Uvek sam se divila živahnim i negovanim ljudima u respektabilnim godinama. Imala sam nekoliko asova. Oni su mi bili svetionici. Obožavala sam njihov žar u očima. Osmeh. Njihove biserno bele kose. Uspravno držanje. Živost. Negovanost. Blagost. Jedna od najomiljenijih bila mi je Mila Gec. Zvana Gecovica. Tatina tetka. A moja baba tetka. Biserno bela kosa. Duboke i žive crne oči. Vrcave kao žeravice. Uvek crveni karmin. Osmeh. Crno-beli šik. Igra tufni, pruga i ćurkica. Ne i cveća. To se nije uklapalo u njen škorpijski karakter. Lak korak. Svežina. Akcija. Bila je glumica. Početkom XX veka. I to najpre putujuća. Zajedno sa svojim čovekom. Jovanom Gecom. Začinjali su srpsko glumište. Da tako kažem.
Gecovica je živela u Beogradu. U Vlajkovićevoj ulici. Iza Skupštine. S vremena na vreme je dolazila u Sombor. Donosila nam svežinu. Akciju. Duge šetnje. Od kojih smo lipsavali svi. Mi Somborci naviknuti na svoje dvorište. I na nekretanje. Kada je dolazila, znala sam da nas čeka teatar. Radovala sam se čak i tim beskrajnim šetnjama. Mada sam većinu njih provela ispitujući je do kuda i do kada ćemo ići. I kada ćemo se vratiti. U Beogradu nas je vodila po kafanama iz bermudskog trougla. Sretala nas sa zanimljivim ljudima. Glumcima, trubačima, suflerima. Sa njom je uvek bila neka dogodovština. I nikada je nisam doživela kao staru. Iako je živela blizu osamdeset godina. Vitalnih.
Obožavala sam kada su mi govorili da ličim na Milu Gec. Imamo ista usta, osmeh i mladež. I crveni karmin. Tako reći moj logo je na nju. Zajednička nam je i stilska izrazitost. Samo što sam njenoj crno-beloj dodala crvene. I svojevolja nam je ista. Ona je otišla od kuće. Početkom XX veka. Da bude glumica. Da bude sa Jovanom Gecom. To je bio veliki porodični skandal. Grujići nikada nisu do kraja prihvatili njen odlazak. Smatrali su je luftikom. Jednim od retkih ne-ozbiljnih članova porodice. Ja sam je baš zato obožavala. Što se nalazila vam ustajalih, sivih, stegnutih somborskih okvira. Koji su se oko mene nalazili. Nedavno sam razumela da sam dosta ideja za življenje dobila od Mile Gec. Od ranog odlaska od kuće. Preko crvenog karmina. Logo-a. Beograda. Do putujućeg pozorišta. To sam naročito osvestila kada sam sa performansom NINDŽE krenula u obilazak raznih gradova.
I njen brat, a moj deda Jovan je bio od tih bisernih, negovanih i aktivnih ljudi. Bela kosa. Obrve uredno očešljane. I podšišane. Svakodnevno doterivanje. Odelo. I u poznim osamdesetim. Odlazak u Čitaonicu. Na kartanje. Na štrand. Plivanje. Bicikl. Pisanje istorijskih svesaka. Za mene i za moju sestru Jovanu. Uživala sam u njegovom gizdanju. I lickanju. Do poslednjeg daha. Za razliku od svoje ekstravagantne sestre, on je bio konzervativan. Vrlo. Direktor škole u penziji. Učitelj. I porodični primer ispravnosti. Spomenik zvani: Ovako treba živeti. Ponosio se što je 20 godina bio direktor škole. Iako nije bio u Partiji. Učio nas je da vrednujemo predani i posvećeni rad. Umesto malih vrata. Partije. Sve po redu. Somborskom.
Njih dvoje su bili moji prvi omiljeni ljudi u poznim godinama. I uvek me je obuzimala neizreciva milina od tog, ne mogu čak ni da ga nazovem starenja. Jer ga nisam tako ni doživela. Nego od življenja sa razumevanjem. Obuzme me milina svaki put kada vidim nekoga ko se nije prepustio raljama života. Ko se nije predao. Digao ruke od sebe. Volim da se okružim ovakvim ljudima. Oni su mi najmiliji učitelji. Životom su mi pokazala da razumeju. Radoznala sam za njihovu mudrost. Koja ih je dovela do te blagosti. Žara. Osmeha. Lepote.
Život mi je uvek slao nekog asa. Koji me je inspirisao. Davao mi putokaze. I ideje. I valjda se zato nikada nisam primila na onu priču „U moje vreme“. Na ideju da je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba. Valjda zato što mi nije bilo najlepše. Pa čak ni lepo. Jedva sam ga pretekla. Mnogo sam patila u đačkom dobu. Od svih tih lažnih autoriteta. Takozvanih vaspitača. I učitelja. Koji su najčešće bili moji učitelji kako ne treba. Sa kojima sam se sukobljavala.
I nikako mi nije prijala ta zavisnost od svih. Kada si mali. Kada svaka luda odlučuje u tvoje i za tvoje ime. A ti treba da ih slušaš. Zato što su stariji. Kakav besmislen kriterijum. Mnogo je onih koji imaju sto godina. A govore gluposti.
Nije mi prijala ni dečija blentavost. Nije me mnogo zanimala moja generacija. Nije mi bila dovoljno zanimljiva. Mislila sam da smo isti. I da nemam šta od njih da naučim. I jedva ali jedva sam čekala da odrastem. Da bude sve po mom.
Ni prva mladost mi nije naročito prijala. Susret sa sivim i odraslim svetom. Kada su se sreli moj zamišljani i stvarni svet. To se dešavalo u junu 91. Kada se zemlja mog odrastanja raspadala. I kada sam sa stipendije za talentovane studente prešla na platu profesorke matematike. Sa 750 maraka stipendije na platu od 5 maraka. Osim ovog materijalnog sunovrata, desilo mi se i rušenje mog dečijeg sna. Kada me nisu primili za asistenta na fakultetu. Nego sam dobila nameštenje u elektrotehničkoj školi. Da izvine elektrotehnička škola. Za mene je to bio krah veći od raspada zemlje. To je bio raspad mog celog sveta. Uh. Kada sam ostala bez svog sna. Trajno i nepovratno. Tako sam tada razmišljala. I jedva sam pretekla devedesete. A svoje dvadesete.
To je bila decenija u kojoj sam sakupila većinu mojih nula. Koje su me kasnije proizvele u Maršala od Nule. U kojoj sam imala nekoliko vrlo burnih veza. Decenija u kojoj sam potpuno nerazumela svet oko sebe. Školu. Profesuru. Muško-ženske odnose. I stigla do svog ličnog dna. Nisam imala ideju ni šta ću raditi sa sobom. Ni sa svojim životom. Ni sa svim tim ljudima sa kojima sam provodila dane. I koji takođe nisu imali ni najmanju ideju o svom životu. Uh. Baš mi je teško bilo preživeti bez sna. Bez ideje. Bez loženja.
I dok su mnogi imali strah od tridesetih, ja sam jedva čekala da dođu. I da mi dvadesete prođu. Tih dana sam slušala Darkwud Dub. Život počinje u tridesetoj. Nisam imala druge nego da im poverujem. Tako je i bilo. Život je za mene zaista počeo da počinje tek u tridesetim. Ne baš odmah. Za moj 30. rođendan se dešavalo bombardovanje. Srušen je Most Slobode u Novom Sadu. Blizu kojeg sam živela. Mogu reći da mi je život počeo oko 33. Kada mi je posle 10 godina život otvorio vrata undergrounda. Da izađem. Iz kafane. Iz podruma. Kada sam dobila priliku.
Tada mi se činilo da su mi skakavci pojeli tih 10 godina. A onda sam shvatila da život brzo vraća godine koje su pojeli skakavci. I da u stvari ne postoji izgubljeno vreme. Ali to sam shvatila malo kasnije. Imam jednu fotku iz tog vremena. Koja mi pokazuje šta učine ralje života. Kada im se pustimo. Pre 15 godina izgledala sam i osećala sam se barem 20 godina starije. Nego danas. O tome se radi.
U tridesetima sam nastavila da tražim sebe. Svoj lični izraz. I svoje loženje. I to svojski. Pokušala sam u vojvođanskoj Vladi. U onoj divnoj elipsastoj zgradi Banovine od belog kamena. Gde sam videla kako može brzo da se stari. Oguglava. Zatupljuje. Kako mladi, britki i živahni ljudi prestaju da budu mladi. Čim odustanu od svog loženja. Iako sam u undergroundu beskrajno čeznula za ušuškanim sistemom. Shvatila sam da ne mogu da živim bez loženja. I da mi je ušuškani sistem prijao na dva dana. Da me odmori od cunamija devedesetih. Ali da mi je već posle dve godine postalo vrlo teskobno. I da moram da idem. Dosta sam se bila šuškala.
Da bih ostala mlada i živahna preselila sam se u Beograd. Imala sam tada 35 godina. I osećala sam se kao da sam se ponovo rodila. Kao da u novom gradu nije bilo tereta svih onih mojih nula. Sa kojima se još nisam bila pomirila. Niti im dala puni smisao. Tih dana sam imala tako jak uvid. Kada su razni delovi mene progovorili jedni sa drugim. Pa sam čula sebe kako izgovaram: Dušo, dobrodošla u moje telo. Život definitivno počinje u tridesetim.
Pokušala sam u svetu međunarodnih projekata. Donatora. U investicionom fondu. Na karipskom kruzreru. Vodila firmu sa prijateljima iz Makedonije. Počinjala. Prepočinjala. Raspočinjala. Pa opet počinjala. To su bile moje tridesete. Spolja i naizgled vrlo burne. Dok sam iznutra bila potpuno mirna i rešena. Znala sam da sam na svom putu. Da stvaram sebe. I da pravim svoj svet. Svoj raj. Zahvaljujući učitelju Dušanu. Koji mi je bio beskrajna podrška u ovom ubrzanom sazrevanju. Kako ga je zvao. To je značilo da će se brzo urušiti ono što ne treba da bude u mom životu. I da će ostajati samo ono što je za moje najviše dobro. Pa sam se pustila ubrzanom sazrevanju. I feniksovanju tridesetih.
Što je to super. Često se setim ovog svog sigurnog i samouverenog mira. Kada danas pričam sa nekim ljudima. Koji imaju milionske račune. Pa se prepadnu kada im novčani tokovi krenu u silaznom trendu. Drhte kada stignu do 600 hiljada eura. Pa još više uvažim taj svoj period feniksovanja, rešenosti i istovremene sigurnosti u svoj put. Bez ikakve potpore u materijalnom svetu.
Naravno da sam imala krize. Dileme. Sumnje. Naročito kada bih se sretala sa svetom koji je već bio uveliko ušančen. I sistemski užljebljen. Oguglao na sva pitanja duše. Kada bi me zabrinuto pitali o mojim nulama. Dok sam im pričala svoje nule, sebi sam ličila na Gašu iz Zmajeve Riznice.
Gašo, Gašo, lenji Gašo, šta će s tobom biti? Gaša htede profa biti, al’ joj smeta elektrotehnička škola. Gaša htede konobar biti, al’ ne voli kad ljudi piju. Gaša htede u Veću biti, al’ joj smeta sedenje ’nako. Gaša htede u projektima biti, al’ bez procedura. I strašnih šefica. Gaša htede u investicionom fondu biti, al’ joj fali smisla. Gaša htede na brod ići, al’ ne voli robovlasništvo. Gaša htede firmu vodit, al’ da se ne sretne sa knjigovođom. I sa plavim kovertama. I sve tako nekako.
U tridesetim su me zbunjivale i drugarice. Čiji su biološki satovi kucali sve brže i sve glasnije. Koje su tražile partnere. Planirale porodicu. Decu. Moj sat je kucao svojim ritmom. Kao da nisam znala o čemu mi govore. Nisam ni razmišljala o partneru. Porodici. Nakon onih burnih dvadesetih. Nakon svih onih ljubavnih nula. Znala sam da sam u sred puta u središte sebe. Da pravim svoj svet. I da ne dobacujem u središte drugog. Imala sam da počinjem. Prepočinjem. Raspočinjem. Pa ponovo počinjem. Da ubrzano sazrevam. U to vreme feniksovanja mi je postalo krajnje neinteresantno da se srećem sa drugaricama na kafama. I da pričamo o muškarcima. Uvek isto i ponovo.
Mogu reći da je moj život počeo u 40. Da je do tada sve bila samo priprema. Što reče Karl Gustav Jung. Prikupljanje građe. Za moj trideseti rođendan je srušen Most Slobode. Za 40-ti sam bila sama. Na kraju svih onih nula. Svih prepočinjanja. I raspočinjanja. Posadila sam silno semenje. Napisala sam onoliko projekata. Uložila beskrajnu energiju. I znala sam da će nešto od semenja morati da nikne. Nisam znala koje. Ali znala sam da će da nikne. Osećala sam se dobro sa sobom. Iako sam fizički bila sama. Iako nisam imala ni 600 dinara. Niti sličnog fizičkog znamenja. Cela konstrukcija mog života je bila krhka kao paukova mreža. Ili kao leptirova krila. A ja sam ipak bila vrlo sigurna u sebe i u svoj put. Što je to bio snažan osećaj.
Za 40-ti rođendan sam pozajmila 1000 dinara. I otišla u detaljnu vožnju Adom. Ada Ciganlija je lekovita za te momente nula. Dok se obiđe krug oko jezera, zaokruže se misli. I tako sam slavljenički kružila Adom. Zaokruživala godine. Decenije. Pila kafe. Kada mi se javila Cecka. Moja velika prijateljica. Koja je stigla iz Italije sa svojim čovekom. Tada još momkom. Pa smo mi priredili gozbu. Bilo je dirljivo. Privatno. I ljubavno. I raskošno. I znala sam da sam na pragu velikog praska.
A onda su 40 krenule punim galopom. Hvala im. Krenuli su projekti. Holandski Matra projekat. Kao neka materica. U kojoj sam odjednom bila okružena ušuškanom ženskom energijom. Družinom. Milostiva. Ljubinka. Seka. Sve muške majke. Tako su sebe zvale. I jedna ženska majka. Mamanka. Milostiva i ja smo generacija. A Seka, Mamanka i Ljubinka su bile moje starije drugarice. Onakve od kojih sam volela da učim. Seka je bila već u svojim 70-tim. Mamanka u 60-tim. Ljubinka samo desetak godina starija od mene. Koliko sam volela da radimo zajedno. Noćima i danima. Orne. Sveže. Duhovite. Doterane. Uvek spremne za provod. Za dobre partije. Za smeh. Za nove ideje. Nikada nijednoj ništa nije bilo teško. Čista muzika. I tako tri godine. Što je to bilo lepo. Vredelo je čekati.
Tih dana sam našla i učenje za kojim sam celog života tragala. Srela sam velike učitelje. Toma Besta. Čarlsa Foknera. Bernd Izera. I otvorenih usta upijala njihovo znanje. Koje me vodilo dalje i dalje. U središte sebe. Svakoga dana sam sve više uživala u sebi. U razumevanju sebe. U baratanju sobom.
Za to vreme sam bila u nekoliko donatorskih projekata. Družila se projektno. Svrsishodno. Upoznavala sam sebe. I uživala. Pored toga, naučila sam mnoge sam da pišu i da vode projekte. Jednoga dana sam znala da je to gotovo. Gaša je krenuo u konačni obračun sa svime što mu nije prijalo. Znala sam da je i ovaj krug gotov. I da je došlo vreme da napravim svoj svet. Da poređam sve one otvorene i podvučene knjige, sveske, učenja, traganja, seminare, koji su mi stajali oko kreveta. Od svih tih raznih uvida koji su me proveli kroz moje nule napravila sam Radonicu. Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako. Ona je meni bila baš to. Sve što sam oduvek želela. Kruna i izraz svih mojih traganja. Moj puni izraz. Imala sam tada 43 godine. Od onda je sve krenulo punim galopom. U Kući kralja Petra. A uskoro sam napisala i svoju prvu priču. I podelila je sa svetom. Balkan uzvraća nekurčenjem. Imala sam tada 45 godina. A uskoro sam objavila i svoju prvu knjigu. Eto kako sam se ja ponovo rodila.
I volim sve te godine. Svakoga dana se osećam sve lakše u svojoj koži. Sve mi je lepše i lakše sa sobom. Sve bolje razumem šta volim. Šta ne volim. Šta želim. I šta ne želim. Divno je što danas tako lako i bez koske kažem NE nečemu što sam nekada govorila DA. I što kažem DA onome što želim. Što smem da odigram veliku gestu. Što se igram sa sobom. Svojim odlukama. I što se više ne odnosim sa pravilima koje su postavili ljudi u sivim svetovima. Nego živim u svetu gde je sve po mom.
I nikada nisam poželela da budem mlađa. Nikada nisam razumela izreku: od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba. Divno je upoznati sebe. Naučiti šta voliš. Šta ne voliš. Šta želiš. A šta ne želiš. Kakav je neuporedivo božanstven osećaj kada doakam sebi. Kada preskočim da padnem na ispitu na kojem sam više puta padala. I svetlo postane tama kada se setim. Kada raspakujem iskustvo. I njegovo učenje. Pa uradim po njemu. Po svome. Čak i ako mi ceo svet kaže drugačije. Hvala je svim mojim nulama. Koje sam poređala. Razumela. I zaokružila ih za 40 rođendan. Na Adi Ciganliji.
Često sam na temu godina pričala sa prijateljicom Stašom. Nerviralo nas je kada su nas oslovljavali devojkama. U tridesetim. Mi smo volele da budemo žene. Ne madmoazel. Nego madam. Čudile smo se kako ljudi sa setom pričaju o mladosti. O đačkom dobu. Mi smo se samo zgledale. I u isti glas govorile da se ne bismo vraćale nazad. Ni dana. Sve je bilo lepo. Divno. Ali neka, hvala. Uradile smo što smo trebale. Razumele. Pretekle. I to bi bilo to.
Isto to pričam i sa Virtuozom. Upoznali smo se kada sam imala 46 godina. I on voli svoje godine. Pozne pedesete. Pričamo o zvezdama padalicama. O pevačima koji su sijali u ranoj mladosti. Pa su se ugasili. Pali. I o onima kojima je trajanje dalo novi kvalitet. Oliver Dragojević, Zdravko Čolić, Leo Martin. Kaže on. Na početku karijere nisu bili ništa spektakularno. Nego su postajali sve bolji. Kao Darko Rundek. Kao David Bowie. Dodajem ja. Pa ređamo plejadu muzičara, glumaca koji su trajanjem dobijali na kvalitetu. Pa sam se setila famoznog koncerta Zdravka Čolića u Budvi. Na kojem sam bila. Pre 10, 20 ili 30 godina ne bih ni pomislila da odem na Čolim koncert. A ovako živahan, razigran, mlad, svež i posvećen me je očarao. Šezdesetogodišnjak sa prštavom energijom šesnaestogodišnjaka. Pa sam znala o čemu mi moj muškarac priča.
A društvo i oni sivi užljebljeni sistemi nas uvek nečim plaše. Starenjem. Borama. I konačno smrću. Večnim i univerzalnim temama. Biološkim satom. Otkucavanjem. U moje vreme. Od kolevke pa do groba. Pa nam uvaljuju večnost na razne načine. Večno posuđe. Večne usisivače. Večno ćebe.
A mi se najpre bojimo tridesetih. Da li ćemo uhvatiti dobar voz? Pa četrdestih. Kako ćemo se društveno pozicionirati? Slede pedesete. Kriza srednjeg doba. Klimaks. Klimakterične žene. Reči koje uglavnom čujem u Somboru. To sam i rekla mojoj sestri Jovani. Pitala sam je otkud joj te klimakterične reči? U Beogradu za sve ove godine nisam čula tu reč. Klimaks. Ah. Koliko su me skupo koštale ove reči. Od kojih je Jovana napravila mali skeč. U kojem Jovana upozorava ljude da u mom prisustvu ne izgovaraju reč klimaks. To ne postoji u Marijinom životu. Ni u Beogradu. Marija je naša devojčica. Večno mlada. I zagledana u pramenove. Dodajem ja.
Volim zen priču na temu starenja. U kojoj duhovnog učitelja pitaju da li ima leka starosti? Ne sme se ostariti. Rekao im je on. I to sam zapamtila. I živim sa tim. Da ne smem ostariti. A starim svaki put kada otaljavam stvari. Kada nisam posvećana svom životu. Svom danu. Kada pustim da mi prođe. Kada nema veze. Kada mi nije važno kako izgledam. Kada preskočim da se picnem. Da stavim crveni karmin. Kad pomislim da me nešto mrzi. Kad pomislim da je kasno da nešto počnem. Kada izgubim korak sa tehnologijom. Sa novim znanjima. Kad kažem mo’š misliti. Lepo je Dučić rekao. Da starost čovekova počinje tamo gde prestaje njegovo oduševljenje. I tako ja vrlo posvećeno negujem svoje oduševljenje. I odlazim iz svih situacija koje moje oduševljenje gase. Eto to je moj eliksir mladosti.
I često pomislim ili kažem na glas: Bože što je divno kada baratam sobom. Kada razumem sebe. Kada živim u skladu sa sobom. Kada ne pravim performans za spoljašnji svet. Divno je što mi se može da živim po mom. Što sve manje hajem za utisak koji ostavljam. Ja ovako. A vi vidite šta ćete. Da. Zrelost jeste lepa. Ali je i velika zamka. Jer je zrelost kraj. Vrhunac. Posle zrelosti dolazi pad. Silazni trend. Truljenje. Dosada. Kada sve kao znaš. Starenje. A naučila sam da se ne sme ostariti.
Pa sam rešila da nikada ne budem zrela. Nego da budem u zrenju. A za to je potrebno da učim nešto novo. Što me loži. Što sam oduvek želela. I da držim korak sa novim dobom. Sa novom muzikom. Sa novim učenjima. I to me podmlađuje. Taj osećaj da sam u nečemu apsolutni početnik.
Guru za ideju apsolutnog početnika je Bora Vulić. Još jedan od mojih asova. Mladić u srcu i duši. On je bio moj svetionik u tridesetim. Kada sam počinjala, prepočinjala i raspočinjala sve one projekte. On je tada bio u poznim pedesetim. I ništa mu nije bilo teško. Kao neki vilenjak. Uvek mokre i razbarušene kose. Čist. Mirišljav. Pun ideja. I spremnosti da ih sprovodi. Da uči novo. Da se okruži mladim ljudima. Nindžama. Da počne iz početka. Da padne. Da ustane. Pun oduševljenja za život. Za prirodu. Za projekte. Kada su ga pozvali da predaje na fakultetu za ekologiju, naravno da je pristao. Pod uslovom da počne kao mlađi asistent. Nije želeo da slaže slaže stotine svojih radova. Da bi dobio zvanje. Više ga je ložilo da stvara novo. Nego da ređa postojeće. I pretvara ga u znamenje. O tome se radi. Bora Vulić. Mlađi asistent.
Imam još nekoliko asova lepog sazrevanja. Jedna od njih je bila tetka Kaća. Mama moje nekadašnje maćehe. Uvek sam volela da vidim tetka Kaću. Sređenu. Sa frizurom. Manikirom. I kada dolazi kod ćerke u komšiluk. I uvek. Putovala je Evropom do kraja svojih dana. Austrija, Nemačka, Švajcarska. Obilazila je svoju decu. Unuke. Praunuke. Davala im se onoliko koliko je želela. A davala se bogami i sebi. U osamdesetim je renovirala kupatilo. Menjala bojler. Šila šanel kostime. Bila puna planova.
Nedavno sam na ovu temu pričala sa Rambom. Njegova mama Bosiljka je uradila nešto slično što i tetka Kaća. Prodala je grobnicu u Aleji Velikana. I rešila da renovira kupatilo. Eto tako. Što sam obožavala. Razumela sam odakle ide Rambova ekstravaganca u razmišljanju.
Proleće, doba hiljadu cvetova;
Jesen, doba žetve.
Leto, doba osvežavajućeg povetarca;
Zima, vreme za sneg.
Ako ne razmišljate o besmislenim stvarima,
Bilo koje doba je dobro doba.
Kaže jedna zen izreka.
Volim kako je astrologija razumela naše životne cikluse. Do sedme godine smo u dobi Meseca. To je vreme izuzetne osetljivosti, promenljivosti i vezanosti za majku. Od 7 do 14 godine je doba Merkura. Vreme kada se suočavamo sa strogim normama ponašanja. I učimo mnoge društvene veštine. Od 14 do 21 godine je doba Venere. Vreme ljubavi, erotike, užitka, estetike, ogledala. Garderobe. Picnjavanja. Sledi dvostruki Marsov ciklus. Od 21 do 35 godine. Pobuna protiv ograničenja, autoriteta, stega. U tom periodu imamo potrebu za pronalaženjem svog puta. Koji je vrlo često suprotan od onog koje nam je društvo namenilo. Vreme od 35 do 42 je doba Sunca donose prve značajne plodove rada. Društveni status. Ali i preispitivanja šta smo do sada uradili. Pa ako nismo zadovoljni procenom, dešava nam se kriza srednjih godina. Doba Jupitera i vrhunca životne zrelosti je od 42 do 56 godine. Astrolozi kažu da je ovo razdoblje ključnih životnih transformacija. I vreme važnih odluka. Da li se naš život nastavlja prema mirnoj, spokojnoj i bogatoj starosti. Ili prema sve većem beznađu, apatiji i samoći.
Od 56 do 70 je doba Saturna. Iako je Saturn simbol starenja, on je i simbol mudrosti. Danas je sve više radno aktivnih i vitalnih ljudi. Sve više ljudi ni ne razmišlja o penziji. Nego o upošljavanju svoje mudrosti. Astrologija prati produžavanje ljudskog veka. Pa je uvela i novo doba. Uranovo doba. Od 70 godina pa nadalje. Sve je više ljudi aktivno u ovom dobu. I intelektualno i seksualno. Neki se odlučuju za vrlo neobične i čudne podvige i poduhvate. Koje ranije nisu mogli da ostvare. I o kojima nisu smeli ni da maštaju. O tome se radi.
To su ti ljudi koji su me uvek ložili. Kojima se iz te biserno bele i nasmejane lepote, vidi da su razumeli. Da su blagosloveni i svesni da je njihov život imao smisla. Veliki znalac Osho priča o tome da čovek koji živi sebe umire sa neverovatnom radošću. Ekstazom. I da je jedno od najvećih i najradosnijih iskustava biti pored njih u trenutku smrti. Kao da neki nevidljivi cvetovi padaju po vama. Iako ne možete da ih vidite, možete da ih osetite. Čista radost. Iskustvo koje menja život.
Ovih dana sam gledala filmić o Kinezu Dushun Vangu. Snimak koji je obišao svet. Prezgodni frajer na modnoj reviji. Koji puni 80 godina. Priča o počecima svoje glumačke karijere. I o turbulencijama koje je imao. Sa 50 je bio skitnica u Pekingu. Sa 60 je napravio svoj performans. I počeo da se bavi sportom. Sa 70 je ozbiljno počeo da se bavi sportom. A sa 79 godina je prvi put bio na modnoj reviji. Tako biserno beo, blag, nasmejan i prezgodan poručuje nam da ako ikada pomislimo da je prekasno, budemo oprezni da to ne postane naše opravdanje za odustajanje. I da kada dođe naše vreme da zasijamo, sijamo najbolje što možemo.
I da razmišljamo kao da imamo 30 godina. Rekao bi Antonije Pušić. I da nas sve podsetim da danas ljudi žive mnogo duže, rade duže i više doprinose. Nego nekada. I da je važno da naš doživljaj godina isprati rast životnog veka. Da ono što su ljudi nekada radili sa 20 godina, možemo da radimo i sa 30, 40, 50. I sa 80. I posle. I da je svako doba dobro ako ne razmišljamo o besmislenim stvarima. I da je na kraju uvek sve dobro. I da ako nije dobro onda još uvek nije kraj. Uvek imamo priliku da prigrlimo svoje nule. I da ispred njih dopišemo neku jedinicu. Da svakom događaju u životu damo smisao. Kako ćemo živeti sutra zavisi od toga šta radimo sada. Od kolevke pa do groba najlepše je ovo doba.
Što se mene tiče, ja sam tek počela. Danas sam počela sa novim režimom ishrane. Preksutra krećem na tango. Apsolutni početnik. Što i vama želim. Eto tako.
I ne zaboravite da razmišljajte kao da imate 30.
Beograd, 14. oktobar 2016.