Kod Dušana Milojevića, došla sam u maju 2004. Sa Stašom. Pitao me je zašto sam došla. Iz radoznalosti. Staša mi je puno pričala o Vama. Kada me je pitao šta su moji najveći kvaliteti, rekla sam: Dobar sam prijatelj. Rekao je da sa vrata vidi da sam ja ona koja se snalazi. U bilo koji kraj sveta da kročim. Da se vidi da sam NINJA. E da. Slatko se smejem sebi. To je najslađi smeh. Kad samo pomislim. Koliko sam bebe bila. Ah. Tih dana sam se selila. Iz Novog Sada. Za Bograd. Tih dana je već počeo da se razvija embrion NINJE od Japana. Da bih postala sa Balkana. Tada je počelo moje svesno stvaranje sebe.
Prva Dušanova premisa je da budeš dobar prema sebi. Da voliš malo sebe. Sa 35 godina sam prvi put čula za ideju voljenja sebe. Ideju da je radost lek, razumela sam i prihvatila momentalno. Pa sam krenula da negujem svoje kvalitete. Snalažljivost. Radost. Progresivnost. Ljubav. Pokretljivost. Međuzavisnost. I da transformišem svoje rane. A bilo ih je. Prvih 5 godina prolazila sam kroz roler-koster ubrzanog sazrevanja. U Univerzumovom akceleratoru sazrevanja. Naspram kojeg je akcelerator iz japanske Nase, u kojem sam se vozila, bio dečija sekcija Diznilenda. Ubrzano sazrevanje je značilo da je ostajalo živo samo ono što je bilo zdravo, jako i za moje najviše dobro. Sve ostalo se odmah rušilo. Menjalo. Gorelo. Kao da je od papira. Tih godina sam postala Maršal od Nule. Pa sam transformisala i Maršala. U Madam Šaman. Pa u Artemidu. NINJA je oduvek bio tu. Staša nije mogla da mi našije kombinezone. Košuljice koje sam menjala. Uglavnom zmijske. I plamene.
Dve godine pre Dušana, a godinu dana pre Japana, stigla sam do jedne tačke. Zvane Kamenica. Institut. Celo telo mi se bunilo. Buknule su mi žlezde. Čekajući u čekaonici sa svim onim ženama nakon operacije, doživela sam katarzu. Pitala sam se kako sam stigla ovde. Razumela sam sve. Da sam godinama bila okružena ljudima koji su u problemima. U ne malim problemima. I svakim danom ih je bivalo sve više. I ljudi. I problema. Sećate se da sam Dušanu rekla da sam dobar prijatelj. Pa sam davala. I davala. I davala. Svi su tražili moju energiju. Crni Bik. Podrum. Svi oni ljudi u undergroundu. Moja sestra Jovana je tih dana intenzivno prolazila kroz svoju ličnu krizu. Otac Duško se šlogirao. Sestra Majuška je stigla kući, u spoljašnji svet. Nakon godinu dana rehabilitacije po bolnicama. Ja sam živela sa Aldom. Naša veza je u to vreme bila leš. Aldo je u to vreme imao ozbiljnih problema. Jedino ko je uvek bio dobro, sam bila ja. Ja sam ta koja je uvek bila tu. Za sve. Zato što sam dobar prijatelj. Ah. U vreme Kamenice već uveliko nisam imala nikakvo drugo punjenje. Rezultat je bio prilično logičan. A ja sam izgledala i osećala se najmanje dvadeset godina starija nego danas. Trinaest godina nakon toga. Pa sad vi računajte.
Tog dana, u čekaonici u Kamenici, sa upaljenim žlezdama, sa svim onim ženama posle operacija, celo biće mi je vrištalo. Pušćajte me van. Izašla sam iz čekaonice. Iz Kamenice. Pustila sam sebe van. I još jednom van. Iz svih onih okova u koje sam se okovala. Razumela sam da moram da se bavim sobom. Da ako ja ne preteknem, ne mogu nikome ništa da dam. Jer me neće biti. Ako želim da pomognem drugima, moram najpre da pomognem sebi.
Znam i pitanje koje sam postavila sebi: A da ja umrem, ko bi njima svima pomogao? Pa smislili bi valjda nešto. I bez mene. To je bio veliki uvid za mene. Dovoljan. Shvatila sam da ne moram da umrem. Da ne moram da emigriram u Kanadu. Kao što sam nekada htela. Da jednostavno može da me nema za sve njih. Nego da me ima za sebe. Da se iscelim. A onda ću videti šta ću dalje.
Nek me ostave sad na miru svi. Valjda će nešto smisliti, i bez mene. Smislite ljudi nešto sami. Beze mene. Aman. I ostavite ma sad na miru svi. O da.
Pa sam počela polako da govorim: NE. Da im se ukidam. Tih dana sam shvatila da je izlazak iz veze sa Aldom bio prvi preduslov da preteknem. Da mi je to centralni drener energije. Uh. Nisam naučila da tražim pomoć od drugih. Možda sam se i stidela. Pričala sam vam o izlasku iz te veze. Najburnije Velike Gospojine 2002. Kada sam se obrela u policijskoj stanici. Bežeći od Alda koji je rešio da me ne pusti. I kada sam dobila inspektora Š. Da me čuva.
Kada sam se, ne baš lako, rešila Alda, sve je krenulo lakše. Jedno po jedno. A ja sam počela da se bavim sobom. I svojim životom. Da dajem najpre sebi. Da bih mogla da dajem drugima.
Veliki ruski psihijatar Andrej Kurpatov piše o ovoj temi u knjizi koju je nazvao Udžbenik za egoiste. Obožavam taj naslov. Izdavači su mu predložili da promeni naziv. Zbog čitaoca. Pa ga je preveo u tržištu miliji: Pronađite mir u svojoj duši. Kakva šteta. Priča o mami jednogodišnje devojčice koja se žalila na svoju bebu. Iako je mala beba, već je lukava i koristoljubiva. Kakva će tek biti kad poraste? Brinula se mama.
Kurpatov odgovara požrtvovanoj i zabrinutoj mami pričom o breskvi. U kojoj dete prilazi stolu i uzima breskvu. Ne pitajući odrasle da li je i oni možda žele. Stariji odmah kreću da mu drže lekciju. Nije lepo što se tako ponaša. Možda je i neko drugi želeo tu breskvu. Na njih nije ni mislio. Da bi izbeglo kaznu i osudu, dete sledeći put pita ukućane: Hoćete li možda breskvu? Ili u još suptilnijoj formi: Da nećete možda breskvu? Pretrnuvši od straha da mu je neko ne uzme. A roditelji ko roditelji. Ne bave se breskvom. Nego vaspitanjem. Pa mu nakon muka na koje su stavili dete kažu: Ne hvala. Ne želimo. Samo jedi. Ljubljemo naše čedo. Za tebe je. Ti treba da rasteš. I tako roditelji nagrađuju dete za laž.
Učimo da se pretvaramo da želimo da podelimo breskvu sa njima. I za to nas nagrađuju. Kao dobrog čoveka. Prosto se ne zna šta je veći stimulans za dete. Hrana zvana breskva. Ili ljubav najmilijih. Dajući breskvu, dobijamo maminu ljubav. I tako nas okruženje vežba od prvih dana da budemo dobri i velikodušni. Da mislimo i na druge. A ne samo na sebe.
Ove pohvale i njihovo odsustvo su oblikovali celo naše ponašanje. I što je najvažnije, našu predstavu o nama samima. Kada nas hvale, znači da smo „dobri“. Kada nas grde, znači da smo „loši“. Sve što radimo, radimo da bismo dobili pohvalu. Tako dobijamo sve što želimo. I breskvu i maminu ljubav i blagonaklonost ukućana i divljenje poznanika.
Trudimo se da činimo drugima. Ali, radimo to zbog sebe. Iz ličnih interesa. Zato što nam trebaju njihova ljubav i pohvala. Zbog toga svoj sopstveni egoizam smatramo ružnim. Suma-sumarum: Naš sopstveni egoizam nas je naterao da smatramo ružnim svoj sopstveni egoizam. Od ovoga nam se zavrti u glavi. Kolariću Paniću, pletemo se samiću. Sami sebe varamo. I onda ne mogu da nam budu jasne ni najjednostavnije stvari: Šta želimo? I zbog čega nešto radimo?
Ceo taj proces odgajanja čini mi se kao neka velika zavera društva protiv nedužne dece. Društvo kao da ne da da deca žive i ispune svoju sudbinu. Svoj najdublji poziv. Kao da ubija dušu deteta. U zamenu mu daje lažni idenitet. Da mu sopstvena duša ne nedostaje. Međutim, onog momenta kada ostanemo stami, lažni identitet počinje da se raspada. Zato se i bojimo samoće. Bežimo od nje. Svim sredstvima. Pokrivamo je bukom sveta. Televizijom. Novinama. Tabletima. Telefonima. Drugima. Ah.
Ovaj unutrašnji konflikt u nama neprekidno tinja. I preti rasplamsavanjem gigantskih razmera. Ja sam ga jasno i glasno čula u čekaonici Kamenice. Nisam više mogla da živim bez da znam ko sam. Nisam se sebi sviđala. Dosta je bilo mog skrivenog egoizma. Dosta sam se natrčala okolo. Ne našavši tačku u kojoj sam mogla da kažem: Stigla sam. Ovo mesto sam tražila. Bilo je vreme da malo volim sebe. Da bih mogla da volim druge.
To sam počela da učim kod Dušana. Da se sviđam sebi. Da budem dobra i blagonaklona prema sebi. Dodala sam i sebe na listu svojih prijatelja. Pa sam polako postajala dobar prijatelj i sebi. Nastavila sam da upoznajem sebe. Pitala sam sebe šta želim? Šta stvarno želim? Ruku na srce? Ne šta bi usrećilo moju mamu i tatu. Nego mene.
Prestala sam da grdim sebe. Da govorim sebi da sam kreten i budala. Postepeno sam počela da pričam sa sobom kao sa dragom prijateljicom. Duhovito i uzbudljivo. Prestala sam da se družim sa onima koji su me snevešeljavali. Sa onima koji su me kritikovali. Sa onima koji su me smarali. Počela sam da obraćam pažnju kako na mene deluju razni ljudi. Kratkoročno. I dugoročno. I nastavljala sam samo odnose koji su bili blagotvorni za mene. Koji su činili da moje srce, telo, um ili duša pevaju.
Počela sam da vrednujem sebe na razne načine. Ostavljala sam sve navike koje mi više nisu koristile. Iza sebe. Jednu po jednu. I uvodila nove. Vežbanje, rano ustajanje, yoga, meditacija. Plivanje. Počela sam da vrednujem svoje vreme. Prestala sam da ga traćim. Nemam ja ni pet minuta vremena. Da ostajem u situacijama koje nisu dobre za mene. Da pričam neke stare, sto puta prepričane priče. Da budem saučesnik nekom dok ubija vreme. Svoje i moje. Napuštala sam poslove. Militantno mučeništvo. Solidnu platu. Solidne frajere. Počela sam da biram sa kim ću da radim. Sa kim ću da jedem. Sa kim da pijem kafu. Deset godina i radim i jedem i pijem kafu i srećem se samo i isključivo sa ljudima koji mi se sviđaju. Koji mi prijaju. Kada mi neko prija, lako mi postane prija-telj.
Već sam vam pričala o orlovima i kokoškama. Izašla sam iz kokošinjaca. Ma koliko oni seksi i fensi bili. Isceljivala sam se radošću. Radost mi je bila mera. Izlazašla sam iz svega što me nije radovalo.
U vreme kada me je upoznala sa Dušanom, Staša je živela sa Njegošem. U to vreme i Staša je intenzivno radila na sebi. Na svesnom stvaranju sebe. Pa je shvatila da je došlo vreme da se raziđe sa Njegošem. Sa kojim je bila u skoro deset godina dugoj vezi. Neko bi rekao, idealnoj. Ipak, Staša je čula poziv. Da ide dalje. U to vreme razišli su se još neki ljudi iz našeg sveta. Duhoviti, inteligentni, vrcavi i dragi Njegoš pitao je Stašu: Da li su i oni krenuli kod Dušana? Cerekam se. Da. Kad se baviš sobom, prirodno je da preispitaš odnose i kontekste u kojima si. I da izađeš iz odnosa i stituacija koje te ne vode u tvoje najviše dobro. Prosto znaš da je došlo vreme da ideš dalje. A sad adio.
Nemoj da misliš. Znaj. Mišljenje je posledica neznanja. Ovo mi je omiljeno Dušanovo učenje. O da. Mišljenje je mnogo precenjena kategorija. A povrh svega, mišljenju su nas učili drugi. Naše mišljenje je u velikoj meri tuđe. A ne naše. Učili su nas da ih pitamo: Da nećete možda breskvu? Pa onda ne znamo više ni da li volimo breskvu? Ni da li je politički korektno jesti je? Da li je zdravo? Da li se ove sezone možda više jedu aronije? Ne znamo ni da li smo gladni? Naučili su nas da jedemo u 2. A ne kad smo gladni. Ah.
Jedva pretekosmo od dobrih namera. Sva je sreća što u toj nehotičnoj zaveri odgajivača na nedužnu decu, naša duša i naše izvorno biće ostaju neoštećeni. Što samo čekaju momenat da ih oslušnemo. Duša uvek želi da odskoči. Da nam šapne koji put jeste naš. A koji nije. Šta nam se stvarno sviđa. Gde i sa kim stvarno želimo da budemo. Ili da ne budemo. To je ta naša tiha radost. Koja je izvorna. Naša. Jedinstvena. Neponovljiva. To je radost koja je lek. To je govor naše dugo potiskivane i zanemarene duše. To je onaj tihi treptaj koji nas podseća na naš najdublji poziv. Na naše putovanje heroja. Zbog kojeg smo se rodili. Da ne mudrijašim. Znate već. Svoj sjaj duše.
Kada dugo ne slušamo svoju radost, svoju dušu, ona počinje da komunicira sa nama na drugi način. Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju. Oluju moramo da čujemo. Ona zahteva da se njome pozabavimo. Tako sam i ja posle oluje u Kamenici. Znala sam šta mi je. Iako tada nisam imala vodiče i učitelje da mi kažu šta mi je. Znala sam. Da je vreme da se oslobodim svega što mi je bio teret. Što me nije radovalo. I krenula sam u akciju. Intenzitetom oluje. Letnje. Nisam mislila. Znala sam da je moje biće veće od oluje.
Ljudi vas ne puštaju tako lako. Neki čuju čim im jednom kažete NE. Nekima je potrebno reći više puta. Sa nekima baš morate da se izborite za sebe. Da bi vas pustili. Nekada dobijete inspektora Š. Da vas čuva. Ljudi nisu isti. Naučili su na energiju koju im dajete. Nekima je ova energija osnovna hrana. Pa neće tako lako da vas puste. A nije ni uobičajeno. Nismo navikli da kažemo direktno: Ne prija mi naš odnos. Ne želim više naš odnos. Navikli smo da trpimo, da gunđamo, da se ljutimo u sebi, da ogovaramo, da se razboljevamo. Ali ne i da nekom kažemo: Ne prijaš mi. Ne želim da provodim vreme sa tobom. Ne želim da živim život sa tobom. Imam druge potrebe. Druge želje. Imam druge planove.
Najluđe NE koje sam ikada rekla desilo se u Crnom Biku. Koji je uvek za šankom imao svoje glavne glumce. Koji neko vreme žive u Biku. Klasična terapija. Tako se i Baja, nakon što je bankrotirao, setio svog starog školskog druga Muse. Iako Musa u to vreme više nije bio živ. Baja je znao sve. Od ribolova, pasa, trgovine, politike, mode, kola, hrane, pića, oružja, do neuro hirurgije. Od Silvane do Nirvane. I bio je duhovit. Što jes jes. Volela sam njegov humor. U malim dozama. Dok ne postane mnogo ciničan. Najbolje smejanje koje mi je Baja podario desilo se devedesetih. U podrum su sišla dva policajca. Kao iz Alan Forda. Jedan krupan. Sve kipti iz njega. U slapovima. Dahće. Puf. Pant. Drugi potpuno providan, tanan, sa kapilarima koji se vide ispod nežne rozikaste kože. Na kojem je visila uniforma. Kaiš oko tananog pasa je obmotao dva kruga. Stanlio i Olio su krenuli u dva kruga demonstracije sile po Biku. Baja je potapšao po ramenu providnog i rozikastog Olija. I pitao: Jeli sinko, zna li tvoja keva da ti nosiš utoku?
Sa Bajom sam provodila vremena kao ni sa kim u životu. Celu smenu. Voleo je da priča sve te svoje razne teme. Često sam ga molila da ide. Govorila da ne želim da ga slušam 8 sati. Da ima i drugih gostiju. Da moram da radim. Ali ne. Baja ne jebe. Nastavlja. To veče je išao za mnom po sali. Gužva. Gosti. Nosim po 14 piva. 7 u jednoj ruci. I 7 u drugoj. Probijam se kroz masu. A Baja mi priča. Kad se unese u priču, prilazi mi sve bliže. Dolazi iza šanka. Molim ga da ide. Nastavlja. Ide za mnom. Vičem mu da ide. Da me pusti da radim. Baja nastavlja. Nije bilo druge. U sred najveće gužve sam kleknula na kolena, sklopila ruke u molitveni položaj. I hodala tako sa njim do napolje. Na kolenima. Išla sam na kolenima još nekoliko kuća. Par stotina metara. Skoro da sam ga na kolenima otpratila kući. Ujutru je Baja bio prvi. Ah. Morala sam da smislim neku delotvorniju metodu. Da. Da bi se razdvojio od nekih ljudi,ponekada baš moraš da budeš umetnik. To sam posle učila i studirala u raznim mojim školama magičnog realizma.
Dušan me je učio da je centralno pitanje koje sebi postavljam: Da li hranim kvalitete ili slabosti? I svoje. I tuđe. Kad god sam u dillemi, ja postavim sebi ovo pitanje. Želim da hranim kvalitete. Svačije. I svoje. Da ih transformišem u darove. I ne želim da hranim slabosti. Ničije. Ni svoje. Ja sam ona koja transformiše. Rane u darove.
Ljudi oko nas to možda neće razumeti odmah. Možda će se duriti. Ljutiti. Ali to je već njihova briga. A ne moja. Njima njihovo. Meni moje. Ja sam ona koja hrani kvalitete. Ne hranim slabosti. To što bi neko hteo sa mnom. Nije dovoljno. Ako i ja ne bih. Sasvim je u redu da ne bih. Odgovorna sam prema sebi. Vrednovati sebe za mene znači poštovati svoje potrebe, želje i planove. Svoje vreme. Čak je i za razvod braka dovoljna želja jedne strane. Da ode. Jednom odlazi svako putem svog života.
Nakon velike oluje posle Kamenice, polako sam pokupila i rearanžirala svoj život. NE. I NE. I NE. I NE. Pa mi se desio Japan. Kao grom iz vedra neba. Ničim izazvan. Pa Dušan. Pa Beograd. Pa NINJA. Čim sam sklonila sve terete iz života, oslobodila sam se za poletanje. Za lansiranje u život. Iz undergrounda se ne može lansirati.
Brzo sam razumela da mi svakim fizičkim slabilom, telo javlja da želim da uvažim malo više sebe. Ovako ili onako. Onda mi je postalo nekako tužno, čak glupavo, da svoju potrebu za šuškanjem zadovoljavam jedino kada sam slaba. Od onda se više nisam prehladila.
Od kada sam počela da izlazim sebi u susret, setila sam se i da sam Crvena. Ona koja se raduje. I mogu vam reći da je to što sam ostala radosna svih ovih godina moje veliko dostignuće. Moja pobeda.
Za čas ću se ponovo vratiti na izvor. Na decu. Na veliku zaveru društva. Protiv nedužne dece. Kad je dete bolesno, slabo, nesrećno, svi smišljaju načine da mu udovolje. Svima je stalo. Sve oči su uprte u njega. I tako dete nauči da onda kada je nesrećno dobija ljubav svih. A svi želimo pažnju i ljubav drugih. Više i od breskve. Ona nam daje energiju. Osećamo da smo dobri. Da smo važni. Kada nas niko ne gleda, čini nam se kao da nas nema. I tako nas društvo uči politici. Izgledaj jadno, i svima ćeš nam biti simpatičan.
Bolešljiva deca postaju mali diktatori. Kada je dete srećno, niko ga ne sluša. Zašto da brinu o njemu, kad je zdravo. Pažnju usmeravaju na ono koje je slabo. Zašto ih smaramo svim peticama i desetkama koje smo dobili. Ah. I tako smo naučil da sakrivamo svoju snagu. I radost. Pa ljudi prestanu da se smeju. Pogledajte samo kako se ljudi stidljivo smeju. Smejulje se. Pogledaju okolinu. Pa iskalkulišu svoj smeh. Do granice prihvatiljivosti. Politički korektno. Stave ruku preko usta. Sležu ramenima. Kao da se izvinjavaju. Čujem ljude koji kažu da pored ovolikog jada i bede, nije u redu biti srećan. I smejati se. Svašta čujem. Od kada sam naučila da slušam.
Kada sam ponovo počela da budem živa, počela sam da skakućem ulicom. Kao devojčica. U dvoskocima. Zato što sam živa. Ah. Što Džoni peva: Izlazak iz kome, kolosalna stvar. Počela sam da cičim od sreće. Cičala sam i danas. I juče. I prekjuče. Sto puta. Kao dete. Ihaaaj. Cičim i radosno vičem kada vozim bicikl nizbrdo. Kad god mi je duša radosna. Pukla bih da ne ciknem. Od potisnute želje. A neću da puknem. Može mi se. Jebe mi se. Kada plešem od sreće, skakućem dvoskocima i vičem ihaaaj, društvo misli sam poludela. Društvo ne toleriše ples i smeh. Jadni ljudi prolaze, a ti si našla da se raduješ po ulicama. Što Čvorović u Balkanskom špijunu kaže: Razbojnici prolaze. A mene pitaju: Zašto slikam na aerodromu?
I tako društvo uči ljude da budu jadni. I bolesni. Psiholozi kažu da se veliki broj ljudi drži svojih bolesti zbog prednosti koju im bolest donosi. Niko ih ne dira. Svi paze šta će im reći. Postaju fokus svih. Porodice, prijatelja. Postaju centralna osoba. I često se grčevito drže za svoju bolest. Boje se da će bez bolesti biti niko i ništa. U stručnoj literaturi ovo se zove sekundarna dobit. Kada smo slabi, najvažnije je da razumemo šta dobijamo svojom slabošću. Uvek nešto dobijamo. I da je pitamo šta nam ona poručuje. Pa da sebe počastimo na neki drugi način. Nekim šušom, odmorom, osamom, društvom, promenom sredine. Šta god da nam biće poručuje.
Prijateljicin sin je počeo da se razboljeva svaki put čim bi mu trebalo pažnje. Njene pažnje. Predložila sam joj da promeni ritam. Da ne čeka oluju. Da mu bude tu kada sija sunce. Baš kada sija sunce. Pre oluje. I pre kiše. Zato što ona jeste Sunce.
U militantno mučeničkom svetu, radost je najveća revolucija. Kaže Ošo. I hrabrost. Kažem ja. Baš tako. Jadan čovek je punopravni član društva. Takoreći okosnica društva. I oko njega će se svi truditi. Radost je moja revolucija. Ja sam Crvena.
Za radost je potrebna velika hrabrost. U militantnom mučeništvu su mi predlagali da samo malo smanjim svoju „nirvanu“. Da ne bacam rukavicu u lice svim dobrim, jadnim militantnim mučenicima. Tako su mi rekli. Dok sam se tražila i dok sam se pravila, mnogi ljudi su mi predlagali da se malo umerim. Da budem manje crvena. Da budem bebi-roza. Da budem vanila. Umesto cimet. Da ne budem čupava. Da se malo zaližem. Da mi se vidi to lepo lice. Ah. Da. Sva sreća što sam jako davno razumela da nema smanjivanja sebe. Niti pravljenja sebe po tuđim merama. Da se od toga dezintegriše. Ili postaje Frankenštajn.
Znam šta mi je važno. Radost, stvaranje, strast, bliskost, razmena, smeh, igra, rast. Svakoga dana u svakom pogledu. I zdravlje. Počela sam da zaista vrednujem svoj život. Nekoliko puta sam ga za dlaku sačuvala. Razumela sam da je pravo na život jedan tako božanstven, velikodušan i nezaslužen dar. I da je moj zadatak da ga slavim. I načinim važnim. Koliko sebe smatramo važnim, toliko je naš život važan. Verujem da je problem što ljudi vrlo često sebe ne smatraju previše važnim. Što sam sebe više radovala, bivala sam sve bolja. Bolje sam radila sve što sam radila. I sebi. I drugima. Sve sam više volela sebe. I sve sam više volela druge. Mnogo iskrenije. Nisam mogla uspostaviti nijednu zdravu vezu sa drugima, dok se nije prelivala iz zdravog odnosa prema meni. Što kaže jedna slatka misao: Volite sebe. I onda će sebe voleti vas.
A mera davanja? Našla sam je u jednoj divnoj priči maga Horhe Busaija. Darovi za Maharadžu. Bio jednom jedan maharadža. Koji je bio na glasu kao mudar čovek. Ljudi su ga voleli. Kada je napunio sto godina, u njegovoj palati organizovana je velika gozba. Dolazili su ljudi iz svih delova kraljevstva. I iz susednih zemalja. Darovi su samo stizali. I stizali. Maharadža je zamolio poslugu da razvrsta darove na dve grupe. Na one na kojima stoji potpis darodavca. I na one bez potpisa. Pretpostavljate da je nepotpisana gomila bila mnogo manja. Svega desetak nepotpisanih darova. Nakon gozbe, maharadža se popeo na binu. I krenuo da čita imena sa potpisanih darova. Zvao ih je da dođu do prestola. A maharadža bi im rekao. Hvala ti na daru. Vraćam ti ga. I sve je po starom. I vratio bi im dar. Ma kakav da je bio. Kada je završio sa prvom grupom, prišao je drugoj gomili i rekao. Ovi darovi nemaju pošiljaoca. Ove darove ću prihvatiti. Zato što me ne obavezuju ni na šta. A u mojim godinama nije mudro zaduživati se.
To je moja mera davanja i primanja. Dajem ono što ne bih potpisala. Ono što rado dajem. I ne dajem ono što poželim da potpišem. Ono što želim da mi se vrati. Dajem zato što me raduje. Davanje je privilegija. Davanje oslobađa dušu. Dajem ljudima zato što tako želim. I verujem da meni ljudi daju zato što tako žele. Bez da očekuju išta za uzvrtat. A i ako su mi dali zato da bih im ja nešto dugovala, to nije lepo. Pa samu sebe razrešavam duga. Niko nikome ništa ne duguje. O tome se radi. U mojim godinama nije mudro zaduživati se.
Od učitelja Bernd Izera sam učila divna učenja o davanju. Svi odnosi su o davanju. Zdravi i prosperitetni odnosi su oni u kojima ono što ja imam i želim da dam treba mom partneru. I obrnuto. Zato je opet i uvek prvo pitanje: Šta želim u ovom odnosu? Šta želim da dam? I šta želim da dobijem? Koje svoje kvalitete želim da aktiviram? Idealni partneri za nas su u tom momentu osobe kojima baš to treba. I obrnuto.
Zamislite kakav bi bio odnos između mene i kuvara koji sprema najbolji biftek na svetu. Ja ne jedem biftek. Najviše na svetu volim da jedem neke razne divne čorbice. I slatkiše. Ali ih izbegavam. Sa mnom bi majstor za biftek ostao bez izraza. Mislio bi da nije dovoljno dobar. A ja bih možda mislila da me ne voli. Da neće da mi ugodi. Sigurno na svetu postoje ljudi koji spremaju najbolje čorbice na svetu. I koji znaju da se raduju mojoj hrani. Mojoj ponudi. I sigurno postoje ljudi koji čekaju na nečiji biftek. Ne bih ih ja zadržavala.
Trenutno me ni poslastičar ne bi usrećio. Ne bi se uklopio u moj prehrambeni režim. Ukusi se menjaju. Potrebe i želje. Sve se menja. Vreme teče. Brzo. Novo doba. Nekada mi je trebao partner za ovo. Nekada za ono. Danas mi trebaju ljudi sa kojima mogu da se radujem. Da stvaram. Da smo strastveni. I blliski. Da razmenjujemo. Ideje. Ćejfove. Ukuse. Da se smejemo. Da igramo veliki ples. Da rastemo zajedno. I svako za sebe.
Prošlog leta mi se desila jedna romansa. Imala sam osećaj da se moj romantični interes šteka. To sam mu i rekla. I on je imao potpuno identičan osećaj. Pa sam se setila. Da sam zaboravila. Osnovni postulat. Daj ono što želiš da dobiješ. Želiš bliskost? Daj je. Sve počinje od mene. On nas. Od tebe.
Čini drugima ono što želiš da oni tebi čine. I ne čini drugima ono što ne želiš da oni tebi čine. Ako želimo da ljudi imaju poverenje u nas, da nas poštuju i da se osećaju dobro u našoj blizini, na nas je red. Dobićemo poverenje, poštovanje i bliskost od ljudi, nakon što ih iskreno damo. Kada budemo iskreno verovali i poštovali ljude. I zračili bliskost. Pobuditi osećaj kod čoveka moguće je samo ispoljavanjem osećaja. Probuditi ljubav moguće je samo ljubavlju. Uticati na ljude da budu bolji moguće je samo sopstvenim primerom. Budite onakvi kakvi biste voleli da su drugi. Što Gandi reče: Moj život je moja poruka.
Na ovoj tački bih ovu grandioznu misao usmerila i na drugu stranu. Čini sebi ono što želiš da ti drugi čine. Ne čini sebi ono što ne želiš da ti drugi čine. Voli drugoga, kao samoga sebe. Tačka. Sve ostalo je elaboracija na temu.
Prva osoba kojoj treba da želimo sreću smo mi sami. Nema nikakve sramote u tome. Zašto bi drugi trebali da nam žele sreću, a da sami nemamo to pravo? Dajte sebi breskvu. Volite druge, kao samoga sebe. Kada smo sebe namirili i dali sebi što nam treba, možemo napolje. U svet.
U stvari, čini mi se da cela ta zavera društva protiv dece potiče od suštinskog nerazumevanja ljudske prirode. Od ideje da ljudi nisu dobri. Od ideje da nećemo nikome da damo svoju breskvu. Sebičan čovek sebi čini. U engleskom jeziku piše da je sebi-čnost zainteresovanost za svoju dobrobit. Mi smo je prepevali. Da sopstvena dobrobit znači tuđu štetu. Možda ima veze sa onim: Dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane. Ah. Što se mene tiče, društvo bi moglo da uči decu da svoje interese usklađuje sa interesima drugih. Da objasni deci da kada daješ drugome, stičeš druga. Stičeš nekoga ko će ti se radovati. I mariti za tebe. Tebi je u interesu da deliš. A sledeći put će on sa tobom podeliti svoju breskvu. Dajemo ljudima da bi oni, kada bude potrebno, dali nama. Tako se naši darovi svode na dobra dela koja unapred činimo sami sebi. Ah. Sada tek zaista mogu da razumem misao koju mi je deda Alojzije govorio: Ko šta radi, sebi radi.
U stvari je sve lako i prirodno. Nego smo ga mi zakomplikovali. Od one breskve. Da nećete možda breskvu? Dajem sebi ono što mi treba. I što želim. Pa onda iz te punine dajem. Prelivam. Davanja radi. Davanje je privilegija. Dajem zato što mi se može. I hoće. Ako vam se sviđa ono što dajem, super. Ako ne, opet super. Što bi rekli: No hard feelings. Idemo dalje. Kada uhvatim sebe da potpisujem darove, obustavim davanje. Pa se vratim sebi. I svojoj breskvi. Ili možda jagodama. Baš kao što i pišem. Pišem zbog sebe. Zato što moram. Zato što mi treba da poređam misli. Zato što me raduje. Zato što volim. Pa onda delim. Izvolite. Onaj kome se sviđa, uzme. Čita. Divno. Neko ne uzme. Sloboda izbora mora da postoji. Naravno da se radujem kada mi kažete da vam se sviđa. Da vam je lekovito. Kada mi pišete. To je kao neka moja nenadana radost. Tako ja to razumem.
To sam počela da učim kod Dušana. Da dajem. Da primam. Da kažem DA. Da kažem NE. Ima tome već više od deset godina. I još uvek učim. Ono učenje o breskvi je duboko ukorenjeno u meni. U nama. Pa se desi da iskočim. I da budem dobra. Da dam više nego što imam. Svima osim sebi. Najlakše je biti dobar. Telo mi na sličan način javlja. Odmah bukne. Vikne: Aman. Zaman. Naučila sam da ga brzo čujem. Pa odmah dam sebi ono što mi treba. Radost je za mene najbolji lek. I ljubav. Prema sebi. Dok ne počne da preliva iz mene. Ka svetu. Ka vama. Da bi mi stugla umnogostučena nazad. Tako nekako.
Danas bih Dušanu rekla da sam došla da mi Dušu Miluje. I da me nauči kako da je sama milujem.
Još jednu veliku lekciju o davanju naučila me je Seka. Pričala sam vam o Seki. Drugarici, koleginici i skoro dvojnici Vesne Pešić. Ako biste svu ogorčenost Vesne Pešić preveli u beskrajnu duhovitost, dobili biste Seku. Sa Sekom sam radila i drugovala nekoliko divnih godina. I smejala se najviše na svetu. Od Seke sam učila onoliko. Za početak odnosa, za dobar dan, Seka vas pozove u svoj božanstveni dom. U kojem organizuje i privatne i poslovne sastanke. Uvek neko seksi posluženje. Balkansko i svetsko. Kao što je i Seka. Dunja iz Prokuplja. Čuda. Najbolji partiji na kojima sam bila poslednjih godina su Sekini. Na njima su bili svi njeni svetovi. Zajedno. I poslovni. I prijateljski. Od peska. I oni koje je sticala usput. Neke divne, zanimljive žene. I muškarci. Ambasadorke iz nekoliko zemalja. Japanci. Vesna Pešić. Bosonogi arhitekta iz Štokholma. Holanđani sa projekta. Švabe, kako ih Seka zove. Sakupljači otpada. Osman. Ja. I naša projektna ekipa.
Seka je učila svom stilu i direktorku projekta En Šajnberg. Njujorkerku koja živi u Holandiji. Pa je En odsedala kod Seke. Umesto u hotelu. Bila je na našim partijima. Okusila je jedan drugi život. Iako je radila na svim kontinentima, nije srela nekog kao Seku. En je u početku bila prilično nenaviknuta na Sekine svetove. Vremenom se navikla. Na Seku. I na Družinu. Tri-četiri godine. Tamo-vamo. Queen Professor. Tako ju je En krstila. Poslednjeg dana našeg projekta, Seka je organizovala boemski izlazak. Skadarlija. Dva jelena. Ljubinka, Milostiva, En, Seka i ja. Spremile smo poklon za En. Pevale smo. Igrale smo. Smejale se. Plakale. Sve. Za kraj smo joj kupile i crvenu ružu. Koju En nije znala da primi. Bilo joj je to previše emocija. Pa je počela da nas grdi. Valjda znamo da je ona prirodnjak. Da je protiv sečenja ruža. I tako to. Meni je kroz glavu prošla izreka koju bi u ovoj situaciji rekao moj otac Duško: Ja te krstim, a ti prdiš. Dok sam ja ovo mislila, Seka je rekla: Nisam te čula. Ne znam šta si rekla. Nije ni važno. Al’ je lepo od mene.
Touche. Majko mila. Odmah sam izvadila svesku. Da zabeležim ovu misao. Veliku misao. Kakvo učenje. Suma svih Sekinih mudrosti. Suma velikog Života. Davanja. Dobijanja. Svega. Da. To je bila crvena ruža za mene. I za moje učenje o davanju.
Dam sebi. Dam tebi. Dajem zbog sebe. Zato što mi se daje. Zato što je to moja radost. A radost je lek. Pa ako neko ne zna ili neće da primi moj dar, setim se Queen Profesorke. Nasmešim se i kažem: Nisam te čula. Ne znam šta si rekao. Nije ni važno. Al’ je lepo od mene. Može mi se.
Predaj dalje.
Beograd 5. maj 2015.
Ovaj tekst sa ljubavlju i najdubljom zahvalnošću posvećujem Dušanu Milojeviću. Za srećan rođendan. Na mnoga leta. Da nam bude. Milovanje za Dušu.