živi, tako i ode. Kakav je za života, takav je i nakon života. I tako, mama je bila tu, bez da je bila tu. Da. Toliko je taj naš duh jak i izrazit. Kao potpis. Kao otisak prsta. Mama je otišla kada je imala godina koliko i ja sada. Prepuklo joj je srce. I bukvalno. Nije mogla da prihvati činjenicu da se Duško zaljubio u Beu. Duško i Bea su se baš našli. Oni su ljubav iskazivali vrlo burno i glasno. I dan danas se vole. Na svoj način. Duškovo trpljenje i besovi rezultovali su šlogom. Od kada se šlogirao, ima tome već petnaestak godina, Duškov bes i nervoza su popustili. Po prvi put u životu je Duško bio miran. Dozvolio je sebi da pokaže slabost. Od onda njihova ljubav više nije tako glasna. Ali je i dalje prisutna. Bea ga predano i posvećeno neguje. A Duško se kao neki Hajle Selasije tome pušta. I danas sve zna. Pamtiša. Duško i Bea. To su srca dva. A Duško i Manja su bili nebo i zemlja. Istok i zapad.
Tu mešavinu istoka i zapada, još od mojih prababa i pradeda, osećam potpuno i svakim delom svoga bića. Tačno znam kada udahnem istok, a izdahnem zapad. Ili obrnuto. Oduvek sam svesna te linije. Nekada davno, prikazivala se serija o američkom građanskom ratu. Sever-Jug. Ovu horizontalu nikada nisam osećala. Ne znam o čemu se radi. Ali zato Istok-Zapad jesam. Osećam ga u sebi kao znak jin-janga. Sa kapljicom drugosti u svakom delu.
Rođena sam 69. godine. 1969. godine. 4. aprila. Na katolički Veliki petak. Good Friday. Za ljubav Zemljacima. I na dan studenata. Za ljubav Grujićima. A priznajte da mi je i godina 69 jin-jang. Ceo svoj rad baziram na dijalektici. Na bolu i zadovoljstvu. Na razumevanju i unapređenju načina da se izađe iz bola. I dođe do zadovoljstva. Bavim se ranama i darovima. Isceljenjem rana. Razvijanjem i deljenjem darova. Nula i jedan. Što reče moj drugar: Eh, kad bi ljudi znali koliko ima od nula do jedan. Ja sam to studirala. To pišem. Od nula do jedan.
I moji prijatelji iz peska su tako šareni. Istok i Zapad. Većina mojih prvih i najdubljih prijatelja ima mešavine nekoliko naroda. Bunjevka, Ruskinja, Nemica, Srpkinja. Jevrejin, Makedonac, Srbin, Mađar. Svi smo slavili sve po dva. Dva Božića. Dva Uskrsa. Slava. Milina.
Mislila sam da svi tako žive. Ja sam prvi put te jasne definisane nacionalne pojmove čula u Novom Sadu. U srpskoj Atini. Kada sam se zabavljala sa Bobijem. U Milosavljevića kući, znalo se, a i danas se bogami zna: Zvezda, Srbija, Srpska pravoslavna crkva, Politika. I politika. Tada sam prvi put čula za Srbe. I za Hrvate. Tada je počeo i rat. Ja sam i dalje bila Jugoslovenka. Politiku nikad nisam puštala u svoju butigu. I tokom rata, odlazila sam u Zagreb. Došla nam je ćetnikovica, šalili su se moji zagrebački prijatelji. Onda su me u Milosavljevića kući zvali Zagrepćanka. A najluđe mi je bilo kada mi je za moju omiljenu šik kombinaciju: crni top bez leđa i žuti albino piton farke, Bobijev tata Beli, rekao da sam se obukla u boje Habsburške monarhije. Samo da njega nerviram. Cerekam se. Habsburgovka u Novom Sadu. Da. Srpkinja u Zagrebu. Jugoslovenka u Novom Sadu. I tako je moje jugoslovenstvo zahtevalo detaljnu spiku sa raznim mudrijašima od svukud. Unatoč onim Alojzijevim istorijskim sveskama, nisam ni želela, ni znala da diskutujem o Jugoslaviji. Mnogo me je to smaralo. I smara. Bila sam kao ona pesma Aj ruse kose curo imaš. Svačija i ničija. Lepo su mi autori filma rekli: Ne radi se o tome čija je pesma, nego gde je!
Pa mi se u Japanu desio Balkan. Tada se naša zemlja zvala Srbija i Crna Gora. To stvarno nije bilo moguće objasniti nekome iz Indonezije ili iz Paname. A nisam ni želela. Ni znala. Pa mi se rodio Balkan. Kao ideja. Kao osećaj. Kao pripadanje. U Japanu sam po prvi put videla lepotu Balkana. Ono što mi se sviđa. Bliskost. Ćejf. Družinu. Smeh. U Japanu sam shvatila da sam Ninja. Setila sam se da mogu sve. Da što hoću, to i mogu. Kakav je to osećaj. Božanstven. Od tada datira moja božanstvenost. Snaga stvaranja. Svesnost o ko-stvaranju. Da li možete da zamislite kakvo je to olakšanje za mene bilo? Od jednom sam znala. I da sam Ninja. I da sam sa Balkana. I od Japana. Kap Balkana u Japanu. Kap Japana na Balkanu.
Oduvek sam znala da će se moja knjiga zvati nešto u vezi sa Istokom i Zapadom. Na to sam vremenom zaboravila. Kada mi se javio naziv NINJA od Japana sa Balkana, setila sam se svoje davne ideje. Nisam još ni završila svoj prvenac, a već sam osećala disbalans. Znala sam da nije kompletan. Da mu treba par. Dvojac. Istok i Zapad. Jin i jang. Dan i noć. I tako sam videla NINJU sa Balkana do Manhatana. I znala da je to to. Ove dve knjige su par. Dvojac. Između njih nema ni dana pauze. One su iz istog daha. Iz istog duga. Prva je istok. Ova je zapad. Jin i jang. Dan i noć. Svetlo i senka.
Budi se Istok i Zapad.
Bude se Jin i Jang.
A znak jin-janga, valjda zato što je tako istinit, jednostavan i višeslojan osećam celim bićem. Od 69. godine. Nepogrešivo im znam nijansu. Moj poziv je da budem Jang u Jinu. Jin u Jangu. Crno u belom. Belo u crnom. Štreber među odmetnicima. Odmetnik među štreberima. Menadžer među umetnicima. Umetnik među menadžerima. Srpkinja u Zagrebu. Katolkinja u Beogradu. Šminker među pankerima. Panker među šminkerima. Matematičar među pravnicima. Pravnik među matematičarima. Jin i jang. Kompletiram sistem. Dajem mu ono čega nema. I am Englishman in New York.
Moja sestra Jovana i ja smo još jedan jin i jang ove priče. Ista suština. Različita ekspresija. Gde sam ja brza, ona je spora. Gde sam ja površna, ona je temeljna. Duboka. Gde sam ja vizuelna, Jovana je auditivna. Ja sam frontman. Jovana peva u horu. Gde sam ja u ciljevima i planovima, Jovana se bavi današnjim danom. Dosta je svakom danu njegovoga, kaže. Svega se seća. Ja ničega. Kada me pitaju da li se sećam kako sam popravljala šinobus koji se pokvario, ja se ne sećam. Jovana je posvećena detalju. Konkretna. Ja sam apstraktna. Dok ja vazda izmišljam razne neke novotarije, Jovana je klasična. Tradicionalna. Jutro-noć. Priroda- društvo. Matematika-istorija. Moja religija je lična ideologija sreće, koju stvaram sa svojim Univerzumom. Slavim Svetu Petku. I neke moje lične datume koje sam proglasila cvenim slovima u kalendaru. I odlazim za katoličke blagdane u zavičaj. U Sombor. Čista blasfemija, rekla bi Jovana. Jovana je izabrala katoličku veroispovest. Koju mnogo dobro razume. Celim bićem. Ja sam puna optimizma. Jovana je oprezna. Ja sam matematika. Jovana je pravo. Ja sam Mars. Jovana je Merkur. Ja sam na biciklu. Jovana je u rečima. Mene skoro ništa nije blam. Jovana se nervira što je blamiram ulicom. Kada pevam, vičem, skakućem ulicom, Jovana kaže da će preći na drugu stranu. Nervira je moj egzibicionizam. Ja sam preduzetnica. Jovana je istraživač. Ja sam vedra. Jovana je upitana. Ja volim suši. Jovana sušeno. I još.
Jovana divno peva. Zna mnogo pesama napamet. Ja igram. Slušam muziku. I kada pevam, ti tekstovi nisu najtačniji. Ja ih prepevavam po svom. Jovana od tih mojih pogrešnih prepeva hoće da poludi. Ili mi se smeje. Kako kad.
Jovana je brilijantan um. Voli dobro da preispita sve. Pravila. Forme. Sa njom se nikad ne zna. Dugo je igrala ulogu enfant terrible. Nezgodnog gosta. Jovana će reći i ono što se nikome ne sviđa. I za nedeljnim ručkom. I za Božićnom trpezom.
Jovana i ja smo komedija. To je videla još davnih dana naša baba-tetka, glumica Mila Gec, zvana Gecovica. Alojzijeva sestra. Grujići su zaljubljeni u teatar. U dramu. Gecovica nam je još pre 30 godina predlagala da budemo Sestre Grujić. Jovana je apsolutna duhovitost. Merkurijanska. Na svaku moju reč, ona ima beskrajno duhovitu, ironičnu tercu. Kvintu. Menja ona to. Ljudi se u našem prisustvu cerekaju. Mi smo hodajuća stand-up komedija. Molim Jovanu da napravimo neki show. Porodičnu komediju. Za sada ne pristaje. I ne samo to. Kaže da će me tužiti za autorska prava. Beskrajno se smejem Jovaninom britkom ironičnom umu. „Naplatiću ti ovo smejanje, koliko i ti naplaćuješ svojim klijentima.“ I tako. Svaki dan. Blago meni.
Ja sam 4 godine starija. I nisam baš bila oduševljena kada je nepodeljena pažnja koju sam dobijala od roditelja nepodeljeno prešla na Jovanu. A ja sam želela centar pažnje. Pa sam rešila da je se rešim. Stavila sam bebu Jovanu u korpu za veš, i gurnula je kroz staklena vrata. Uh. Sva sreća da joj je ostao samo mali ožiljak na čelu. Jovana sve pamti. Nikad ništa ne zaboravlja. Ja ne pamtim. Ja uvek negde idem. Na putovanju sam. Pa ne stignem da pamtim. Zato i pišem. Da se setim.
I kao da mi nije bilo dosta što nisam bila u centru pažnje, roditelji su insistirali da vodim Jovanu sa sobom. Gde god da idem. Uh. Jadna ja. To je za mene bila kazna nad kaznama. Ja sam to doživljavala kao neslobodu. Kao nepoverenje. Kao neku trajnu inspekciju. A Jovana je inspektorski poziv ozbiljno shvatala. I verovatno je celim bićem osećala to što je nerado vodim. Pa me je dugo dugo ucenjivala. Reći ću te mami i tati. Pušačice. Na kraju bih ja prekidala torturu tako što bih se sama predala.
Stalno sam smišljala nešto da se rešim Jovane. Da odustane od želje da ide sa mnom. I sa mojom ekipom. Uglavnom mi nije uspevalo. Eh.
U jednoj od naših najluđih detinjih epizoda učestvujemo Jovana, Mirka i ja. Mirka je moja drugarica iz Zrenjanina. Babe su nam se zajedno kartale. A mi smo drugovale. Jovana nam se, naravno priključila. Mirka i ja smo imale 9 i 8 godina. Jovana 4. Išle smo da gledamo film Nemoralne kaluđerice. Davao se u bioskopu JNA. Jugoslovenske narodne armije. Od 4 do 6. Nikada mi nije bilo jasno kako su nas pustili. Nas tri devojčice. Ostatak publike bili su vojnici. Sombor je bio grad vojske. Skoro svi su bili u vojsci u Somboru. I tako smo nas tri, zajedno sa somborskim vojnicim, ušle u misteriju erotike i seksa u samostanu. Dragi Bože. Vojnici su dahtali i uzbuđeno disali. Redovi pričvršćenih stolica su se drmali kao u nekom zemljotresu. Ne znam gde da gledam. Film. Ili oko sebe. Jovana insistira da joj čitam. Tata Duško i Jovana su imali dugogodišnji filmofilski savez. Gledaju filmove, a Duško joj čita. Uh. Malo čitam Jovani na uvo. A onda se zagledam u ekran. Jovana viče: Čitaj mi. Reći ću te mami i tati. Vojnici nas ućutkuju. Redovi se drmaju. Psssss. Tišina. Viču vojnici. Čitaj mi. Viče Jovana. Kaluđerice sa platna urlaju. Zemljo otvori se. Apokalipsa.
Uh. U Narodnom bioskopu igrao je film Probušeni dolar. Ja sam onda smislila radnju celog filma. Pa sam sa Jovanom navežbavala. Scenario. Ako nas pitaju šta smo gledale. Bože kako su deca naivna. I super. Pa sam sa vrata mami i tati pričala o Probušenom dolaru. Bez da me je iko išta pitao. Ah. Super.
Kad smo već kod golotinje, ima još jedna super jin-jang scena. Dešava se kod mene u stanu. U Novom Sadu. Okupili smo se Marko, Boba, Jovana i ja. Marko je bio moj tadašnji momak i moja velika ljubav. Jovana bi dodala: A bio ti je i učenik. Tačno. Boba, koji navija za Zvezdu, i drži pivnicu Kod Crnog Bika, je bio moj bivši momak. Koji mi je postao brat. I Jovana, moja sestra. Jovana i Bobby su se proglasili koalicijom još tada. Pre dve decenije. Blizanci, sve zajdnički osećamo, govorili su. Ja sam se tuširala. Pa sam se namazala. Ima jedna stvar koju nikad nisam mogla da zamislim. A to je da se tako namazana i nafaćkana obučem. I tako namazana sam shvatila da su u sobi tri osobe, od kojih me sve tri znaju golu. I Jovana. I Boba. I Marko. Tim redom. Meni je bilo potpuno prirodno da izađem gola. Jovana i Boba samo što se nisu onesvestili. Naljutili su se na mene. I nije ih brzo pustilo. Koalicija. Kako mi je samo palo na pamet. A meni je jedino to palo na pamet. Eto to je taj naš Jin i Jang.
Epizoda sa Jovanom i sa mnom ima i tušta. I tma. Zato i želim da napravimo stand-up komediju. Jovana se za sada ne da. Tužiće me, kaže. Verovatno je i ovo moje sećanje, baš to. Samo moje sećanje. Sigurna sam da ga Jovana pamti drugačije. Ali je u mom biću ovako zapisano. I tu mi nikoji sistem ne može ništa. Ni sudije. Ni tužioci. Tačka. Ja tako osećam. Nas dve vidimo, čujemo i doživljavamo dva sveta. Jin i Jang.
Jovanina i moja ljubav je baš prava balkanska. Kad se volimo, to je čista milost. Obožavanje. Blago meni. Kada se ne volimo, to su građanski ratovi. Baš. Eksplozija. Jadna ja. Još kao male imale smo jednu zajedničku sobu. I jednu rezervnu. Zvale smo je mala soba. Kada smo bile u ljubavi, sve smo delile. Sve smo postere pretumbavale sa zidova. Evo tebi moj. A meni tvoj. Garderobu. Ploče. Sve. Kada se posvađamo, Jovana je oblačila pravničku uniformu. Delila je sobu na pola. Vraćaj postere. Skidaj ovo. Pravi novi raspored u sobi. Ne pevaj Bitlse. Bitlsi su moji. Ne diši vazduh sa moje polovine, govorila je. U ekstremnim situacijama, nije mi dala da prođem ni kroz vrata koja su zahvatala njen deo. Cerekam se. Sada. Tada bismo se tukle. Baš. U najekstremnijim situacijama, koristile smo malu sobu. Ja bih odlazila. Onda bismo se posle nekoliko dana zaželele. Uvek sam ja prva popuštala. Nemam života da se ljutim i durim. Vraćala bih se u našu sobu. Pa smo tako spajale postere. I razdvajale. Ja bih izlazila kroz prozor. Ili smo se tukle. Sve dok ja nisam otišla. A otišla sam kada je i mama otišla. Jovana je tada imala 13 nežnih godina. Kada smo otišle i mama. I ja. A ona je ostala sa Duškom i Beom. U predstavi zvanoj Ludi od ljubavi.
Te godine, oko mojih 17, a Jovnanih 13 godina, otišli su aka, mama i Guga. Guga je naš brat od tetke. Sin mamine setre Maje. Od Zemljaka. Akin i didin unuk. Guga je rođen na pravoslavni Božić 69. godine. Iste godine kad i ja. Ja sam na katolički Uskrs. Ravnoteže radi. Sa kojim sam odrasla i provela skoro sve divno čega se iz detinjstva sećam. Kod ake i dide. U kući ljubavi i blagostanja. I koji je otišao tek što je napunio 18 godina. Par dana pred moj 18. rođendan. U naponu života, u godinu dana, srele smo se sa tri značajne smrti. Mnogo je to smrti bilo za moj ukus. Naljutila sam se na smrt. I na život. Pa sam onda napravila jedan rođendanski parti. Da prekinem niz. I otišla od kuće.
Nisam više imala sa kim. A ni protiv koga. Iz kuće je tada otišao život. I ljubav. I crvena. Duška tada nisam mogla da razumem. A nisam ga ni volela. Tačnije, mrzela sam ga. Mrzela sam ga što je mama umrla. A nije on. Mrzela sam što naglašava tu jebenu dužnost, sa kojom nas odgaja. Za mene je dužnost jako mala vrlina. Ako nešto radiš iz dužnosti, nemoj da radiš. Mrzela sam što je ozbiljan i nadrkan. I tako je ta Duškova prenaglašena dužnost, ozbiljnost i nadrkanost sve više aktivirala moju crvenu i ideju da bez ljubavi ne radim ništa. Ama ništa. Ni ič. Da odem. I da krenem na svoje putovanje heroja. Tamo gde je sve po mom. Danas tek razumem tu ranjenu isceliteljku u sebi. Svi mi imamo svoje rane. I svoje darove. Kada iscelimo rane, one se transformišu u darove.
Duško je bio moja rana. Mama je bila moj dar. Kada sam rane od Duška transformisala u ljubav prema njemu, to je za mene bio dar nad darovima. Prema Dušku sam osetila čistu ljubav kada sam počela da se sviđam sebi. Kada se sviđate sebi, onda ste svesni da vas je sve na putovanju vodilo do sada. Kada volite i prihvatate sebe. Kada sam shvatila da bez njega takvog, ja ne bih bila ovakva. Danas. Sada. Kada kažete: Since now, wow. Tada su se moje rane, transformisale u darove. Ožiljci u medalje. Nula u jedinicu. A taj osećaj milosti kada oprostite nekom koga ste najviše na svetu mrzeli…. ah… To je apsolutno neuporediv osećaj. Nenadjebiv. Širi srce. I jeste jedna beskrajna milost. Danas sam svakim svojim atomom zahvalna Dušku što mi je podario priliku za milost opraštanja. I razumevanja. Nakon toga, sve je bilo muzika. Kada oprostite svom najgorem neprijatelju, vaše srce počne da kuca nekim novim ritmom. Ljubavi. Milosti. Hvala ti Duškili. Podario si mi dar nad darovima.
U svakom jinu, zrno je janga. I obrnuto.
U svakom svom atomu osećam jin i jang. Istok i Zapad. Grujiće. Koji su probudili učitelja u meni. Posvećenost. Štreberizam. Posvećeno davanje sebe. Teatar. Princip zvani basic. Potrebno i dovoljno. Zemljaci su inspirisali preduzetnicu u meni. Da imam svoje nezavisno gazdinstvo. Salaš u centru grada. Punu kuću. Lakoću manifestacije. Da volim ljude. I neka su me razmazili. Da budem šik. Naučili su me i da radim. I da razumem novac. I kruženju materije u prirodi. Što više daješ, to više imaš.
Aj ruse kose curo imaš.
Budi se Istok i Zapad,
Ljube se Jin i Jang.
A od centra pažnje nikad nisam odustala.
Hvala vam na pažnji.
Beograd, 10. februar 2015. godine