Kada stignu u moj život, heroji često budu obrnuti. Kao onaj obešenjak u tarot kartama. Obrnuti svom izvornom biću. Pitaju se šta nije u redu sa njima. I osećaju se loše. Čini im se da traže preko ’leba pogače. Zato što su došli kod mene. Da se bave sobom. Dok neki nemaju ni hleba da jedu. Oni sebi namišljaju tamo nekakve pogače. Hoće sebi da ugode. Možeš misliti. Pitaju se da li su nezahvalni. Onolika nesreća oko njih, a oni od života žele dimenziju više.
Verovali ili ne, često imamo najveći osećaj krivice baš kada se bavimo svojim najdubljim pozivom. Onim zbog čega smo se rodili. Najdublji poziv jedne divne mlade žene je da živi svoje snove. A njena, po svim društvenim kriterijumima, divna i podržavajuća majka je ismeva što živi u snovima. Zamera joj sanjarski stav prema životu. I decenijama je usmerava da se okrene realnosti. Ah. Ko je izmislio tu reč? Realno?
Reč realno je nerealna. Jer realnosti ima onoliko koliko ima i nas. Realnost menadžera i umetnika nisu iste. Realnost kralja i prosjaka su neuporedive. Ne postoje dve iste realnosti. Samim tim ne postoji ni realnost. Nego strah. Kalkulacija. Pogodba. Pa se onda ova mlada žena muči. Još uvek su joj prisutni obrasci poslušnosti. Po ceo dan radi „realne“ stvari. Odlaže da se bavi sobom i svojim pozivom. Koji je bocka i bocka. Zato što smo se mi rodili da živimo sebe. Svoj poziv. Zato što je poziv naš životni cilj. Naša sudbina. Unutrašnja priroda. Naše jedino pravo mesto na svetu.
Kada ne živimo sebe, naše biće nam napravi uznemirenje. Da bismo se živeli. Pa se onda ova mlada žena razboli. Priča nam da je jedino vreme kada se osećala dobro bilo kada je bila bolesna. U krevetu. Pa nije morala da se odnosi spram očekivanja drugih. Odjednom više nije morala da bude realna. Prozaična. U krevetu je mogla da se bavi sobom. Svojom poezijom. I svojim najdubljim pozivom. Onim što je ispunjava i čini srećnom. Čak iako nije bila zdrava. Jedino kada je bila bolesna je sebi dozvolila da kaže NE realnosti. Zahtevima i očekivanjima mame. Ah. Valjda su to te najbolje namere.
Najdublji poziv moje drage mlade prijateljice beskrajne i razbarušene ličnosti je da leči rečima. Da kaže kako i kuda. Da bude tu za druge ljude. Mama joj ceo život prebacuje. Što su joj svi drugi preči od nje same. Što se bavi drugima. Svojim najdubljim pozivom. Pa živi raspolućena. Kada se bavi onim što voli, oseća krivicu. Grize je savest. Jede se. Što se bavi svojim najdubljim pozivom. Misli da je lenja. Da je beletrističarka. Da je mama u pravu. A kada se bavi naukom, celo biće joj vrišti. Zato što ne živi sebe. I samo čeka čas da kidne. Kod sebe.
Jedna moja draga prijateljica je u dve-tri godine imala nekoliko hirurških intervencija. Pa je konačno razumela o čemu se radi. Ona se u stvari odmarala po bolnicama.
Davnih godina rekla sam mom tata Dušku da ne mora da se šlogira da bi živeo onako kako hoće. Svi imamo pravo na svoje izbore. Na svoju realnost. I na svoje pozive.
A društvo nas ne podržava da budemo svoji. Da živimo sebe. Svoju ličnu ludost. Društvo nas ne podržava ni kada smo jaki. I radosni. Svu pažnju dobijamo tek kada smo slabi. Bolesnu osobu niko ne dira. Svi paze šta će joj reći. Ona postaje fokus. Centar pažnje. Tema svih. Porodice. Prijatelja. Ako se previše veže za tu bitnost, nikada neće hteti da ozdravi. Zato što se boji da će tada biti niko i ništa. Da je niko neće podržati. Što je tačno. Jer društvo ne podržava jake. Radosne. Svoje. Ovo se u stručnoj terminologiji naziva sekundarna dobit. Iako sa jedne strane želimo da budemo zdravi, bolest nam daje nešto što ne bismo dobili na drugi način. A što nam je još važnije. Odmaranje po bolnicama. Dobijanje pažnje. Pravo da se bavimo sobom. Svojim pozivom. Izbegavanje odgovornosti. Traženje pomoći.
Doktor za sekundarnu dobit bila je moja tetka Marija. Zvana Maja. Mamina sestra. Koja je bila bolešljiva od svoje 30 godine. Danas je godinu dana kako je otišla. U svojoj 80 godini. Celih 50 godina je tako dobijala pažnju. I odmarala se. Tražila za sebe. Imala je 70 realnih bolesti. Kako je govorila. Sa njom imamo čitave almanahe vudialenovskih anegdota. Meni najomiljenija epizoda zove se: Koljite Marija. Među 70 realnih bolesti, na Majinom spisku se nalazila i alergija. Na sve što ne voli. Na nitrate, nitrite. Na prerađevine. I na njoj neinteresantnu hranu. Dobro je baratala ovim terminima. Jer je bila inženjer tehnologije. Maja je bila redovna kod lekara. Trebalo je opslužiti svih onih 70 realnih bolesti. Predano. Kako im dolikuje.
Nakon jedne od redovnih poseta lekaru, pitali smo kakvu joj je kuru lekar prepisao. Koljite Marija. To nam je rekla. Da joj je preporučio da zakolje svinju. I da od cele svinje napravi kobasice i šunke. Bez nitrata i nitrita. A onda se neko setio da je Maja i kao devojčica obožavala kobaje. I da je skoro sve bolesti lečila njima. Svemoćne kobaje. I tako. Koljite Marija. Kao najduhovitija anegdota moje porodice.
U Majinoj kući, merač za pritisak je bio osnovno sredstvo komunikacije. Kako se ko naljuti, krene da meri pritisak. I odjednom mu svi popuste. Kad bi joj dosadilo da bude sama, Maja se na telefon se javljala glasom Ere s onoga sveta. Tako da biste odmah ostavljali sve i dotrčavali. Hitna pomoć. Ni-no. Ni-no. A u stvari joj je trebala hitna pažnja. I društvo za kobasice. Ako bi direktno tražila pažnju, to bi već spadalo u kategoriju razmaženosti. Preko ’leba pogače. Pa se njeno biće navežbalo na sekundarnu dobit. Hitna pomoć umesto hitne pažnje. Mislim da bi ovakva SOS linija napravila pravi bum. Da bi polovina aktuelnih pacijenata dobilo ono što im u stvari i zaista treba.
Neko se razboli da bi živeo sebe. A ja sam odlazila od kuće da bih živela sebe. Da bih živela svoj najdublji poziv. Da budem i da budim lep život. Da srećno stvaram i radosna davam. Da tečem, plešem i donesem Crveno. Da igram veliki ples. Da brendiram ličnu ludost. U moju ličnu ludost nisu se uklapala kućna pravila. Trebalo bi. Mora. Nelepost. Svađe. Sivilo. Mali plesovi. Nedeljni ručkovi. Pisanje za stolom. Nedobrodošla lična ludost. Ja sam ceo život maštala da odlazim od kuće. Da sam Šejn. Još kao mala sam kašljala u jastuk. Da me ne čuju. Samo da ne ostanem kod kuće. Da idem napolje. Mislim da nijedan dan nisam falila iz škole. Ni sa ulice. Naučila sam da se tako iscelim. Kašljanjem u jastuk. Naučila sam da potiskujem bol. Da uvek budem „dobro“. Prijateljica koja me poznaje od detinjstva, uvek me je pitala da li sam dobro? Ili sam „dobro“?
Jedva sam dočekala da odem daleko od kuće. Otišla sam prvom prilikom. Čim je mama otišla. A Novi Sad sam izabrala zato što tamo nije bilo nikog iz porodice. U Beogradu je živela tatina sestra Mara. Svaki put kada bih joj se javila, ona bi rekla: Oooo bratanice. Sabirala je koliko joj se dana nisam javila. I zamerala mi. Zaokruživala je datume na kalendaru. I brojala dane mog nedolaska. Svaki put kad bi mi zamerila, ja bih udvostručila nedolazak. U Zagrebu je živela Rozi. Mamina sestra. Koju sam obožavala. Kao i Zagreb. Ipak sam toliko čeznula za slobodom i življenjem sebe, da nisam otišla ni u Zagreb. Nego sam, sklanjajući se od domašaja porodice i porodičnih ručkova, stigla u Novi Sad.
Iako sam bila van domašaja porodice, nisam izbegla glavne stvari. Zbog kojih sam u stvari i otišla. U našem slučaju to su bile svađe. I razne sutuacije. Dešavanja i rešavanja između A i B i C. I D. Poželela sam da emigriram. Da me ostave na miru svi. Pa sam aplicirala za Kanadu. U koju me nisu primili. Deset godina kasnije obrela sam se u Japanu. Bila sam presrećna što mogu da živim sebe. Što nikome nisam morala da se javim. Skupoća je bila divan izgovor. A skajp i mailovi su bili tek u začetku. Neko se odmara po bolnicama. A ja sam dobila ideju da odem negde daleko. Da živim po svom. Slobodna. I van domašaja najmilijih. Van domašaja MORAM. TREBALO BI. ČEKALI SMO TE. A onda sam čula te svoje misli. I shvatila da ne moram da emigriram, nestanem ili umrem da bih živela sebe. U redu je da budem živa i zdrava. I da živim po svom.
Nakon Japana sam srela svog učitelja Dušana. Tada mi je već uveliko dosadilo da budem dobra. A upravo sam mu se tako predstavila. Kada me je pitao koji su moji glavni kvaliteti? Rekla sam mu da sam dobar prijatelj. Ah. Čista patetika. Nije mi se svidelo da sebe opisujem kao dobru. Nisam dobra. Dobro sam. Moj omiljeni grafit. A tih dana mi se od dobrote bilo upalilo celo telo. Jedva pretekoh. Baš kao i heroji kad dođu kod mene. Sve neki dobri ljudi. Koji rade protiv sebe i svog poziva. Što je čin vrhunske nedobrote. Prema sebi. I svom biću. A sve zbog svoje dobrote. Valja na listu ljudi prema kojima smo dobri uključiti i sebe. Odnosno staviti se na prvo mesto te liste.
Čini mi se da je najlakše biti dobar. Da je to linija manjeg otpora. Život po starim obrascima. Poslušnost. Da radimo ono što su nas učili. Nastavljanje lanca patnje. I nesvesnosti. Ja sam bila dobra zato što sam imala strah od konflikta. Zato što nisam znala da kažem NE. Pa sam uvek bila na usluzi.
Dušan mi je dao ključni kriterijum. Koji mi je život spasao. Mnogo puta. Pitanjem da li hranim kvalitete? Ili hranim slabosti? Svoje i tuđe. I rekao mi je: Ne možeš njima pomoći tako što ćeš sebi odmoći. Kada sebi pomogneš, onda će i njima biti bolje. Koliko puta sam ponovila ove rečenice. Koliko sam se puta pitala da li hranim kvalitet? Ili slabosti? I dobijala prave odgovore.
Što se heroja tiče, većina na radionicu stignu kao dobri ljudi. Koji mnogo pate. I osećaju se krivima. Na bezbroj različitih načina. Neki se osećaju krivima zato što imaju novac bez teškog rada. Što imaju ’leba bez motike. Moja draga prijateljica se živa pojede zato što hoće preko ’leba pogače. Što hoće suši umesto sušenog mesa. Što hoće novo umesto tradicije. Pa se oseća kao da izdaje roditelje. Zato što želi suši. A ne želi sušene kobasice. A sve bi imalo drugu dimenziju kada bi joj lekar prepisao suši. I zabranio joj sušeno. Rekla sam joj da sledi primer Koljite Marija. Neka sama sebi prepiše terapiju sa što više pirinča. I sveže ribe. U nekom lepom obliku. Zbog zdravlja.
Jedna moja drugarica je vrhunski prevodilac. Virtuoz simultanog prevođenja. To je lepo plaćen posao. Zaradi nekoliko stotina eura za jedan dan svoje vrlo tražene i zahtevne vrituoznosti. A onda je pojede griža savesti. Ne zna šta da kaže komšijama. Zašto ne radi u utorak i sredu. Ah.
Jedna divna žena u najboljim godinama se živa pojela oko joge. S jedne strane joj prija vežbanje. A s druge strane, nije joj prijala učiteljica. Ni žene sa kojima je vežbala. Nisu joj prijali njihovi dobronamerni saveti. Koji su išli u paketu sa jogom. Nalazila se u periodu između starog i novog posla. U periodu čekanja. Borila se sa sobom. A svakog dana na jogi, vežbačice bi je zabrinuto ispitivale. Da li je našla novi posao? Kako će da preživi? Nije u redu što je tako mirna i opuštena. Govorile su joj. Krajnje je vreme da se uznemiri. Da izađe iz zena. Govorile su joj između dve asane za opuštanje. Njeno biće je urlalo. Bunilo se. Ali su je njeni obrasci lojalnosti redovno odvodili na vežbanje. Do momenta kada je atmosfera dostigla crveno usijanje. I kada je prestala da ide na jogu. Još se neko vreme preispitivala da li je u redu što je otišla.
Priče koje vam pričam dešavaju se u manje od mesec dana. Pa sad vi vidite. Koliko je to krivice i trpljenja. Mi smo toliko naučili da nas grde, kritikuju, da nismo dobri, da prosto obožavamo ljude koji nas muče. Priča mi jedna lepa mlada žena kako je bila na masaži. I kako ju je maserka masirala. I rukama. I rečima. Duplo golo. Kako ju je grdila. Dok ju je masirala, govorila je da joj je telo u očajnom stanju. Sram je bilo što se tako zapustila. Da to prevazilazi svaku meru. I što je najluđe, zakazale su sledeći tretman. Nešto se nadam da je nakon našeg razgovora ovaj tretman otkazala.
Ja sam se pre petnaestak godina šišala kod žene koja mi je objasnila da imam lošu kosu. I loš oblik glave. Ah. Pa je prirodno što mi je ona pravila loše frizure. Po koje sam ja ponovo odlazila. Dok nisam pomislila da možda imam lošu frizerku. A ne lošu kosu.
Bilo mi je neprijatno da dočekam spremačicu sa nespremljenim stanom. Pa bih se malo spremila za spremanje. Oprala sudove. Neprijatno mi je bilo da one spremaju. Dok ja da plandujem. Pa bih se i ja laćala spremanja. Dešavali su se momenti u kojima žene koje sam plaćala da spremaju, sede, piju kafu i puše. Dok ja pajam po stanu. Osećala sam se krivom i kod pedikirke. Kako sam mogla tako da izudaram stopala. Sram me bilo. Nego bih radila pred-pedikir. I onda sam tako poluispedikirana, iskasapljena išla kod pedikira. Ah.
Naučnici kažu da već u prvih 5 godina dobijemo program. Koji se sastoji od 25.000 sati repertoara: Nemoj. Pazi. Ne smeš. Mali si. Šeprtljo. Nikad ništa ne uradiš dobro. Na koga si tako glupa? U grob ćeš me oterati. Zbog tebe se mučimo. Odričemo. Sram te bilo. Zbog tebe. A ti tako. Ovakve i slične reči čine mentalni ambijent u kojem živimo. Dok se njime ne pozabavimo. I ne preslušamo ga. Na nekoj radionici. Terapiji. Na nekom bavljenju sobom. Na kojem se pitamo da li tražimo preko ’leba pogače. Ili je to hleb naš nasušni. Rešiti se buke u svojoj glavi.
Koliko često su nam tokom odrastanja govorili: Bravo. Pametna si. Možeš. Lepa si. Veličanstvena si. Ti si neponovljivo čudo prirode. Ima nešto važno što samo ti na ovom svetu možeš da uradiš. Naš narod kaže: Ko se hvali, taj se kvari. Pa nas nisu hvalili. Da se ne pokvarimo. Toliko smo naučili da smo mali, loši i za sve krivi, da ne znamo ni kompliment da primimo. Heroji razviju kapacitet da prime kompliment tek posle godinu – dve našeg rada. Obično počinju sa pravdanjem. Hvala, niste trebali. Nisam ja baš tako dobar – dobra. Mora da sam vas prevarila. Mora da nešto niste dobro videli. Ili se pravdaju. Kažu da je haljina lepa, ali stara. Jeftina. Da su je dobili. Da je nisu skupo platili. Ili razuveravaju onog ko ih hvali. Pa kažu da to i nije baš tačno. Nije im lepa frizura. Nego je prerasla. Treba da se šišaju. Masna je. Ah. A frizerka im je pri tom već uveliko objasnila da imaju lošu kosu. I loš oblik glave.Nakon godinu – dve našeg rada heroji su već u redu sa tim i da prime kompliment. A kao master rad, desi se da darodavcu komplimenta uspeju da kažu: Hvala. Tako je.
Da. Nije mala stvar naučiti primiti pohvalu. Zato što to znači da smo prihvatili sebe. Da smo svesni sebe. Svoje vrednosti. Svoje jedinstvenosti. Neponovljivosti. A neprihvatanje sebe se maskira u mnoga razna ruha. U perfekcionizam. U visoke ideale. U moralnost. U dobre običaje. Samokontrolu. Ah. I sve ovo traje vrlo dugo. I prenosi se s kolena na kolena. Zato što smo grešni začeti. Rođeni loši. Učeni da pokrijemo sramotu. Sebe. Svoje telo. Još od rajskog vrta. U kojem nas nisu prihvatili gole.
Mi sebi oduzimamo snagu na bezbroj načina. Pa se neko stalno izvinjava. Lepo je izviniti se zbog pogrešnog postupka. Ali ne treba se izvinjavati zbog sebe. Nikada! To nas smanjuje. Smanjuje nas i kad kažemo drugima da nešto ne možemo. Da ne možemo da dođemo. A u stvari ne želimo. Fric Perls je govorio ljudima sa kojima je radio: Ne recite da ne možete. Recite da ne želite. Zato što tako sebi oduzimamo snagu. Smanjujemo se. Velika je razlika između ne mogu i ne želim. Vežbam sa herojima da kažemo: Hvala na pozivu. Imam druge planove. Eto tako.
Mi očajnički želimo da budemo dobri. Drugima. Da bi nas oni prihvatili. Pa smo raspolućeni između „dobrog“ ja i „lošeg“ ja. Između izvedbenog ja. Performera. Koje ostavlja utisak. I svog suštinskog bića. U ovoj raspolućenosti nam energija kulja po svim osama. Ja volim da svet vidi da sam aktivna. Podržavajuća. Druželjubiva. Pametna. Iskrena. Šarena. Sigurna. Efikasna. Radoznala. Zanimljiva. Obrazovana. Svesna. Jaka. Laka. A ne volim da svet vidi da sam nekada i pasivna. Svoja. Samoljubiva. Glupava. Neiskrena. Prazna. Prepadnuta. Lenja. Da ne kapiram. Da sam ponekada prazna. Neznalica. Zabrinuta. Slaba. I teška kao Trepča. I da sam sve u svemu mnogo, mnogo više od svega toga.
Zanimljiv mi je bio uvid da sam zadržala porodične obrasce još dugo nako što sam otišla od kuće. Dokle god ih nisam osvestila. Zato što se od sebe ne može pobeći. Niti emigrirati. Nakon što sam završila fakultet, radila sam u školi. Iako je to za mene bilo štetno. Opasno. Ipak, bila sam „dobra“. To su ti obrasci poslušnosti. Koji nam se ušunjaju. I ne daju nam da živimo svoj najdublji poziv. Da živimo sebe. Kad sam dala otkaz u školi, na ovom ili onom „dobrom“ poslu, pomislila sam da mi se preci u grobu prevrću. Dok radim u kafani. Dok… A onda sam naučila da ih prepoznam. I da uradim u skladu sa sobom. Sa svojom ličnom ludošću. A preci su imali svoje živote. I svoju priliku.
Pre skoro 30 godina sam otišla od kuće. Od porodice. I porodičnih obrazaca. Pa mogu dosta jasno da ih vidim. Pre nekoliko godina okupili smo se kod tete Maje. U proširenom izdanju. Maja je povela kolo. Nabrojala je svoje aktuelne tegobe. Sa one liste od 70 realnih bolesti. Ostali su se priključili. Jedan je merio pritisak. Aparatom koji stoji na stolu. Uvek spreman. Drugi je nosio holter. Treći je upravo popio svoje lekove. Ovim realnim bolestima nije bilo kraja. Osećala sam se potpuno neadekvatno. Listala sam svoje potencijalne tegobe. Šta bih mogla da kažem? Ako ništa ne kažem, ispašću kriva za sve njihove simptome. Možda će mi tako jedroj dati i neke zadatke da uradim. Možda… Tako sam razmišljala. Jer dobro znam da društvo ne podržava snagu. Ni radost. A onda sam delovala u skladu sa sobom. Sa svojim najdubljim pozivom. Hranim kvalitete. I ne hranim slabosti. Pa sam im rekla baš ovo što sam rekla i vama sada. Osvestila sam nam obrazac. I uvela humor. Smejanje. Radost je lek. To je moja medicina. Koju mi je prepisao moj doktor Dušan. Rekao mi je: Smejte se Marija. To je vaš najdublji Poziv.
Jedna od prvih stvari kojom se na radionici bavimo jeste da razumemo da smo svi mi žrtve žrtava. Da se to poricanje sebe prenosi sa generaciju na generaciju. Pa ležemo dužni. I budimo se krivi. Kad se od svega umorimo, neko se razboli. Neko pobegne. A neko i ne pretekene. I zato na radionici učimo ono što se u borilačkim veštinama zove srednji put. Učimo da niko nije kriv. Da je svako uradio najbolje što je znao. U skladu sa svesnošću koju je u tom momentu imao. To su te dobre namere. Kada budu svesniji radiće drugačije. A mi smo odgovorni da slušamo svoje emocije. Da ih razumemo. I da ih iskomuniciramo sa svetom.
Odgovor je u odgovornosti. Nisam kriva. Nego sam odgovorna. Važno je prekinuti onaj milenijumski lanac krivice. Odgovornost je divna stvar. Odgovor-nost. Sposob-nost da u datoj situaciji odgovorimo na pravi način. Lepo je da razumemo. Krivica je sasvim legitimna emocija. Koja ima svoju poruku. Govori nam da smo prekršili neki svoj vrlo važan standard. Da nismo ispoštovali svoje najviše kriterijume. Baš zato što je tako neprijatna, zove nas da momentalno nešto uradimo. Kako bismo bili sigurni da se u budućnosti neće ponoviti isto to. Često ne razumemo ovo. I često žalimo za nečim što smo nekada uradili. Ili nismo uradili. Pa se zbog jednog čina osećamo krivima do kraja života. Ovo nije poruka krivice. Ona je tu da osigura da poštujemo svoje najviše standarde. I da ne ponavljamo greške.
Radosne situacije čine naš život lepuškastim. Odmaraju nas. Ali nas ne vode ka razumevanju sebe. Ta privilegija je rezervisana za osobe i situacije koje su nam nanele bol. Svaka bolna situacija u sebi nosi seme razvoja. Sa herojima pretresamo epizode koje im nisu ostale baš u najdivnijem sećanju. I vežbamo da tražmo seme dobrote u njima. Pitamo se: Zašto je ovo bilo dobro? Zahvaljujući toj grmljavini, kakvo nam je sunce sinulo? Isto je i sa negativnim osećanjima koja osećamo. Zovemo ih signalima za akciju. Svako od njih ima svoju poruku. Koju je dobro da razumemo. Svako ko me je povredio, bio je moj učitelj. Primenjujem isto ovo razmišljanje i na sebe. Ako sam ja izazvala patnju i negativna osećanja u drugima, i ja sam bila njihov učitelj. Okidač koji ih vodi putem razvoja.
A pravo na grešku je sveto pravo. U redu je da pogrešimo. Što više radimo, više grešimo. Ne greši samo onaj ko ne radi. Dakle, greške su neizbežne. Nad prosutim mlekom nema fajde plakati. Što je bilo – bilo je. Važno je ne ljutiti se na sebe. Nego svesrdno prihvatiti plaćanje računa za svoje greške. Kada dug plaćamo sa zahvalnošću, on nas uči o našim greškama. Čuva nas od budućih grešaka. I čini nas pažljivijim. Stvara uslovni rekfleks u našem biću. Zapamtimo sve te neprijatnosti. Pa se trudimo da ih ne ponovimo. I što je jednako važno, savest nam bude čista. Pa svaki sledeći korak činimo sa svesnošću da smo dug isplatili. Ja ova učenja zovem Oksfordima. I podsetim sebe da nisu jedino Oksford i Harvard skupe škole. Ima i život svojih skupih fensi škola. Važno je naravno i da ne ponavljamo isti kurs više puta. Eto tako ja to razumem.
Uvek kad o nečemu pričam, dobijem priliku da to i živim. Jer, dok nije u mišićima, znanje je puka glasina. Tako je tema ove priče bila apsolutna tema meseca. I u mom i u herojskom svetu. U mom slučaju, mesto dešavanja je porodica. Iz koje sam otišla pre 30 godina. I koja se obično oglašava u dramatičnim situacijama. Zaboravila sam Dušanove reči. Da ne mogu pomoći njima tako što ću sebi odmoći. Pa sam na znak uzbune takoreći otrčala. Odmah nakon vikend radionica. Nakon što sam dala većinu svoje energije. Svima. Osim sebi.
U Sombor sam došla skoro bez energije. Mučenički. A stigla sam na mesto na kojem nije bilo baš mnogo ljubavi. Na kojem nije bilo nikakve gradivnosti za mene. Na kojem nije bilo čak ni raspoloženja da se uspostavi ljubav. Lepota. Razumevanje. Da se unaprede odnosi. Nego smo svi nastavili po starim obrascima. Sa realnim bolestima. I odsustvom ljubavi. Moji pokušaji da budem „dobra“ samo su mi pokidali energiju. Kuljala je iz mene. Sa svih strana. Niko me nije ni primetio. Pitao kako sam. Ni da li sam. O življenju sebe nije bilo ni reči.
„Loša“ ja je vrištala. Nisam mogla da dišem. I brojala sam sekunde do prvog sledećeg prevoza. „Loša“ ja mi je govorila da ne moram da se razbolim da bih živela sebe. Niti da emigriram. Niti da nestanem. Da je u redu da živim sebe. I da pratim sebe. I kada sam zdrava. Da nemam obavezu ni prema kome. Osim prema sebi. Podsetila me je da je dobro da stavim i sebe na listu ljudi prema kojima sam dobra. Da ne živim po automatskom pilotu. Da odlučim gde idem. A gde ne idem. Da biram odnose. Da je odnos uzajamna kategorija. Da se ne podrazumeva. Zato što je neko mama, tata, brat, sestra, drugarica, tetka. Mene pokreće ljubav. A ne strah. Neću da reagujem iz straha. Krivice. Zato što tako treba. Nego iz ljubavi. Nisam dobra. Dobro sam. U krajnjoj liniji ne radi se o tome da li sam dobra ili loša. Nego šta me jača? I šta me slabi? I onda da uradim ono što me jača. I raduje. Ne mogu pomoći nikome tako što ću sebi odmoći. A kada pomognem sebi, pomažem svima.
Dotrčala sam kući. U Beograd. Sa novim razumevanjem. Pa ako sam pogrešila, i to je u redu. Žao mi je. Ko radi, taj i greši. U tom slučaju ja ću biti nečiji učitelj. Njihova prilika da narastu. A ja sam ovde da budem i da budim lep život. Da srećno stvaram i radosna davam. Da tečem, plešem i donesem Crveno. Da igram veliki ples. Da brendiram ličnu ludost.
Osim što sam napisala ovu priču, uveliko spremam radionicu Jebe mi se. Možda će vas zanimati. A možda vam se učini da bi to bilo preko ’leba pogače. Ko zna?
Beograd, 22.02.2016.
Što je lep datum. Čista matematika: 2*2*2*2=16