Često su mi govorili Marija – pizdarija. Dok sam bila devojčica. I sada mi to ponekada kažu. Rečima vam ne znam opisati buru emocija koju su u meni izazivale ove reči. I ti ljudi. Neki su me nervirali. Neke sam sažaljevala. Što nemaju ništa pametnije da kažu. A neki su ovako diskvalifikovali svako moje interesovanje za njih. Šta reći ljudima kada imaju sto godina. A govore takve nesuvislosti?
Ruku na srce, ja i jesam pravila pizdarije. I to baš zbog trivijalnosti kojom su ti ljudi odisali. Zato što mi je bilo dosadno. Beskrajno dosadno. Pa sam smišljala malo bolji repertoar. Od onog koji su mi nudili. Da se svi malo zabavimo. Makar nekom dobrom pizdarijom. Tako sam razmišljala. Odnosno nisam razmišljala. Nego delovala.
Rečima vam ne znam opisati koliko su meni bile predosadne stvari koje su ljudi radili. Način na koji su živeli. Na koji su provodili dan. Svaki dan, po ceo dan. Način na koji su izgledali. Na koji su pričali. Na koji su držali čas. Način na koji su se umarali. Na koji su se odmarali. Na koji su se zabavljali. To definitivno nije bio moj način.
I danas mi se ponekad aktivira taj osećaj. Uh. Kada vreme stane. Kada se pitam koliko je najmanji donji minimum da ostanem. A da ih ne povredim. To je moja druga tema. Pored dosade. Što ne volim da povredim ljude. Što bih da ih nekako uvažim. I dok mi detaljno prepričavaju svoje trivijalije, ja se pitam o donjem minimumu. Koliko još minuta svog života mogu da protraćim, učestvujući u ovakvoj neinteresantosti? Ah. Zato sam nehotice i razvila svoj brzi hod. Trčeći korak. Koji me uvek vadi iz rizičnih situacija. Žurim. Imam neka posla. Ne znam šta ću pre. Ne bih vas više zadržavala.
I tako ljudi misle da sam ja stalno zauzeta. Da žurim. Da napravim neku pizdariju. A ja samo jurim. Iako nikuda ne žurim. Zato što mi to daje mogućnost. Da biram. Da uvek kažem. Imam druge planove. Silno žurim. Čim naslutim frekvenciju neinteresantnosti.
Kada bi danas rekli: Marija pizdarija. Ja bih rekla: Nisam ja Marija pizdarija. Nego vama ljudi nedostaje uzbuđenja. Interesantnosti. Pa prosto moram da napravim neku pizdariju. Da nam svima prekratim vreme. I učinim zanimljivijim.
Smišljala sam svašta. Od najranijih dana. Rezultanta je bila da niko nije hteo da me čuva. Žena koja je bila čista i čestita za čuvanje naše kuće, nije bila dostatna za mene. Ni voljom. Ni energijom. Pored mene nije bilo odmora. Sedenja ’nako. Zaduvala bi se od programa koji sam ja zahtevala. Pa su me dve godine pre vremena upisali u vrtić. I to u mađarski. Da me zabavi nepoznati jezik. Nova sredina. I tako.
Jezik sam naravno brzo savladala. I opet upala u istu predosadnost. Svi su samo čekali da prođe. Naročito vaspitačica. Koja je već bila u godinama. Pred penzijom. Pred smorom i smirajem od dečije razigrane energije. I koja je najviše volela kada smo mirni i dobri. Bez igre. Cike. Dreke.
A deca iz mog mađarskog vrtića behu najposlušnija stvorenja koja sam ikada srela. Ako bi vaspitačica rekla da na ljuljašci sede dok ona izbroji do 10, oni bi ustajali već na 9. Neki i na 8. Bože što me je to nerviralo. I inspirisalo da budem ono čega nema. A to je dečiji nestašluk. Neposlušnost. Pizdarija.
Vaspitačici se ja nisam uklapala u meditativan ambijent vrtića. Pa je mojima predložila da me upišu u školu. Iako sam imala samo 5 godina. Samo da odem iz zabavišta. Glas o Mariji pizdariji se brzo proneo Somborom. Kao Denis napast. Uz kojeg sam odrastala. Nije moglo pronaći ženu koja bi me čuvala. I tako sam ja krenula u školu sa 5 godina. Znala sam da čitam. I da pišem. I položila sam ulazni test za školu. Međutim, tek je škola bila predosadna za mene. Sedenje. Učenje nečega što sam već znala. Dosadna učiteljica. Ne bih vas ja više zadržavala. Spakovala bih svoju torbu. Čim bi mi dosadilo. I odlazila svojim putem.
Pa su me vratili da još godinu dana učim mađarski. U vrtiću. I da budem inspirator neposlušnosti. Marija pizdarija. Sa svom onom poslušnom decom. I da vaspitačicu propisno ispratim u penziju.
Drugi put sam u školu krenula sa 6 godina. I ostala u školi. Do danas. Ovaj trend mojih zavrzlama se nastavio i sa učiteljicom. Koja me je od prvih dana stavila u nemilost. Em je bila dosadna. Em nas je pogrešno učila da množimo. Što sam ja odmah provalila. Pa sam joj to i rekla. Nije joj se svideo što sam joj pred celim razredom rekla da baš i ne stoji najbolje sa množenjem. Pa je pozvala moje roditelje. Da im se požali na mene. Kad smo izašli na odmor, jednom drugu sam rekla da je učiteljica blesava. Em ne zna da množi. Em moje roditelje zove u radno vreme. A oni imaju vrlo ozbiljne poslove. Dok sam mu to govorila, poslušni dečak zvani Parče, je napravio totalno izdajničku facu. Koju i sada jasno mogu da vidim. I rekao. Idem da te kažem učiteljici. Što je i uradio. Otrčavši nazad u učionicu.
Učiteljica mi nikada nije oprostila pizdariju kojom sam je diskvalifikovala pred svima. Pa me je diskvalifikovala na svakom koraku. Samo je čekala momenat da mi vrati neprijatnost. Morala sam da znam više od svih. Pošto sam najpametnija. I sve znam. Nije propuštala da kaže. Sa slašću mi je davala četvorke. A to su ujedno bile i jedine četvorke u svedočanstvima koje sam tokom školovanja imala. U trećem razredu osnovne škole. I dok su skoro svi bili skroz odlični, ja sam bila jedva odlična. Sa četvorkama iz fizičkog, muzičkog i likovnog. Iako sam uveliko trenirala plivanje. Od pete godine. Skakala na glavu. Plivala delfin. Pobeđivala na takmičenjima. Vozila bicikl. Igrala badminton. Išla u muzičku. Svirala instrument. Išla na solfeđo. Taktirala. Znala violinski i bas ključ. Ah.
Poslednjeg dana osnovne škole ove moje četvorke su bile tema nastavničkog veća. Bile su to jedine četvorke koje sam imala u knjižici. Pobeđivala sam na takmičenjima iz matematike. Fizike. Plivanja. Uvek sam imala sve petice. Nastavničko veće je odlučilo da mi dodeli Vukovu nagradu. I Alasovu. I Svetozar Marković. I još neke druge. Unatoč učiteljicim četvorkama. I da na neki način poništi njene četvorke. Što sam volela. Što je život neka viša pravda.
Kada smo se tih dana srele na hodniku, objašnjavala mi je kako je želela da me stimuliše. I kako je očigledno u tome uspela. Dok sam od onako malog monstruma izrasla u ovako brilijantnog učenika. I tako. Ja sam je gledala pogledom koji verovatno nije zaboravila. Pogledom Marije pizdarije.
To što sam bila Vukovac, u mom slučaju nije značilo da sam bila i primernog vladanja. Naprotiv. Bila sam nemirna. Od one silne dosade. Na većini predmeta. Nastavnicima kao da uopšte nije bilo važno da nas zainteresuju. Da pobude našu radoznalost. Kao da su iskušavali našu poslušnost. Naše strpljenje. Uh. Izuzecima hvala do Neba. Bošku Jelačiću. Mom omiljenom živom, divljem nastavniku matematike. Koji me je dodatno zaljubio u matematiku. I dao veru u ljude. Da se može biti odrastao, pametan, uzbudljiv i zanimljiv.
A ja sam imala više energije od većine ljudi. Kao što je i danas je imam. Hvala je mom Marsu u prvoj kući. U Strelcu. Koji je ovih dana u svom punom izrazu. Zato tako i osećam ovu energiju. Zato je i pišem. Hvala je i mom Ovnu. I sedam planeta u vatrenim znacima. I prosto je ta energija morala da se vidi. Da izađe napolje. I nije joj bilo dovoljan onaj mali trans. Koji su odrasli pokušali da joj nametnu. Trans koji nazivaju odrastanjem. Odgajanjem. Uh. Sedenjem. Ležanjem na kauču. Ja nikada nisam gledala TV. Nisam gledala čak ni dečiji program. Ponekada večernji crtać u 7 i 15. Ako bih stigla iz igre. I ako baš nisam imala pametnija posla.
I tako sam ja uzela stvari u svoje ruke. I pravila sebi repertoar. Po mom. I samo čekala momenat da počnem svoj odrasli život. Dosadnjakovići dolaze i prolaze. A mene pitaju zašto pravim pizdarije.
Sebi sam u zadatak dala i da organizujem život na času. Da mu udahnem života. I podnošljivosti. Još sam i pre učiteljice počela da preispitujem neutemeljene autoritete. Da preispitujem lažne careve Šćepane male. I tako. Igrala sam se. Tragala sam za zanimljivostima. Za uzbuđenjem. Za životom. Volela sam da pomognem drugarima. Da im uradim zadatke na pismenom. Iz matematike. Fizike. Da im šapnem. Upisivala sam ocene u dnevnik. Za šta sam i odgovarala. Zato što smo bili mali. I neskromni. Pa su svi hteli da im upišem četvorke i petice. Da više ne moraju da uče. Ovo moje avansno milosrđe je vrlo brzo otkriveno. A ja sam sve prizala. I dobila odgovarajući ukor.
Volela sam da budem odgovorna. Da odgovaram za svoje pizdarije. To je tek bio pun krug. I kao da sam uvek tražila teži put. Naročito mi je bilo zanimljivo da napravim situaciju. Dobijem ukor. A da onda razvalim. I dobijem 5+ kod istog nastavnika. Kao da su mi petice u paketu sa poslušnošću bile nekako… male. Štreberske. Jadne. Kao, dobio si peticu, zato što si bio dobar. Poslušan. Plače mi se.
U nedostatku dobrog programa, morala sam da smislim mnogo toga. Smišljala sam avanture. Organizovala sam i predvodila družinu Crna ruka. Koja se šunjala po tavanima obližnjih zgrada. I izučavala misterije. Ne sećam se više koje. Ali znam da je bilo nešto vrlo tajno. Uzbudljivo. I zabranjeno.
Na jednom predosadnom času sam ceo sto iscrtala ilustracijama polnih organa. Po kabinetu za fiziku. Direktor škole je insistirao da mu kažem šta sam crtala. Rekla sam mu nekoliko puta: one stvari. Kada je on insistirao na konkretizaciji, otvorila sam se. Muda labudova. Kurac od ovde. Plačipička. Eto tako. Isti taj direktor je pokrenuo temu na nastavničkom veću. Da mi se ipak dodeli Vukova diploma. Unatoč učiteljicinim četvorkama. Hvala mu za to što mi je dao ideju da je život jedna veća pravda. Da na kraju sve dođe na svoje.
Nakon što sam završila osnovnu školu, nisam želela da se upišem u srednju školu. Nastavnici su nam govorili da smo obavezni deo školovanja završili. I da sada možemo da biramo. Meni je škola bila totalna danguba. U većini slučajeva. U to vreme sam završila Bagat kurs. Za krojenje i šivenje. I rešila da otvorim butik. Da uzmem stvari u svoje ruke. Često se setim ove svoje rešenosti. I zdravog odnosa prema životu. A moji su me pustili. Znali su da je to neki moj inat. Koji je pametnije da isteram. I dosta sam ga brzo isterala. Već do Svete Petke. Odnosno do kraja oktobra. Kada većina mojih drugara iz igre nije mogla na ulicu. Zato što su morali da uče. Pa sam iskoristila gužvu za Slavu. I onako kao usput, mojima rekla da bih ipak želim da nastavim školu. Već u ponedeljak sam bila u školi. I skoro da sam na ovu epizodu i zaboravila.
A tek u muzičkoj što mi je bilo dosadno. Majko mila. Dešavala se repriza zabavišta. Moj razred u muzičkoj bio je mađarski. Ponovo divno vaspitana i poslušna deca. Koja nisu imala sluha za nepodopštine. Pa sam ceo repertoar oživljavanja ambijenta preuzela na sebe. Skoro nikad niko nije hteo da mi pravi društvo u zanimljivostima. Nego su se preslišavali domaćeg. Taktirali. I tiho pevušili u sebi. Što me je naročito iritiralo. I tako se desio međunacionalni skandal. U vreme bratstva i jedinstva. Vikala sam da mrzim Mađare. Da mrzim mađarski. Da neću više da pričam mađarski. Ni sa kim.
Sva sreća pa su moji roditelji poznavali Drakčeta. Direktora muzičke škole. Svi smo bili na saslušanju. Od mog dede. Jovana Grujića. Kome su Mađari spasli život. I koji je zbog toga bio veliki ugrofil. I tome učio i nas. Do mojih roditelja. Koji su objašnjavali da se u našoj ugrofilskoj porodici dobrovoljno priča mađarski. Da su deca poslata da izučavaju mađarski jezik. I književnost. Iako nam niko u porodici nije Mađar. I tako.
Ova epizoda je prošla relativno bezbolno. Zato što sam se ipak samo pogrešno izrazila. Ja sam u stvari mrzela štrebere. Poslušnost. Starmalu decu. Koja su već sa 10 godina bili dosadni kao neki najdosadniji odrasli ljudi. I u kojima nije bilo igre. Ni u tragovima. A mrzela sam bogami i toliko nepripadanje. Koje sam osećala. I kojem sam tražila leka.
Pa sam imala mnogo različitih društava. Vrlo raznorodnih. Plivači. Školski. Gradska ekipa iz izlaska. Propaliteti. Matematičari. Teniseri. Šminkeri. Ekipa za partije. Koje sam tokom večeri znala sve da obiđem. Nisam volela da sam stacionirana. Predosadno mi je bilo i da imam najbolju drugaricu. Da idemo jedna kod druge.
Dosadno mi je bilo da provodim vreme sa jednom osobom. I da se zabavljam sa dečacima. Stalno sam imala osećaj kao da nešto propuštam. Sećam se kada sam u drugom srednje imala svog prvog momka. Zabavljali smo se nekoliko meseci. Što mi je tek to bilo predosadno. Imala sam osećaj kao da sam moja vaspitačica pred penzijom. Osuđena na jednog čestitog i ni malo zanimljivog tipa. Uh.
Volela sam da se družim sa Natašom Popović. Zato što me je uvek poticala da pravim pizdarije. Onako blizanački. Svojim vazduhom je raspirivala sve moje vatre. Dok se ona vešto izvlačila. Uvek sam ja bila upisana u dnevnik. Izbačena sa časa. Meni je bilo zapamćeno. Ukorom. Ili prostim nepisanim zlopamćenjem. Dok je Nataša imala nenadmašan dar da prođe nekažnjeno.
Volela sam da se družim sa Mišom Sabo. Uvek mi se po malo sviđao. A najviše mi se sviđalo to što smo uvek imali vrlo uzbudljiv program. Što je i on vrlo učestvovao u razradi repertoara. Što je imao mnogo toga da doda. I da inicira. Stalno smo smišljali neke ludosti. Mnogo smo se smejali. Ismevali smo dosadan svet oko sebe. Slušali dobru muziku. Đuskali. Pričali o knjigama koje smo čitali. Hadrijanovim memoarima. Kosidovskom. Vergiliju. Alan Fordu. Miša me je i krstio u Bepu. Po Bepi Jozef. Meni je to nekada bio kriterijum za druženje. Predstavljala sam se sa Bepa. Pa ko zna zna. Ko ne zna – nije ni važno. Ne bih vas više zadržavala.
Đuskali smo na svim partijima. Dok su drugi stajali sa strane. I čuvali se blama. Miša je plivao najlepši delfin na svetu. I bio dovoljno kurčevit za moj ukus. Pušio je na vrhu Kilimadžara. Živeo je i umro u Africi. Mišin odlazak u druge realitete je jedna od najvećih boli mog života. Kao da ponovo nisam pripadala nikome. I ničemu. Opet sam osećala svet kao mesto moga nepripadanja. Uh. I to nije popuštalo sa godinama.
To nepripadanje sam osećala i u porodici. Naročito sa tata Duškom. Sa kojim tokom njegovog života nisam uspela da se dovedem na zajednički imenilac. Na tačku na kojoj ćemo se razumeti. On se često pitao na koga sam. I rekao mi da sam kao da su me vukovi odgajali.
Jedna od omiljenih i ilustrativnih epizoda našeg nerazumevanja je ona u kojoj sam tek doputovala u Sombor. I uzela veliki dedin bicikl. Na koji sam posadila Borisa. Mog druga po pizdarijama. Sa kojim sam se rodila. Odrasla. I koji je bio jedno od retkih dragocenih mesta mog pripadanja. Duško nas je spazio kako tandrčemo kaldrmom Sombora. Ja, profesorka matematike vozim bicikl. Dok Boris, šumarski inženjer sedi na paktregeru. Kakav neneormalan prizor. Kako je to prepričavao i čudio se moj Duško. Kako bi bilo da njega, okružnog javnog tužioca, neka drugarica posadi na paktreger. Šta bi Sombor rekao? Koliko takva vožnja dolikuje profesorki matematike? Pitao se Duško. Pitao se i kako mi je to palo na pamet. A ja sam mu rekla da je to jedino što mi je palo na pamet. Možda zato što sam Marija pizdarija.
Moja potraga za interesantnošću protokom vremena nije popuštala. Naprotiv. Istrčavala sam glavom bez obzira kada mi je bilo dosadno. I ulazila u potencijalno vrlo opasna okruženja. Situacije. Ljude. Samo da životu dam neke interesantnosti.
Jedna od prekretničkih pizdarija koje sam napravila je kada sam dala otkaz u školi. I dala neopozivi opoziv na svoj poziv profesorke matematike. I otišla da radim u kafanu. U Crni Bik. U underground mog života. Tamo je bilo svega. Ali je makar bilo interesantno. U Crnom Biku ja nisam bila Marija Pizdarija. Tamo su drugi pravili mnogo veće pizdarije od mene. Prijalo mi je bilo da se odmorim od nosioca ove titule. Mis Pizdarija. Baš sam se mnogo smejala u Crnom Biku. Sa Bobom. Musom. Igorom. Bajom. Čijim se provalama i danas smejem. I isceljujem od sivila.
Jedna od osoba sa kojom sam se smejala najviše na svetu je Sanja Grujić. I ona je imala svog tata Savu. Pravnika. Advokata. Autora krivičnog zakonika. Koji kao da je bio fotokopirani Duško. Grujić. Valjda se takvoj vrsti očeva dešavaju ćerke kao mi. Mi smo bile potpuna obrnutost idejama naših očeva o ćerkama.
Do danas nisam našla premca Sanjinoj duhovitosti. Ni Sanjinom davanju. Odjednom sam mogla malo da odahnem. Da ne budem Marija Pizdarija. Bio je neko ko je bio brži na pizdariji. Na smehu. Na duhovitosti. Na davanju. Jedino što Sanja nikada nije davala su knjige. Iz najveće i najiščitanije i najduhovitije biblioteke. Koju sam u mojom svetovima videla. Jedan od meni omiljenih Sanjinih fazona je taj da su ljudi toliko naučili da im bude energetski punjač, da je jednostavno nazovu telefonom. I ćute. Dođu da ćute. I ne samo da dođu da ćute. Nego vole i da im se malo spakuje. Za poneti.
To je za mene uvek bila velika tema. Kakav ideš među ljude. Za moj pojam lična higijena nije samo da ne smrdiš. I da estetski ne uznemiravaš ljude. Tu je i energija koju donosiš ljudima. Reči koje im govoriš. To mi je uvek bilo čudesno. Kako neki ljudi misle da su bogom dani. Da je dovoljno samo da budu. Dosadni. Prazni. Nikakvi. Kukavni. Duhovno neokupani. Po mom razumevanju, za ljude smo spremni kad se lepo picnemo. Da budemo najbolji mi. Picnuti mi. Zanimljivi mi. Sređeni mi. Najlepši mi. Uzbudljivi mi. Da zaljubimo svet u sebe. I u svoje ideje.
I već dugo mi je to merilo. Ako neko nema inspiraciju da sa mnom i za mene bude duhovno, mentalno, emocionalno i fizički picnut, to mi je kao da je došao da ćuti. Da je nazvao da ćuti. A za to već odavno nemam vremena. Žurim. Da napravim neku pizdariju.
Čula sam da se u zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza partiji prave tako što svako osmisli nekoliko reči kojima će se obratiti skupu. Pa svako kaže svoju poslanicu. Kojoj nazdravi ceo skup. I tako. Kada zvanice završe svoje poslanicu sa pratećim zdravicama, parti je gotov. Oduševljena sam.
To je princip koji sam ja uvodila na svojim partijima. Da svako nešto kaže. Da bismo izašli iz onog začaranog kruga. Da uvek stanemo sa istim poznatima. I vrtimo te jednu te istu staru priču.
Kod Sanje Grujić upoznala sam još neke zanimljive i preduhovite ljude. Jedan od njih je bio Grale. Smejali smo se danima i noćima. Cela ekipa. Nekoliko dana zaredom. Skoro da nismo ni spavali. Da ne prekinemo grohot. To je jedno od najjačih smejanja mog života. Podmladila sam se tada 10 godina. A Grale je to voleo da prevede u finansijski ekvivalent. Po ceni od 50€ po terapijskom satu, nabrojali smo 20 hiljada eura. Koje smo inkasirali u toj turi smejanja. Pa vi sad računajte.
Ova priča je oda svakoj osobi sa kojom sam imala dobro smejanje. Mojoj sestri Jovani. Čijem brilijantnom umu i britkom humoru nema premca. Nekada je dovoljno samo da kaže halo, pa da me već odvede u smeh. U ovoj priči o interesantnosti, u sekciji o smehu, svakako značajno mesto zauzima i Cecka. Koja me je zaprimila u militantnom mučeništvu. U čistilištu mog života. U nepripadanju mog života. I koja je bila moje mesto pripadanja. Jedan od retkih zvonkih glasova. I živih, vrcavih i nasmejanih očiju. Obožavam njenu laku duhovitost. Zahvaljujući kojoj sam tako lako i duhovito prošla mnoga moja čistilišta. I uvek pri tome bila tako prozračna. Lepršava. Mlada.
U ovoj mojoj priči o interesantnosti, o smehu, o pizdariji, moram da pomenem i moga prijatelja Ramba. Čija mi duhovitost prija od njegovog prvog albuma. Do danas. Nimalo umanjena. Kao da su nam zajedno rasle naše duhovitosti. I interesantnosti. I dok ređam sve moje prijatelje po smehu, odmah uočavam svima zajednički Merkur. Čiji je vazduh raspirivao sve moje vatre.
A sve je počelo sa prvom blizančicom mog života. Mojom mamom. Iako već više od 30 godina nije sa nama, njen smeh, cerekanje i grohot odzvanjaju mojim bićem kao neka zvonkost života. Jednako je ljudi pominju. Svih ovih 30 godina. Njena zvonkost, smeh i živa energija željna davanja i dalje odjekuje svetom. I možda sam se toj frekvenciji naučila u majčinoj utrobi. Od prvog majčinog mleka.
I zato sam se uvek osećala najbliže, najintimnije, pripadajuće i isceljujuće u svakom smejanju. I obrnuto. Patila sam kada ga nije bilo. U svim onim predosadnim ambijentima. U kojima se pričalo o kanadskom izbornom sistemu. O platnim razredima. O sređenim ulicama. Pitala sam se šta to ljude opčini tim temama. Možda su i oni, baš kao i ja, svoje teme dobili u majčinoj utrobi. Prvim mlekom. Ili prvim drugovima. Ne znam. Ali znam da su ovo divani koji bude Mariju Pizdariju. Koja odmah istrčava iz ovakvih razgovora. I odlazi da se igra sa decom. Da vozi bicikl obrnutim smerom. U cik-cak. Beogradskim ulicama. Da se uzbrdo smeši. A na nizbrdicama da viče i-haj.
U momentu kada mi se život činio potpuno predosadnim, otišla sam na karipski brod Glori. Iako sam bila potpuno svesna da sebi pucam u nogu. Samo da se nešto desi. Da pravim pizdariju. Ali to je bilo jače od mene. Znala sam da je to nerazumno. Da odlazim iz svojih svetova. Koje sam već uveliko pravila. U neki tuđi, vojni svet. Da budem gonič robova. Otišla sam po interesantnost. Da izađem iz dosade. Pa mi se desilo da sam morala da dižem revoluciju. Pobunu na brodu Glori. Na koju je tolerancija na brodu bila nula. Pa su me lepo ispratili i sa broda. I iz Amerike. Do Mančestera. England. England. Accross the Atlantic Sea. And I am genious. Genious. I am Marija Pizdarija. Tako nekako.
U to vreme sam ozbiljnije počela da se bavim sobom. Ljudima. Razumela sam da možda svoju potrebu za interesantnošću ne zadovoljavam na pravi način. Shvatila sam da nisu oni dosadni. Nego da ja mogu da budem interesantna. I sebi. I drugima. Prestala sam da slušam samo šta mi pričaju. Mnogo više sam slušala sa željom da razumem zašto mi to pričaju. Da im razumem motivaciju. Inspiraciju. Namere. Postala sam tragalac za dobrim namerama.
Počela sam da praktikujem matematiku neke druge vrste. Da povezujem uzroke i posledice. Da projektujem na sutra. Na prekosutra. Da sve to povezujem sa dečijim idejama o superu. Ako bi mi bilo beskrajno dosadno, pitala bih se koji to dosadni niz pravi ovakvu rezultantu u njihovom životu? Ili na koji način ja dosađujem sebi? I tako mi je svet odjednom postao zanimljiv.
Na radionicama se često pitamo kako je moguće da 10 zajedničkih sati proleti kao tren? A ja znam odgovor. Zahvaljujući svoj toj dosadi koja me je toliko bolela, tragala sam za interesantnošću. Za smehom. Zvonkošću. Vrcavošću. Do kraja sveta. Do Hondurasa. Do granice poroka. Ne znate vi kako je zahtevno bilo biti Marija Pizdarija. I ne možete da zamislite koliko je akrobatike bilo potrebno da bi se napravila agenda koju će autorizovati Marija Pizdarija. Šta je sve bilo potrebno za nalaženje prave mere zanimljivosti. Dinamičnosti. Mudrijašenja. Dovitljivosti. Uzbuđenja. Duhovitosti. Erotiziranosti. Saznajnosti. Telesnosti. Meditativnosti. Bliskosti. Zvonkosti. Smeha. Uh.
Da. Marija Pizdarija je zadužena za interesantnost. Za igru. Za stvaranje. Ona je autorka svega što pišem. Svakog dobrog teksta. Svake radionice. Zvonkosti. Dobrog smeha. Ona voli bliskost. I dobro druženje. Ona kaže ono što misli. I srećna sam što sam je sačuvala. Od svih vaspitačica. Učiteljica. Na svim mestima nepripadanja. Što sam je puštala da se izrazi. Pa ma koliko me to koštalo.
I kad smo već kod Marije Pizdarije. Da vam nešto šapne. A to je da pazite kako pričate sa decom. Jer mudar čovek ne mora da ima 100 godina. Ne mora da je siv. Namrčen. Ne mora da priča neke dosadne reči. Ne mora da je profesor. I ne mora da ima neko visoko zvanje. Može da bude žena. Dečak. Devojčica. Mali Buda. Kroz glavu mi prolazi jedan Mali Buda. Petra kada je imala 3 godine. Ja tada još nisam razumela koliko je ona mudra. Koliko zna. Pa sam sa njom razgovarala kao oni ljudi sa početka priče. Koji su meni govorili Marija Pizdarija. Uh. Pa sam se postidela. Hvala Petri koja me je naučila da pazim kako pričam sam decom.
Da. To sam htela da vam kažem. Pazite kako pričate sa decom. Vrlo je verovatno da imaju svašta da vam kažu. I ne govorite im Marija Pizdarija. Smislite nešto interesantnije. Makar.
Eto tako.
I da vas pitam da li ste nekada pomislili da je ceo ovaj svet jedna velika igra?
Beograd, 30. novembar 2016.