Kada je moja drugarica Saša slavila 50 rođendan, svi njeni prijatelji su bili tu. U njenoj divnoj kući u Kamenici. Na obali Dunava. Svi su došli. Ja sam se pitala kakvo čudo bi trebalo da se desi, pa da svi moji prijatelji dođu? Moje pleme je rasuto svud po svetu. Na svim kontinentima ovog našeg šarenog sveta. Kroz glavu su mi prošle misli: Da napravim neki gala svadbeni parti. Ne. Da umrem. Ne. Hoću da i ja budem na partiju. Daaaa … da dobijem Oskara. Ili Nobelovu nagradu. Okej. Može. Smejem se.
Upravo završavam svoju poslednju veliku transformaciju. Na ovoj tački herojskog putovanja, heroj se vraća kući. Sa darovima. Darovi su spremni. Sad ćete da ih čujete.
Evo kako ja to razumem. Moja kuća je kuća novoga doba. Nalazi se svugde gde je moje pleme. Moji prijatelji. Heroji. Ljudi koje volim. Moj mili Univerzum. Moja familija. Koju sam posvećeno i sa ljubavlju pravila. Svih mojih dana. Rešila sam da nam svima priredim jedan zajednički projekat. Projekat mog 50. rođendana. Da se malo poigramo prostorom i vremenom. Ionako sam naučila da svoje rođendane slavim i nedelju dana. Tek sam napunila 46. Jasno vam je da je u pitanju projekat grandiozo, zvani: Hajde da igramo veliki ples.
Od Japana. Do Manhatana.
Na veliki ples vas zove
NINJA sa Balkana.
Do svog 50. rođendana želim da obiđem sva mesta sveta u kojima se nalaze moji prijatelji. Da im donesem darove.
Nekada sam se ložila na putovanja. Ipak sam ja Artemida. Sviđalo mi se da obiđem svet. Pa sam se jedno vreme švrćkala svetom. U Hondurasu mi je prošlo kroz glavu: Jebote, šta ću ja ovde? Nisam znala odgovor. Pa sam se vratila u Beograd. Ipak sam ja Artemida. Ona koja ima cilj. Ja bez cilja ne idem ni u mali gradski đir. Zabranjeno je sedit ’nako. Prestalo je da me pali da obilazim zgrade i predele sveta. Shvatila sam da su ljudi moje interesovanje. I istraživanje naših bezmernih i beskrajnih unutrašnjih svetova. Koji su mi uzbudljiviji čak i od najdkrtavijih bazara, živahnih trgova, nabujalih reka i beskrajnih mora. Pa sam se pustila unutrašnjoj avanturi. Upoznavanja sebe. I svesnog pravljenja sebe. I bliskih razmena sa ljudima. Obilazak sveta bez razmene sa plemenom nije me palilo dovoljno da bih ga hodočastila.
Tokom godina militantnog mučeništva sretala sam stotine eksperata. Od svukuda. Najviše evropskih. Koji su imali navežbanih 15 minuta spike. Kratki geo-političko-klimatski brifing I servisne informacije iz njihove lokalne samouprave. Ah. Kao dnevnik uživo. Predosadno. Moj mozak je kosmo-poetičan, što kaže Tijana. On ne razume te ekspertske reči. Živ mi Todor, da se vodi govor. Govorio je moj deda Alojzije. Da izvinu svi eksperti. I sve geo-političke spike. Do mene je.
Nedavno sam se srela na piću sa kumovima. Svetskim putnicima. Pridružio nam se i jedan švedski ekspert. Drag i prijatan gospodin. Koji mi je okinuo traume uzrokovane evropskim eskpertima. I njihovom spremnom spikom. Istom za sve ljude. I sva mesta. Devojčica Bepa neće ovo da sluša. Ni 5 minuta. Vrpolji se. Probudi se neki đavolak u njoj. Postane bezobrazna. Divlja. Neće da priča engleski. Bojkotuje. Priča sa Borisom na srpskom. Pušćaj me van. Pustim je. Naravno. Ona je glavna. Istrčala sam. Divlje i hitno.
Duška i Boris nisu odmah razumeli moj performans. Posle sam im objasnila. Da me zanimaju bliski i duboki odnosi sa ljudima. Da imam potrebu da moj centar sretne neki drugi centar. Da me zanima zajedničko radovanje, razmena, stvaranje, smeh, rast. To mi treba. To želim. To su znali. Periferija me ne zanima. Živ mi Todor, da se vodi govor. To sam im objasnila. Da sam svesno negovala svoju intolerantnost na sve što me ne zanima. Da nemam ni 5 minuta života na periferiji.
Svojom velikom milošću smatram to što već godinama ni kafu nisam popila uz priče iz Nepričave. Čim ih čujem, uzvrpoljim se, u glavi mi svira najavna špica drugog dnevnika mog odrastanja. Pa istrčim. Ja sam divlje dete. Neki dan san na plesu ritmova potpuno razbudila devojčicu Bepu. Cičala sam, podvriskivala, skakutala. Poželela da u povratku kući zvonim po kapijama. I pobegnem. Ne znam zašto to nisam uradila. Baš je super. Ah. Ako vam neko zazvoni, a na vratima nema nikoga, možda sam to bila ja.
O tome pričam sa herojima. Kada ih podsećam da se smeste udobno. Zanimljivo je da uvek svi promenimo položaj. Što znači da smo do tada sedeli ne baš udobno. Zato što smo naučili da nam ne bude prijatno. Da trpimo. Neudobnu stolicu. Da nam se piški. Da smo gladni. Da… Gledam ljude okovane u svoja stegnuta odela. U urezane farmerke. U kravate. Svi energetski centri zaustavljeni. U tesnoj garderobi. Koja steže. U neudobnoj obući. U kojoj sve češće ne može ni da se hoda. Nije za to predviđena. Stežu i ralje života. Preživljavanje. Ideja da moraju da rade od 9 do 5. Da trpe šefa. Kolege. Muževe. Dečije hirove. Njihove nastavnike. Prijatelje. Evropske eksperte. I onda toliko uđu u mod trpnje i kompromisa da prosto ni sami više ne znaju da li ih nešto steže. Onda se ljudi čude što odlazim kada mi se negde ne sviđa. Zašto idem tamo gde je sve po mom? Eh.
Ja sam divlje dete. Ja sam divlje dete. I igram se večno.
Da se vratim u sridu. Na moje pleme. Na moj mili Univerzum. Od Japana do Manhatana. I na naš zajednički projekat. Koji nam spremam.
Inspiraciju za ovaj projekat dobila sam pre recimo dve godine. Kada mi je stigao mail sa naslovom: Secret Supper Project. Ah. Uzbuđenje. Dramsko. Mail koji me zove. Odmah sam ga otvorila. Svaka od ovih reči pobudila mi je višeslojne emocije. Uzbuđenje. Misteriju. Radoznalost. Smeh. Preduzetništvo. Sve. Super projekat. Tajna večera. Mrnjau. A tu je i igra reči. Super Saper. Ah. Očarala sam se. I idejom. I izvedbom. Priču su osmislili Kanu i Nadežda. Kanu je kuvar. Indus koji je tada živeo u Londonu. Ima svoj tim kuvara čarobnjaka. Secret Supper Project. Putuju svetom i organizuju spektakularne gozbe. Na nekim divnim mestima. Na kojima možete da sretnete i upoznate svoje saplemenike. Lokalni domaćin je pored kuvara, druga centralna figura Secret Supper Project-a. Koji pažljivo bira dvadesetak ljudi. Potencijalne srodne duše. Po raznim pitanjima.
Kanu je pravio Secret Supper Project za Nadeždu. Koja je bila lokalna domaćica. I koja je pravila koncept i listu zvanica. U božanstvenom prostoru u BIGZ-u. Kanu je doneo svu hranu sa sobom. I korijander. I pomelo. I vodu. I sve. Bože. Kakvo je to veče bilo. A ambijent? Na ulazu u veliki arhitektonski biro, koji je za sebe uredilo 50 arhitekata, dočeka vas jedna velika magična kuhinja. U kojoj se kuvaju i stvaraju razni svetski projekti. I prehrambeni. I arhitektonski. Razni. Bože dragi. Te miline. Te razmene. Sa svojim plemenom. Ah.
Pomislila sam: Hoću i ja ovako. Da putujem svetom kao Kanu. Sa svojim projektom. I da na božanstvenim mestima srećem svoje pleme. I da upoznajem nove i nove saplemenike. Prijatelje, heroje. I njihove svetove. Ah. Čista esencija. Kao parfem. Ovako hoću da putujem svetom. Da idem u gradove koje volim. Kod ljudi koje volim. A oni da ukomponuju neki svoji divni svet. Koji će se sresti na našoj radionici. Hajde da igramo veliki ples. I da provedem nekoliko dana u gradu. Međ’ svojima. Da upoznajem gradove kroz ljude. A onda da mi ti ljudi pokažu grad. Ima smisla. Cičim od sreće i kad pomislim.
Zamislite koja je to milost. Da tokom jednoga dana upoznate 20 bliskih ljudi. Pažljivo odabranih. Prijatelji mojih prijatelja moji su prijatelji. I da sa njima provedete dubok, blizak dan. Čista razmena. I tako nekoliko dana. Ah. Srce mi peva. Duša se raduje. A telo igra.
Od tog dana sam znala da me čeka neki moj Secret Supper Project. Da ga osmislim. Sviđa mi se reč Secret. Ali ja sam Open. Ja živim u stakleniku. Sve se vidi. Pričala sam vam to. Moj život je moj performans. Ni ovo nisam sama smislila. Inspirisala me je Marina Abramović. Na mom poslednjem spoljašnjem velikom putovanju. U Njujorku 2010. Na izložbi Umetnica je prisutna. Majko mila. Pričala sam vam o tom intenzivnom doživljaju. Kada su mi se aktivirale sve znane i neznane emocije. Koje su se smenjivale iz trena u tren. Kao na emocionalnom roler-kosteru. Nakon kojeg su mi sva postojeća umetnička dela velikih umetnika delovala beskrvno. Kao papir neki. Ah. Marina. I ne samo Marina.
Nego i Rambo. Provodeći dane sa Rambom, fasciniralo me je kako živi sebe. Gledala sam kako stvara sebe. I kako je sve što radi i priča i peva u funkciji. Kako je sve povezano jedno sa drugim. Nema praznog hoda. Vrlo inteligentna (re)organizacija misli, događaja, susreta. U proizvod. Ono o čemu smo danas pričali, već je ujutru bilo u nekoj pjesmi. Ili intervjuu. Rafinirali smo ideje, koje je Rambo posle stavio u umjetnički format. No time to loose. Sve što radi, ima svoju svrhu. I svoj izraz.
Isto kao i Saša Vrebalov. Sestra iz mog sestrinstva. I kompozitorka svetskog imena. Koja živi i stvara u Njujorku. Koja je takođe povezala svaku nit života. Povezala je ljude, susrete, gradove i kontinente. U svoju muziku. U pisanje. U svoj izraz. Ako je doputovala u Sombor kod svoje baba Stojanke, snimila ju je kako peva. To je posle bila glavna deonica kompozicije. Ako je bila u Kovilju, dovela je hor monaha da pevaju u Karnegi holu. U Beyond Zero. Sve je povezano sa svime.
I shvatila sam koliko obraćaju pažnje na svoj život. I Marina. I Saša. I Rambo. Koliko su svesni svog života. I čulno naštimovani. I kako se odnose prema svom životu na neki naročit način. Ovo mi je možda bilo najvažnije učenje Njujorka. Od Njujorka sam počela da obraćam pažnju na svoj život. I shvatila da u njemu ima toliko toga. Počela sam da razumevam i povezujem svoj život. Kao jedno fino nagomilavanje. Kroz vreme i prostor. Razumela sam mu karakter. Obrise. Zlatne niti. Ah. A onda kada sam imala sve ove sastojke, Alhemičar se pustio stvaranju. Do tada sam mislila da svi razmišljaju ovako kao ja. Da je to normalno. I da tu nema ništa spektakularno. U Njujorku sam shvatila da je moje razmišljanje moj lični izraz. I počela da obraćam pažnju i na njega. Pa samo počela da pišem to što mislim.
U školama magičnog realizma učili smo se pričanju priča. Učili smo da smo klijentov problem u velikoj meri rešili kada nađemo priču koja je potpuno analogna sa njegovom pričom. To je moj omiljeni pravac. Zove se terapija metaforama. Učili smo i da je takozvana lična metafora najjači instrument. Zato što je naša. Autentična. Istinita. Zato što je priča naša duša. Naš centar. Drugoj duši. Pa se isceljenje dešava na najdubljem nivou. Jer je naše biće mnogo više arhetipsko, iskonsko i simbolično nego što mislimo. Priče su maternji jezik duše. I tako. Kad sam počela da sa herojima pričam priče iz svog života, shvatila sam koliko ih ima. Do tada se nisam bavila svojim pričama. Svojim doživljajima. Oni su samo tekli. Sada sam im pristupila na novi način. Ah. Za sve i za svakoga sam imala priču. Ubrzo sam sama sebi izgledala kao Broj Jedan iz Alan Forda. Samu sebe sam nervirala koliko toga ima. Pitala sebe da li postoji situacija ili tema za koju nemam priču?
I tako sam počela da pričam svoje lične priče herojima sa kojima radim. Obogaćujem ih naravno i dobrim pričama iz literature i iz raznih svetskih tradicija. Uvidela sam da pričajući priče istovremeno skidam i svoje štitove i oklope. Sloj po sloj. Dok herojima pričam o svojim ranama. I kako sam ih isceljivala. O nulama. O tome kako sam postala Maršal od Nule. I kako sam se transformisala u NINJU. Od Japana. Sa Balkana. Do Manhatana. I dalje. Vrlo sličan osećaj imam i sada. Dok ovo pišem.
Kada pričam ove priče imam osećaj kao da se skinem gola. To je moja najdublja intima. Moje priče. Imala sam taj isti osećaj kada nas je veliki učitelj Tom Best učio trenerskom pozivu. Kada nas je naučio tehnici, krenuo je dalje. U suptilne detalje. Pričao nam je kako stvaramo polje. Kako oživljavamo prostor. Da teče. Prostornim sidrima. Učio nas je da gledamo perifernim vidom. Gestikulaciji. Glasovnim varijacijama. Tišini. Učio nas je svemu. Osećala sam kako se svakoga dana skidao. Dajući nam tajne svog zanata. Ah. Hvala Tom Bestu na magičnom realizmu. Tada sam shvatila da jedino ovo ima smisla. Živo znanje. Milovanje za dušu. Baš kao što su i emocije Marine Abramović žive. Teku. Iz centra. Centru. Kao Sašine kompozicije. Koje su me dirale na najdublje načine. Toliko, da sam nekoliko puta na njenim izvedbama dobila prekorednu menstruaciju. Od intenziteta. Kao Rambove misli.
Zato što su žive. Iz života. O životu. Za život. Ah.
I ne samo što pričam istoriju svojih transformacija. Ja sam ona koja se transformiše. Svakoga dana u svakom pogledu. Moja transformacija je moj performans. I radim ga javno. Zajedno sa herojima. A oni učestvuju u celom procesu. Svako uzme šta mu treba. To je naše zajedničko isceljenje. Često se heroji i sami sebi čude. Neki kažu da su bili zatvoreni. Čude se kako se lako i brzo otvore u našem radu. Nemate drugog izbora kad zagrejem prostoriju i skinem se gola. Ne možete ni vi da ostanete u grombi kaputu. Kažem im.
Te razmene sa herojima su toliko duboke. Posle im bude žao što ih nismo snimali. Kamera nije moj izraz, kažem im. Ja sam za živi nastup. Kamera nas načinila izvedbenim. A ja neću izvedbu. Dosta smo izvedbeni u odelima, kravatama. Na štiklama. Dok ostavljamo utisak na svet. Da pokažemo kako smo dobri. Hoću da tečemo. Iz centra. Živi nastup. Interakciju. I živu reč. Počela sam da posle radionice zapisujem naše divne razmene. Da mi ne iščile. One su najpre dobile obrise tekstova. Pa kvarteta. Pa knjige. Put se stvara dok njime idemo.
I kao što vidite, ništa nisam sama smislila. Sve je nastalo kao bljesak i eho mogo oduševljenja nečim. Follow your bliss, što kaže Džozef Kembel. Prati svoje ushićenje. Poštuj ga. I smisli način kako da ga manifestuješ. Ja sam sklopila kockice na moj način. I udahnula im svoj duh. Dah. Svoju neponovljivu životnu energiju. Ovo na putovanju heroja zovemo trasiranje istorije poziva. Dobro je da razumemo kada se naša ideja začela. Od kada datira. Da razumemo kako se razvijala. A onda možemo da razumemo kako će se dalje razvijati.
Tako sam pisala i ovu knjigu. NINJA sa Balkana do Manhatana. Koja je par sa mojim književnim prvencem. Ove dve knjige su kao simbol jin i jang. Što je u jednoj belo, u drugoj je crno. I obrnuto. Zbog dijalektičnosti života. Zbog muškog i ženskog principa. Zbog dana i noći. Zbog Sunca i Meseca.
Moj književni prvenac NINJA od Japana sa Balkana se rodio nakon jedne božanstvene radionice i magične razmene. Imala sam sto klikova tog dana. Martica, Tijana, Srđan. Daniela i Duška. Sa dahom Švajcarske i znanjima sveta, koje nam je Duška donela. Shvatila sam da bi valjalo raspisati to naše balkansko kurčenje, koje smo tako lepo razumeli i opričali. Iz čiste dijalektike, javio mi se Japan. I njihovo nekurčenje. Prvu priču sam napisala u svitanje Svete Petke. 27. oktobra 2014. To je naša porodična slava. Svašta nešto divno se u mom životu začelo za Svetu Petku. I Radionica. Nekoliko godina ranije. E da. Pa sam u Majuškinom božanstvenom domu, sa pogledom na Most Slobode, Limanski park i poslednje zlatno-crveno lišće na drveću napisala priču Balkan uzvraća nekurčenjem.
I odjednom mi se otvorio na ovaj način nikad ispričani Japan. Priča za pričom. Ponedeljak za ponedeljkom. U početku su priče pratili Heroji i moji prijatelji. Kao i sva moja dotadašanja pisanja. Za razliku od svih prethodnih, izolovanih i pojedinačnih pisanja, sada sam osetila tok. Snažan tok. Koji teče. I tako. Ostalo znate. Pustila sam se toku. I milosti stvaranja. Ponedeljak po ponedeljak. Sve više vas se priključivalo. Prijatelji mojih prijatelja, moji su prijatelji. To je moje pleme. Taj naš veliki Univerzum. Čista kosmo-poetika. Što kaže Tijana.
Svakoga dana u svakom pogledu bivao je sve veći. Dobijala sam sve više lajkova na Fejsbuku. Pa sam morala da reorganizujem sajt. Da bi moja Riznica mogla da primi tolike tekstove. Da dodamo i šerove. To nismo planirali. Ah. Da. Maestro Imre mi je tih dana završio sajt. Početkom oktobra. I to je još jedna važna poenta. Metafizički zakon kompletiranja uzroka i posledice na delu. Obožavam ga. Uzrok i posledica se uvek kompletiraju. Ako ne možeš da utičeš na uzrok, utiči na posledicu. Čim sam napravila sajt, desila se knjiga. Baš kao što mi se i nekoliko godina ranije desila Radionica. Čim mi je Imre napravio vizitku. Koja je rezonovala sa celim mojim bićem. Da. Iz vizitke sam napravila radionicu. Iz sajta sam napravila knjigu. I evo me već nekoliko meseci na delu sajta zvanom Riznica. Moji tekstovi.
Broj ljudi u plemenu koji je čitao moje tekstove je bivao svakoga dana sve veći. Počeli su da mi pišu razni ljudi. Da dolaze. Iz drugih gradova. Da se upoznamo. Novi. Nepoznati. Da mi prilaze na ulici. Da mi kažu kako štampaju moje tekstove. Da ih čitaju. Podvlače. Seku. Lepe neke rečenice. Unutruju. Sanjaju me. Neki su šokirani. Zato što imaju osećaj da opisujem njihov život. I kako oni postave neka pitanja, kažu, tako ja napišem tekst sa odgovorima. Neki čitaju zajedno sa kolegama. U ofisu. To im je postao timski ritual. Ponedeljkom. Bože dragi. Happy Mondays.
Neki su mi pisali o transformacionom dejstvu priča. Neki o njihovoj lekovitosti. Neki su se mnogo smejali. Neki su plakali. Neki su mi tražili da požurim. Da ne mogu da dočekaju ponedeljak. Neki su gunđali kada sam u dva-tri navrata preskočila ponedeljke. Najviše ljudi se prepoznavalo u nekim pričama. Imaju neke svoje omiljene. Neki su se prepoznavali u svemu.
Ne znam koji deo procesa sam više obožavala. Da li moja svitanja. Pisanja od četiri do podne. Kada ništa drugo nije moglo da se dešava. Pa magični ponedeljci. Kada šaljem mail svima. Zahvaljujući novom dobu. Zahvaljujući tehnologiji, koja nam je omogućila da u momentu svršetka, do vas nekoliko stotina stigne još vreo tekst. Koji se još uvek puši. Novo doba je čudo ludo. Možete li da zamislite? Još ne tako davno, ovo ne bi bilo moguće. Ni u najluđim snovima. Pa onda ti afteri nakon teksta. Vaše reakcije. Poruke. Pozivi. Uvek se neko novi javljao. Sa nekim novim uvidima. Ah. Kakav božanstven osećaj. Koji me je motivisao i pokretao da pišem. Čak i kada sam imala mnogo drugih obaveza. Obe knjige sam napisala zajedno sa vama. Sa herojima i narastajućim plemenom.
S početka prve knjige, javila mi se Marina. Sestra mojih sestara Vrebalov. Sa kojom se nekim čudom do tada nisam poznavala. Ima osećaj kao da sam joj se uvukla u stan. U glavu. Da vidim šta radi. Da znam šta misli. I šta se pita. Na njene nedeljne upitanosti, odgovori su stizali u ponedeljak. Ovo je meni velika fascinacija. Ta naša povezanost. Ona se dešava i na radionicama. Pitanja koja radioničari imaju između dve radionice, upravo budu tema sledeće. Već smo se navikli na ovo čudo. Baš tako. Da. Mi se naviknemo na čudo. A najčudesnije mi je to što, ovoliko razni mi, sa naizgled potpuno različitim životima i još različitijim svakodnevicama, ove priče doživljavamo kao svoje.
I Branina mama. Milka. Vaspitačica u penziji. Koja je želela da čita tekstove pred operaciju očiju. Pa su joj Brana i Sima uveličavali tekstove na najveće fontove. Počela je da čita i na tabletu. Najvećim fontovima. Dok ne regeneriše oči. Da ponovo može da čita. Živelo novo doba. I novi vid. Kaže Milka, čitajući i listajući priče na tabletu: Simo, dobra ti je ova tablica. Milka je zadužena za devojčicu Bepu. Da je čuva dok se ona slobodno igra. Ah.
Pa Milica Mimi. Tanjuš. Dragana od A do Š. Bojan. Moj brat Stipa. Bez njihovih mailova ili poruka tekst kao da nije bio gotov. I nije. I to je energija na kojoj je knjiga nastala. Iz mene. Iz najdublje interakcije sa herojima. Na radionicama. I sa vama. Sa mojim novim i sve većim Univerzumom.
A ponedeljak je dobio novo značenje u mom životu. Ponedeljak sledi nakon vikend radionica. Na kojima se sa herojima novog doba spremamo za putovanje heroja. Koje oni žive i putuju tokom narednog meseca. Sve priče koje pričam su inspirisane našim razmenama. I našim upitanostima. Ta živa razmena je dala život NINJI. Živo znanje. Jer teče. Iz pitanja i upitanosti. Od današnjih upitanosti. Ne od jučerašnjih. Ništa nisam smišljala. Ni namišljala. Nego sam samo brzo kucala. Iz polja koje svi mi delimo. Eto tako. Ja sam voditeljka radionice. Koja čini da polje teče. Kako me je učio Tom Best. I posle brzo kucam te misli koje lete poljem.
Jedan od meni najznačajnijih uvida tokom procesa stvaranja NINJE je taj što sam zaista osetila polje. Univerzum. Uni-versus. Što znači: Jedan-stih. Do tada sam ga osećala na intelektulanom nivou. Znala sam da postoji. Osećala sam ga u momentima ekstaze. U zajedničkim veličanstvenim momenatima. Sada sam bila njegov ko-generator. Čista milost. Tiha i samo vama znana ekstaza. Svakom ćelijom sam doživela da smo mi jedno. Da iako imamo različite istorije i biografije, svi imamo isti maternji jezik. Jezik duše. Što Sting peva, svi imamo istu biologiju, bez obzira na ideologiju. I hemiju. Ja vas znam. Kao što vi znate mene. Jer smo mi jedno. Upoznaj jednog. I znaćeš sve. To sam shvatila još u matematici. Da kada razumeš jedan sistem, razumeš i sve ostale. Jer su isti. Tako smo i mi ljudi isti. Samo su na izrazi različiti. Naši. Neponovljivi. Osećam to srce sveta. Iz mog srca, tvom srcu, svačijem srcu. A ono je jedno. Zajedničko. Srce sveta. Čini mi se da sam progovorila jednim dijalektom tog svima nama znanog esperanta. Baš je to milost. Kao da mi se srce povećalo. Da mi kulja. I povećalo mi se za sve nas. Ovakvu ekstazu do sada nisam doživela.
To sam Marini i rekla. Da zato znam šta su njena pitanja. Zato što su to i moja pitanja. Zato što su ona u polju. U vazduhu. Zato što su to zajednička pitanja. Svih nas. A svako na njih odgovara na svoj jedinstven način. Ja ih pišem. Neko ih kuva. Neko igra. Neko crta. Neko šije. Neko šiša. Neko ih peva. Neko ih ćuti. Neko moli. Neko voli. Neko vozi. Neko trči. Svako od nas je jedinstveni, neponovljivi izraz ovog jednog stiha. To sve vreme osećam. Od prve priče. Odmara me i puni ta bezgraničnost. Ah.
I tako sam od Svete Petke do maminog i Jovaninog rođendana, od autorke opusa Na putovanju heroja, postala pisac. Kad već pričamo o ulogama, ja sam najpre učitelj. Učitelj transformacije. Stil: Demistifikatorka. Ja sam ona koja voli da pokaže da je lako. I moguće. Kao učitelj želela sam da pokažem da je lako i moguće napisati knjigu. Dve. Iz igre. Iz deljenja. Za sedam meseci. Za dvesto dana. Nekoliko stotina ljudi je pratilo moju transformaciju. Od autorke opusa Na putovanju Heroja. Do autorke NINJE. Do pisca. Nisam završila književnost. Nikada me niko nije učio kako se to radi. Nisam bila ni na jednoj radionici kreativnog pisanja. Samo sam obratila pažnju na svoj život. Na svoje misli. Na razmenu sa ljudima. I zapisala je. Puf. Just like that. Easy like a Sunday morning.
I tako ste mogli da pratite kako je nastao moj književni diptih. I da učestvujete u njemu. Da budete u Zakonu velikih brojeva na delu. Svi smo ga doživeli. Priča po priča. Ponedeljak po ponedeljak. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Namerno sam ostavila prve, „male“ priče. Da se vidi proces rasta i transformacije. Da se vidi kako mali, svakodnevni koraci stazom srca naprave čudo. Ovo je bio projekat: Kako postati pisac za 200 dana? Videli ste da nije neki nemogući big deal napisati knjigu. Iako sam matematičar. Učitelj transformacije. Iako sam počela sa 45 godina. Iako se nisam za to školovala. Ja sam ona koja voli da dovede u pitanje mitove.
Od 27. oktobra do 27. maja. Od Svete Petke do Jovaninog i Maminog rođendana napisala sam 600 strana. Držala radionice. Radila sa klijentima. Količinski isto kao što sam i do tada radila. Jedino je moja najveća strast i radost bila usmerena na NINJU. I radionice su dobile novu perspektivu. Kao da se stvorila još jedna jedna ja. Koja je jednim delom svesnosti pratila sve interakcije. I tražila dobre priče. Ah. U stvari, to se i desilo. Pojavio se još jedan sloj mene. Pojavio se pisac. Baš kao što se od Njujorka pojavio sloj zvani struktura magije.
U postajanju piscem, naravno da sam eksperimentisala. Probala da pišem još više. Napravila sam čak i malu pauzu u radionicama. Igre radi. Pa sam uvidela da mi postaje nekako neživotno. Sterilno. Da počinjem da mudrijašim. A mislim da na ovom svetu ima dosta mudrijašenja i bez mene. Svim mojim pričama su svežinu, značenje i novi dah udahnule moje radionice. Videli ste da pisanje ne mora da se dešava u nekoj kamenoj kući. Na egzotičnom ostrvu.
Želim da sa vama podelim crtice i sa druge obale. Zato što je život dijalektičan. Priču o Rambu. Koji me je inspirisao. Da živim sebe. Dao mi ideju kako je to moguće. Obožavam Rambov mozak. Od uvek. Bila sam na bogtepitakoliko njegovih koncerata. Unutrila sam sve njegove misli. Pet godina drugujemo. Menjamo misli i ideje. Naravno da sam i Rambu slala svoje tekstove. Dok mi nije rekao svoje mišljenje. Da su moji tekstovi za njegov mozak, koji je možda neobičan i ne liči na moju ciljnu grupu, predugi i prenadahnuti. Antoan mi je predložio da malo sakrijem tu količinu sreće. Da prepustim čitaocima da je dožive iz činjenica koje mu saopštavam. Ovako mogu da ustuknu. Izvadio je tri stiha iz teksta. I rekao da tekst treba da bude tačno toliki. Ah.
Kao da me je polio hladnom vodom. Ah. Sva sreća da učim da slušam druge ljude. I da želim da ih razumem. Uvek volim da čujem. A uradim po svom. Lepo mi je Rambo rekao da on nije moja ciljna grupa. I to je u redu. To je bila ključna reč. Da. Rambo mi je prijatelj. Ali ne i ciljna grupa. A onda, Rambo je pesnik. Pa reaguje na stihove. Ja sam pripovedač. I učitelj. Moje radionice traju 8 sati. Ja ne znam da se iskažem u stihu. Mada ga uvažavam. Konačan odgovor na moju upitanost dao mi je Antoanov predlog da sakrijem sreću i nadahnuće. Već sam vam rekla da je radost moja revolucija. I da ne želim da je skrivam. Niti smanjujem. Neću da budem bebi roza. Ja sam crvena. Kome se sviđa- sviđa. Kome se ne sviđa, širok je svet.
Naravno da Rambo nije bio jedini čovek na drugoj obali. Bilo je tamo još meni važnih ljudi. Uključujući i moj tadašnji romanični interes. Kojima sam bila: pre. Pre-opširna. Pre-slatka. Pre… Hvala im. Što mi posvećuju vreme. Što razmišljaju kako da budem još bolja. To je divno od njih. Volim sve da čujem. Promislim na temu. Pre-radim. O ukusima se ne raspravlja, još od starog Rima. I uradim po svom.
Na svim mojim putovanjima, volim da ćaskam sa životom. On mi je glavni savetodavac. Posle mog unutrašnjeg glasa. Mog srca. Život je uvek u pravu. Učio nas je Tom Best. Vaistinu. Ako si srećna, nastavi. Ako nisi srećna, menjaj. Slušam svoje srce. Pratim radost srca. To mi je put. A pratim i put. Čim sve teče lako i glatko, život mi kaže da je u redu. Da nastavim. Kada zapnem, pitam se zašto sam zapela. Pa menjam. Na svakom putovanju, nekom „velikom“ sam morala da kažem NE. Uvek mi je Univerzum slao nekoga da me proveri. To je bio moj konačni rast. Da oslušnem svoj unutrašnji glas. Znam ga. Moj je. Njega ne čuje niko drugi na svetu. Samo ja. Tuđa ruka svrab ne češe. Samo ja znam gde me svrbi. Pa nastavljam po svom. Da se meni sviđa. I da se sebi sviđam. To je prvi i osnovni uslov. Igram veliki ples. Moj veliki ples. Može mi se. Jebe mi se. Pa kome se sviđa, dobro mi je došao. A toliko je raznih plesova. I veliki je svet. Beskrajan.
To mi je dalo odgovore i na mnoga druga pitanja. U vezi izlaska u javnost. Do sada sam živela ugodno ušuškana u svom svetu. U svetu heroja novoga doba. Rambo me je na najdivniji način spremio za svet. Da. Spremna sam za napolje. Za svet. Ne može se ići svetom, a ne reći šta si video i zaključio. Želim da NINJA pomiluje, poneguje, obraduje, razigra i nasmeje svaku dušu koja je čita. Rekla sam vam da ni 5 minuta ne ostajem u razgovoru u kom nema radovanja, bliske razmene, učenja, smeha, stvaranja, isceljenja, zabave, igre, ljubavi. Za mene i za moje sagovornike. Jer mi smo u istom polju. Ne može drugom biti dobro, ako je meni loše. A čak i ako mu je dobro od toga, onda NINJA ne da mu bude dobro. Na moj račun. Nema živog Todora, da se vodi govora. I to nameravam da zadržim. Pa kako bude. Toliko je autora, stvaralaca, izraza… Široko je polje. Beskrajan je Univerzum. Tako ja to razumem.
A ja sam spremna za Akciju. Projekat. Još jedno moje srednje ime. Preduzetnica je spakovana. Na vratima. Ovan-Strelac. Mars u prvoj kući. Ja sam ona koja se kreće. I ona koja dolazi. Ja sam Artemida. Sa nogama od neba. Na oblacima. U stavu udaha. Napetog luka. I strele koja čeka svoj let. Koju vodi uzvišena vatra. Ne promašujem cilj. Sada zajedno sa vama pravim viziju. Učestvujete u njoj. Ovo je projekat. Uživo. Pratite inženjeriju moje fantazije. Upravo sada, prvi put ređam ovaj svoj san. Koji je možda već uveliko živ ili je već postao opšte mesto. U zavisnosti od toga kada ga čitate. Juče, danas ili sutra.
Na početku beše reč. Magija pisanja. Magija R. Jurić dobro je razume. Alhemičar je taj koji piše. Koji transformiše svoju stvarnost. Sam sebe stvara. Sve što sam ikada napisala se ostvarilo. U dan. Pisanje je čudo. Nikada nisam razumela kako ljudi ne vide ovu očevidnu magiju. Nevidljivo postaje vidljivo. Puf. Pričam herojima. Koji se odviknu od pisanja kada tek stignu u pleme. Na kauču nema pisanja. Don’t think it. Ink it. Nemojte da mislite. Pišite. Prvih dana kao da ih sabljom gonim, umesto olovkom nudim. Već godinama pričam kako ću napraviti izložbu svojih svesaka. Sve što u jednoj piše, u drugoj se dešava. E da. Izložba svesaka. Jedan od budućih projekata.
U Japanu sam shvatila da sam NINJA. Da sve mogu. Zato sam ja NINJA od Japana. To znate. Na Manhatanu me je pored Marininog i Sašinog života, očarao taj osećaj da je sve moguće. Ta podrška koju sam dobijala od svakoga. Imala sam osećaj da bih jednostavno mogla da ostanem u Njujorku. Da živim. Nije slučajno Manhatan mesto o kojem toliko ljudi sanja. Zato što je naročit. Što te ceo grad podržava u stvaranju. Grad projekat. Ja volim projekat. I zato nam pravim naš zajednički projekat.
Sad mi se malo plače kad pomislim da je NINJA gotov. Sva sreća, imam ciljeve posle ciljeva. Pa se malo i radujem. Ovo moje putovanje je teklo nekako prirodno i logično. Pričala sam vam. Od Japana. Do Manhatana. Veliki ples. Sa Balkana. Vizit-karta. Radionica. Master klas. Na putovanju heroja. Sajt. Tekstovi. Knjiga. Jedna. Druga. Treća. Artmida se upravo zagledala u nove horizonte. Erberečke, erbertute, erber kuda ćete? Tokijo. Manhatan. Berlin. Sva mesta sveta koja volim. I u kojima mi živi družina. Artemida se polako udubljuje u sliku. Fokusira je. Devojčica već ciči od radosti. Bepa je glavna. Njene želju poštuje i izvodi ceo ansambl.
Hajde da igramo veliki ples. NINJA kreće od kuće. Od Beograda. Od Srca Balkana. Balkanom. Jugoslavijom. Jer ja sam Jugoslovenka. Koja se transformisala u Balkanku. Da napravimo naš Secret Supper Project. Od Japana. Do Manhatana. Na veliki ples zove vas NINJA sa Balkana. Donosim vam radionicu. Hajde da igramo veliki ples. Donosim vam neke elemente svoje svakodnevice. Neke ceremonije. SAndrijinu kafenu ceremoniju. Ec:lec:tic. I ceremoniju čaja. Čaj, kafa i voda. I još mnogo, mnogo toga. Donosimo i NINJA estetiku. Koju nam čudesno stvara Jelena Morifum. I koja se stara za vizuelni momenat NINJE. I čije magične rukotvorine se već nose od Japana do Manhatana. Koje čine da vam sve čakre teku. Da možete lako, glamurozno i graciozno da putujete svoje putovanje heroja. Za sva vremena. I za sva mesta.
Lokalni domaćini će biti moji prijatelji. I njihovi prijatelji. Naše pleme. Koji će projektu dati svoj lični pečat. Udahnuti svoj dah. Zovem sve vas kojima se igra veliki ples, da mi pišete. Don’t think it. Ink it. Dajte svoj predlog. Ideju. Interakcija teče. Since now. Wow. Do 50. rođendana želim da obiđem sve prijatelje. I sva mesta. U projektnom svetu, ovo bi se zvalo: Call for Proposal. Kod mene se zove: Poziv. Na partnerstvo. Na prijateljstvo. Hajde da igramo veliki ples.
Sad me je obuzeo onaj osećaj pred rastanak. Malo mi se plače. Moj teča Branko je pred kraj putovanja govorio: Što je bilo daleko, postalo je blizu. Ne volim duga rastajanja. Meni je svaki rastanak kao neka mala smrt. Zato ih uvek zbrzim. Otrčim. Devojčici Bepi se plače. A stidi se. Ovaj put ću uraditi drugačije. Na pozornicu polako navlačim raskošne crvene plišane zavese. Sa gusto-slatkastim mirisom mnogih priča. Pa ih polako otvaram. Na daske izlazi ceo ansambl. Devojčica Bepa istrčava prva. Za ruku je drži Alhemičar. Koji je napisao knjigu. Preduzetnica je isto tu. Organizuje gde će ko da stane. Artemida izlazi i staje u stav. U tobolcu su spremne strele. Na njihovim vrhovima su srca. Crvena. Devojčica dotrčava i šapuće joj šta želi. Artemida joj se osmehuje i namiguje. Devojčica zna da šta god da smisli, Artemida rešava. Pojavljuje se i NINJA. Hvata Artemidu oko struka. Jer su joj ruke u akciji. On je zadužen da nađe rešenje za svaku ludost koju Bepa i Artemida smisle. Za nepredviđene okolnosti. Stiže i Učitelj. U odeždi Druida. Iz Sindiduna. Staje kod Alhemičara. Preduzetnica im nešto šapuće. Mudrijaši. Kaže im da stanu u prvi red. A onda se iz mraka pojavljuje Dvorska Luda. Što bi rekli: Last but not the least. Ona koja vidi. Koja razume. I koja sme. Bez Lude ne bi bilo ničega. Ni ove knjige. I koja uvek udesi da joj bude dobro. I koja je često ostajala zaboravljena od ostalih. A koja je ipak uvek bila tu. Hvata Bepu za ruke. I rade jednu super akrobaciju. Devojčica obožava Ludu. Staju kod Alhemičara. I nek’ se zna, da je knjigu diktirala Dvorska Luda. U pero Alhemičaru. Druid je davao učiteljske naputke. Preduzetnica je zadovljna. I spremna. Za veliki ples. Baš kao i Artemida i NINJA.
Dvorska Luda najsvečanijim glasom izgovara reči:
Moj najdublji poziv je da budem i da budim lep život.
Da tečem, plešem i donesem crveno.
Ja sam crveni gejzir. Što ljubi Sunce. Blještavo. Prštavo. Crveno.
Hajde da igramo veliki ples.
Svi se drže za ruke. I duboko vam se klanjaju. I celim bićem zahvaljuju. Na vašoj pažnji. I divnoj razmeni. Bilo je zadovoljstvo igrati se sa vama svim ovih dana.
Zavese se zatvaraju.
Neočekivana sila koja se iznanada pojavljuje na binu postavlja klavir. Stolicu. I Filipa Glasa. Koji svira Opening.
Sindidun, 17. maj 2015.