Što je meni super slatko kada mi ljudi kažu: Što se mene tiče mene, sve sam poređao. Jedino još ne znam da kažem NE. Neki drugi su opet sve poređali. Jedino još ne znaju da naplate svoje usluge. Eh. Da. Smejuljim se. Pomislim koliko su to velika pitanja. Ali im ne kažem. Da ih ne obeshrabrim. Ne kažem im da su to pitanja iz središta našeg bića. Koja zahtevaju redefinisanje čitavog sistema vrednosti. Vrednovanje sebe. Osvešćivanje da smo narasli. Da naše usluge vrede. Da tražimo za sebe. Mala promena u načinu na koji doživljavamo sebe je verovatno naš najveći životni zadatak.
Bila sam juče sa Petrom. Čiji sam ja ponosni tetkić. Nije mi nimalo lako da je predstavim u nekoliko rečenica. Ne znam odakle da krenem. Od njenih raskošnih talenata. Bez kraja. I početka. A već ih je mnoge aktivirala. Samo-motivisana i samo-uka od rođenja. Sa pet godina čitala je knjige od 500 strana. Za tri dana. Sa šest godina je iste te knjige čitala na engleskom. Pa na nemačkom. Gimnastičarka. Atletičarka. Oduvek se sama budi. Sabajle. I raspustima. Osmišljava svoj dan. Uvek se nečim bavi. Umetnost. Čitanje. Pisanje. Kreativno izražavanje. Fotografija. Vežbanje. Omiljena je drugarica. I prelepa sedamnaestogodišnjakinja. Stilski vrlo definisana. Nekada su njeni crteži pobeđivali na takmičenjima. Sa 10 godina je sama pisala Lego kockicama. Da je zaposle. I da joj daju stipendiju.
U stvari, Petru najbolje može da opiše papirić koji čuvam uramljen. I koji će se nalaziti na koricama planera. Koji ću jednog dana praviti. Petra je tada imala 5 godina. Bili smo u S’tivanu. Na Braču. Ja sam pravila svoje spiskove. A ona svoje. Pa je preslatkim dečijim slovima napravila plan za sutra.
Supetar. Razgledice. Peraja. Disaljka. Ana. Nina. Njima pišem razgledice.
Petra do dana današnjeg vrlo pomno planira svoje vreme. Dane. Nedelje. Mesece. Godine. I mnogo mnogo dalje. Svoja mnogobrojna interesovanja. Svoje studije. I kao Lavica sa podznakom Strelca uvek vrlo vrednuje sebe.
Priča mi o svojim interesovanjima. O novim izrazima. Vrlo je profesionalna. Iako ima 17 godina. Svesna je kvaliteta usluga koje daje ljudima. Napravila je i svoje prve cenovnike. Godinama već piše sastave. Radi prevode. Poslednjih meseci je razvila posao sa fotografijama. Ne može da postigne. Rođendane naplaćuje 30€. Sastavi imaju svoju tarifu. Uradi ih najbolje što postoji. Hiljadu-dve. Zavisi od toga koliko je vremena uložila. I koliko joj je tema bila zahtevna. Dobila je ponudu da predaje početni nemački kurs. U školi u kojoj ona uči sve svoje jezike. I tako.
Rodila se za vreme bombardovanja. I možda se zbog tih bombi, koje su letele dok se ona spremala da dođe na svet, rodila resursno svesna. I po pitanjima vode, energije, novca. A naročito po pitanju vremena. Ni kao mala nije prihvatala izgovore za rasipanje. Traćenje. Novca. Struje. Garderobe. Pravi mali Nindža. Ove godine je tokom leta išla na preživljavanje. Sa svojom gimnazijskom ekipom. Što sam to obožavala.
Petrina mama mi je pokazala kakvo je pismo napisala Djedu Božićnjaku. To su ta njena, sad već čuvena pisma. Iz arhive Petrinih posveta. Pisama. Kaligrafska. Dizajnirana. Ovaj put na 4 jezika. Duhovito. Smelo. Na granici drskosti. Pametno. Ostajem bez teksta. A verujem i Božić Bata. Pa ko bi uopšte odoleo tolikoj kreativno-posvećenoj marljivosti, jasnoći, smelosti, rešenosti? I neupitanosti u krajnji ishod? O tome se u ovoj priči radi.
Dođe mi da cičim što postoje takva bića. Što je neko prekinuo lanac trpnog nezadovoljstva. I neiskazanog besa. Koje vremenom postaje militantno mučeništvo. Želim da se zahvalim Petri što uvodi novi matriks. Na ovo naše podneblje. Što vrednuje sebe. Svoje znanje. Vreme. Učenje. Na pravi način. Što uči ljude da znanje vredi. Što svojim primerom pokazuje da vredi učiti. Čitati. Što uči svoje drugare da je angažuju kao savetnika. Za delatnosti u kojima je ona neprikosnovena.
U ime svih nas iz pedeset i šezdeset i sedamdeset i neke. Koji smo za zakletvu Družini pevali stihove. Pisali kontrolne drugima. Radili zadatke. Polagali ispite. Pisali puškice. Držali časove. Dok su oni svoje vreme ulagali u unosnije poslove. Od učenja. Posle se svi čude otkud to da učitelji, umetnici, glumci, lekari imaju najmanje plate. I što se najmanje vrednuju u ovom društvu. I što posle toliko godina nevrednovanja od strane nikoga i svakoga, prestanu i sami sebe da vrednuju. Posle im je kriv svaki mesar, majstor, plastičar koji vrednuje sebe. I svoje vreme. Umesto da od njih nauče kako da vrednuju sebe. I svoj rad. Na kraju se od tolikog nevrednovanja toliko ožuče, da se diskvalifikuju za svoji poziv.
Jedan od razloga zbog kojih sam sa 27 godina napustila školu i profesuru i matematiku na školski način je bio taj što mi se nije sviđalo da budem u ekipi prezrenih. Sužnjeva koje mori glad. A koji pri tom ništa ne čine da to promene. Osim što gunđaju sebi u bradu.
A gunđali su na sve. I što sam ja svoje časove matematika naplaćivala 15 maraka. Iako sam tek počinjala. Klinka od 22 godine. A oni koji su ceo život držali časove, radili su to za 5 maraka. A i mesečna plata nam je bila 5 maraka. Na koju su gunđali. A gunđali su i na spremačice. Što spremaju po istoj ceni po kojoj oni drže čas matematike. Gunđali su i na učenike. Koji su na školskim odmorima od menjačkih poslova zarađivali njihovih 10 mesečnih plata. Gunđali su i na državu. Na rat. Na inflaciju. Na život.
Jedino se nisu dosetili da vrednuju sebe. I svoj rad. Da ga naplate. Kao što Petra za 17 godina zna. Verujem da bi ti isti prosvetni radnici iz moje škole gunđali i na Petru. Rekli bi da nema srca. Da je to surovi kapitalizam. Liberalizam. Individualizam. Eh. Da. I to je jedan od ključnih razloga zbog kojih sam otišla iz škole. Od tolikog gunđanja. I tolikog nevrednovanja sebe. I zbog čega sam u junu ’96. rešila da nikada više ne održim ni jedan čas matematike. Tako je i bilo.
Od mojih prvih radnih dana učim ljude da intelektualni rad nije to što oni misle. Sedneš i spičkaš mi za 5 minuta. Mail. Tekst. Zadatak. Šta je tebi da smiliš naziv firme. Postaviš projekat. Uradiš nam budžetsku kalkulaciju. Smisliš logo. Napišeš pismo ovom. Onom. Ništa nije 5 minuta. Pa i da je 5 minuta. U tih 5 minuta se nalazi sublimacija učenja celog mog života. Mnogo sati. Još više kilometara. Učenja. Traganja. Davanja.
Mislila sam da sam završila sa svetom prezrenih. Kad sam otišla iz sveta prosvetnih radnika. Da bih se nekoliko godina kasnije ponovo zadesila u svetu zasnovanom na gunđanju. Gorčini. Prezrenosti. Bio je to svet donatorskih projekata. I balkanskih projekt menadžera. Koji su naučili kako da komuniciraju sa Velikim Svetom. Kako da pišu i sprovode projekte koje će donatori voleti da finansiraju.
Na prvi pogled bio je to fensi i seksi svet. Čim sam malo dublje zašla u njega, čula sam gunđanje. Vrlo slično onom od kojeg sam otišla iz škole. Gunđanje sebi u bradu. Zato što nas donatori tretiraju kolonijalno. Zato što takozvani međunarodni ekspert svoju dnevnicu vrednuje desetak puta više od domaćeg eksperta. A onda uči domaćeg eksperta da i sam bude kolonizator. U malim mestima. Da ide na teren. I da zahteva da mu meštani rade volonterski. Da im objasni da je to u njihovom interesu. Zato što bi njihova viša svesnost trebala da bude srećna što ima priliku da radi fantastične belosvetske projekte. Sa belosvetskim i domaćim ekspertima.
Od projekata nisu dobijali ništa oni zbog kojih je sve to kao rađeno. I koji su u projektnom nizu jedini radili nekakav posao. A skoro sav novac od projekata je odlazio na belosvetske eksperte. Koji su uglavnom ražalovani kadrovi. Ili granični slučajevi. Čija je poslušnost nagrađivana lepim mestom na nekom projektu. U nekoj zemlji u razvoju. Mrvice sa carskog stola su preticale i nama. Balkanskim projekt menadžerima. Malo smo se švrćkali svetom. Učili neka belosvetska znanja. Upakovana u priču o ravnomernom razvoju. Dočekivali smo taj beli svet. U Belom gradu. Na aerodromima. Bili im divni domaćini. Vodili ih na ručkove. Večere. Provodili svoje dane sa njima. Ah.
Moje gunđanje i sužanjski osećaj su poslednjih dana mog projektnog života dostigli tačku ključanja. Nisam htela više ništa. Ni da pričam engleski. Ni da se skajpujem sa belosvetskim ekspertom. Graničnim slučajem. Da bi on mogao da naplati svojih 700€. Tako što će napisati da je bio moj savetnik. Zahvalila sam mu se na ekspertizi. I rekla neka slobodno upiše da smo se skajpovali. Nemam vremena da dangubim. A posle treba da uradim posao. I moj. I njegov. A onda još treba da očaram one ljude na terenu. Da ih ubedim da volontiraju. Ah. Pa to više nije dolazilo u obzir.
Bivala sam sve ljuća. Povređenija. Nisam htela više ni da ih čekam na aerodromu. Ni da im smišljam program. Ni da ih vodam po Beogradu. Da pričam sa njima te granične priče. O ničemu. O hrani. O vremenu. U sebi sam pevušila internacionalu. Ustajte svi prezreni na svetu. To razum grmi u svom gnevu. Zamalo da sam postala simpatizer desnih partija. Ime im se ne spominjalo.
A onda sam shvatila da nisu donatori krivi. Što mi sebe ne vrednujemo. Pa sam primenila lekcije koje sam dobila od belosvetskih eksperata. Moje biće više nije htelo da volontira tuđe ideje. Projekte koji nisu moje loženje. Imala sam dosta svojih ideja. Koje su me čekale.
Naročito me je smarala priča da još malo treba da radim volonterski. Da bih stekla reference. Da bih popunila svoj impresivni CV. Moj CV je tada već uveliko bio na 20 stranica. Sve sami poduhvati družinskog volonterizma. I svaki sledeći bi me diskvalifikovao za dalji rad. Rešila sam da sama biram svoje volontiranje.
Slušala sam moju projektnu družinu. Dok su mi objašnjavali koliko je važno da volonterski uradimo još ovaj projekat. Ili da ga uradimo za male pare. Imaćemo referencu. Svi će nas potapšati po ramenu. Moći ćemo da upišemo u biografiju da smo bili partneri na projektu sa tim i tim. Ja to prosto više nisam ni htela. Ni mogla.
U to vreme sam pohađala mnogo skupe škole. Dan školovanja sam plaćala kao solidnu belosvetsku ekspertsku dnevnicu. Pa nisam mogla više da priuštim luksuz da sebe tretiram kao lokalnog eksperta. A naročito ne kao malu od palube. Voljnu da volontira. I sećam se tog momenta. Kada sam odlučila da svoje treninge više ne držim po tarifi od 100€. Iako je to bila uobičajena „srpska tarifa“.
Tada sam mojoj družini rekla da je moj trening dan od danas 300€. Neto. I da ispod toga ne želim da razgovaram. Pa ko hoće – super. A ko želi da angažuje jefitniju ekspertizu, imaće veliki izbor. Nisam više imala vremena za razbacivanje. I da. Uradila sam to u trenutku kada je potražnja za mojim treninzima bila velika. Kada se prijavljivalo i osam puta više učesnika nego što sam mogla da primim. Kada sam shvatila da sam napravila proizvod koji vredi. Kada sam počela da vrednujem svoj rad. I naravno da su želeli da mi plate. I domaće i strane institucije. I pojedinci. Zato što sam ja počela da vrednujem sebe. Svoje vreme. I svoj rad.
Od onda više nisam gunđala. Nego sam zaista počela da vrednujem sebe. Svoje vreme. Svoj život. I svoj rad. Uskoro sam izašla iz sveta donatorskih projekata. Zato što mi se nije više sviđao. I napravila sam svoj svet. Herojski. Novodobni.
I u tom svetu je ova tema jedno od najvažnijih bavljenja. Vrednovanje sebe. Jer mi od života ne dobijamo ono što želimo. Već ono što jesmo. Ono što na najdubljem nivou mislimo o sebi. Dobijamo onako kako doživljavamo sebe. Ono što dozvoljavamo sebi. To je centralni dijalog. Sa sobom. Sa životom. To je frekvencija našeg bića. Koliko se sviđamo sami sebi. To je naša najdublja frekvencija. Da li verujemo ili ne verujemo u sebe. Da li dajemo sebi dozvolu. Da zaslužujemo. Tu frekvenciju čine i naše misli, emocije, osećanja, molitve. A život nam odgovara iskustvom. Životnim okolnostima. Najbližim odnosima. Izazovima. Radostima. Tugama. Gunđanjima. Ja verujem da je život uvek u pravu. I da su naša svakodnevna iskustva poruke koje nam stižu iz dublje stvarnosti. I to je naše centralno bavljenje na Radionici. Razumevanje poruka koje nam život šalje. I fino štelovanje naše frekvencije.
Kada stignu na Radionicu, heroji uglavnom budu dobri ljudi. Oni koji hoće da urade. Da volontiraju. Da daju. Da budu. Da podrže. Na razne načine. Pričaju mi na koje načine su se davali. Svima osim sebe.
Jedna božanstvena mlada devojka je naučila svoje drugarice da im ona sve smisli. Gde će se ići. Da nabavi karte. Da uradi rezervacije. Da ih ohrabri. Da im da svoju toaletu. Ako nemaju. Pošalje taksi po njih. Ako se nećkaju. Plati ceo provod. Pita ih sutra kako su. I smisli im neku novu zabavu. Kada je prestala da im od Beograda pravi Holivud, počele su da se ljute na nju.
Jedna čudesna mlada žena je naučila svoju najbolju prijateljicu da joj daje svoje. Najdraže. Pričala mi je priču o dva ćebenceta. Koja je kupila njena mama. Jedno na ovčice. A drugo na koktelčiće. Obema se svidelo ono na ovčice. A moja Heroina je dala ćebence koje joj se više sviđalo. I još je htela da to ne izgleda kao neko veliko davanje. Pa je rekla da se njoj više sviđa ovo na koktelčiće. Da se njena prijateljica ne oseća neprijatno.
Naučila je tako sve u svom okruženje. Da im daje svoje ćebence na ovčice. I da ne traži za sebe. Kod mene je stigla u momentu kada je podelila sva ćebencad. I kada više nije znala kakvo ćebe zaista voli. Ovčice ili koktelčiće? Ili nešto treće? I kada joj je najbolja drugarica osim ćebenceta uzela i zajednički brend. Koje su pravile. A od njenog muža par hiljada eura. Da joj se nađe.
Čim sam otvorila usta, oni su pobegli. Kaže mi moja Heroina. Čim je počela da iskazuje svoje potrebe, ljudi su bili zbunjeni. Neki su se ljutili. Čim je prestala da se razbacuje sobom. I čim je počela da traži za sebe. Otkud to pa je sad i ona potrebita? Pitali su se. Čudili. Ljutili. Zato što nisu naučili da i ona može da traži.
Da. Ovo je vrlo velika tema. Kroz koju sam vrlo prošla i ja. I još uvek se nekad zaboravim. Pa ponovim gradivo. Ja koja sam bila duša družine. Organizator. Energija. Davanje. Polaganje. Naučila sam ljude da dam. Da imam. Energiju. Ideju. Stan. Novac. Da me ne mrzi da smislim. Da se cimnem. Da primim na spavanje. Na stan. Da dam svoj krevet. Da spavam na podu. Da donesem. Da nabavim. Da zabavim. Da podelim. Da položim ispit. Napišem pismo. Spojim. Uradim. Osmislim. Rešim.
A onda sam polako počela čula kako gunđam. Kao prosvetni radnici. Sebi u bradu. Drugima iza leđa. Setila sam se izreke koja me je zabolela od kada sam je prvi put čula. Daj mi ono što sluga pije. Kad gazda kod kuće nije. Osetila sam se malo. Kao sluga. Koji gunđa. Gazdi iza leđa. Kad on nije kući. Pa mu još i popije piće. Koje nije njegovo.
Gunđala sam što je moj stan bio jedno opšte mesto skupljanja. Što je bilo logično. Zato što sam bila prva koja je otišla od kuće. I iznajmljivala svoj stan. I plaćala ga 200 maraka. Plus troškovi. Što je nekada i mojih 40 mesečnih plata. Kada bi se sve pojelo, popilo, moja družina je odlazila. A ja sam se osećala bedno u svom praznom i gladnom stanu. Gunđala sam. Pa sam to prestala da radim.
Druga izreka koja me je bolela jednako kao i ona sa slugom i gazdom je ona sa Đukom. Kad je frka, gde si Đuka? Kad jebete, Đuku ne zovete. Počela sam da se osećam kao taj Đuka. Kad sam davala svoj krevet. Da u njemu spavaju moji gosti. A ja ostajala napolju. Na podu. Na vreći za spavanje.
A onda sam shvatila da mi je stvarno dosadilo da budem Đuka. Sluga koji gunđa sebi u bradu. I otišla iz svih odnosa u kojima sam se osećala malo. Služinski. Đukinski. Posle sam shvatila da nisu krivi ljudi što sam ja sebe tretirala kao Đuku. Što sam sebe izbacivala iz svog rođenog kreveta. Nego da sam ja taj „krivac“. Da je moja odluka bila da se dam. Preko mere radog davanja. Da dam više nego što mi se hoće. Pa da posle gunđam.
To je možda najveće učenje. Da razumemo svoje potrebe. I da ih jasno iskomuniciramo. To je naročito važno da uradimo kad se menjamo. Kada prestajemo da budemo Đuka. Kada otkazujemo svoje dežurstvo. Kada svetu objavljujemo da više nismo interventna brigada. Sigurna kuća. Socijalna institucija. Bankomat. Da smo nekada možda rado davali svoje ćebence. Krevet. Vreme. Novac. Ali da to danas više ne radimo. Umesto toga, možemo da im rado damo to i to i to. A naše potrebe su te i te i te. Pa ako im se sviđa da se druže sa nekim ko više ne nosi kostim Đuke – super. A ako im je potreban Đuka –oni će ga sigurno naći. Pun je svet Đuka. Da mi oproste sve Đuke.
Nedavno sam čula fantastičnu anegdotu. Momci puni ideja i entuzijazma su došli kod Zvonka Bogdana. Da ga pozovu da ih podrži. Svojim imenom. Energijom. I autoritetom. A on ih je divno primio. I rekao im: Nemam vam ja dico vrimena. Evo vam 10 hiljada. Pa vi radite to što imate.
Koliko se često setim Maestra Bogdana. Nemam vam ja vrimena. Evo vam 10 hiljada. A ja idem svojim putem.
Čini mi se da su nam to najveći životni zadaci. Osvešćivanje tih majušnih, suptilnih promena načina na koje doživljavamo sebe. Na šta pristajemo. A na šta više ne. I nalaženje prave mere. Između nas i sveta. U življenju sebe. Svoje istine. U uvažavanje sebe. Vrednovanju sebe. Svest o svojim potrebama. I osvešćivanje granice radog davanja. Prelivanja iz sebe. I u tom procesu, ljudi nam na razne načine ne daju da budemo mi. Traže od nas krevet. Ćebe na ovčice. Ili im mi sami nudimo. Ili smo ih naučili da im dajemo. I pre nego što od nas to traže. Kada naše gunđanje dostigne krešendo, vreme je da nešto uradimo.
Ja sam počela tako što sam osvestila svoje svetinje. Svoje vreme. Jutro i pre podne. Za stvaranje. Za sebe. Moj krevet. Moja meditacija. Dom kao hram. Radionica kao hram. I vrlo ih vrednujem. U mom svetu su dobrodošli oni koji vrednuju moje svetinje. I obrnuto.
Možda sam prvo i najpametnije vrednovanje sebe uradila čim sam kupila mobilni telefon. Odredila sam vreme kada se javljam. I baš sam ponosna što nikada nisam prekinula svoje zadovoljstvo. Svoj ručak. Svoj razgovor. Svoj rad. Da bih se javila na telefon.
Sebe sam možda suštinski najviše izvrednovala kada sam sebi dozvolila da radim ono što mi se radi. I da živim od uživanja. I da ne radim poslove koje mi se ne rade. Kada sam počela da biram sa kim radim. Ko mi prija. Ko me inspiriše. A ko ne. I kada sam počela da menjam kada sam čula da gunđam. Da se osećam kao Đuka.
Sebe sam takođe vrlo izvrednovala kada sam prestala da se družim sa mnogim umetnicima. Kojima sam bila muza, menadžer i inspiracija. Iako sam volela njihovu umetnost. Odjednom mi je postala važnija moja umetnost. Moje stvaranje. Osećala da traćim vreme. Nemam vam ja dico vrimena. Isto sam rekla i družini. Kada sam shvatila da sam počela da gunđam na razna družinska volontiranja. Koja nisu bila moj izbor. Koja su činila da sam u Đukinom odelu.
Sebe sam počela da vrednujem kada sam sebi dodelila jedan slobodan dan u nedelji. Sveti Ponedeljak. Za mene. Ne postoji hitan slučaj koji bih ponedeljkom rešavala. Prosto nisam tu. Sebe sam počela da vrednujem i kada sam sebi dodelila godišnji odmor. To je bilo najteže. Da ne primam nikoga za vreme odmora. Čak i ako sam u Beogradu. Da. U dve reči, sebe sam izvrednovala kada sam postala svoj dobri podržavajući šef. Kakav bih bila i drugima.
I tako. Trenutno vežbam da ne prekidam svoja zadovoljstva. To mi je veliki zadatak. I tema za ovu godinu. Vežbam i da idem na proslave i ceremonije. Umesto samo na Đuka angažmane. Kada treba da se radi. Već godinu dana vrednujem sebe tako što jedem kao grofica. Sa mojim grofom. Postavimo. Aranžiramo. Spremimo. Kuvam sebi. Njemu. Nama. Nekada i dva obroka dnevno. Počela sam da prekidam posao koji zađe u moje sveto vreme. Za jelo. Za vežbanje. Za ljubav. Pre nego što sam srela mog muškarca, bila sam u ekstremnoj fazi. Pa mi se dešavalo da ručam iz korpe na biciklu. Na crvenom svetlu. Da ne dangubim. Danas sam redefinisala i dangubu.
I mogu vam reći da svaki put kada uradim nešto od ovih „malih“, „slatkih“ stvari za sebe moja duša plješće. Telo mi poigrava. A srce skakuće. I što ih više radim, sve mi je slađe. Sve se više sviđam sebi. Raste mi ugled kod same sebe. I više vrednujem samu sebe. Sve mi je jasnije šta mi je DA. A šta mi je NE. I raste mi satnica. Dnevnica.
A krenula sam iz dubokog minusa. Baš sam bila Đuka. Nad Đukama. Možda i zato što je moja mama umrla kad sam imala 17. Što sam otišla od kuće. I što sam imala osećaj da nikome nisam važna. Da ne mogu ni od koga da tražim za sebe. Kao da ni zemlju nisam htela da opteretim svojim prisustvom. U svaku kuću u koju sam dolazila bila sam domaćica. Kuvala sam kafu. Aranžirala. Kuvala ručkove. Dočekivala goste. A onda sam to prestala da radim. Prosto sam samu sebe lupkala po prstima. Kad god sam htela da budem domaćica svake kuće. Kad god sam oblačila kostim Đuke.
Baš sam se malo vrednovala. Kada se malo vrednujemo, okružujemo se ljudima koji nas isto tako malo vrednuju. Ljudima koji nas umaraju. Kritikuju. Smaraju. Kukaju. Isisavaju. Ne inspirišu. Ne raduju. Kada sam počela da vrednujem sebe, sklonila sam sve one koji me više ne raduju. I koji od mene očekuju da im budem Đuka. Da. To mi je vrlo uzbudljivo. To ogledanje. Kada volimo sebe, onda biramo ono što je dobro za nas. I obrnuto. Kada ne volimo sebe, biramo ono što nije dobro za nas. Vrlo jednostavno.
Mnogo volim da primenim princip koji mi je u matematici često pomagao. Zamene teza. Meafiziči princip uzroka i posledice. Jer uzrok i posledica uvek idu zajedno. Ako ne mogu da utičem na uzrok, utičem na posledicu. Da zamislim kako bi bilo da je već rešeno. Ako nam ovo zamišljanje ne ide lako, dobro je da vidimo šta rade oni koji vole sebe. Pa da radimo isto što i oni rade. Moj omiljeni princip: Fake it until you make it.
I tako ja zamislim kako bi bilo da već volim sebe. I da već vrednujem sebe. Svakako ne bih prekidala svoja zadovoljstva. I svakako se ne bih iscrpljivala prekomernim radom. I svakako ne bih davala nikome svoje sveto vreme. Vreme u kome stvaram svoju energiju. Koju posle prelivam. I svakako bih tretirala sebe kao što tretiram mog muškarca. Ili drage prijatelje. Heroje. Ili klijenta od milion dolara. Ne bih jela stojećki. Aranžirala bih još malo više svoju hranu. Češće bih upalila sveće. Puštala muziku kao pravi DJ. Kao da imam goste. I još bih se više doterivala. Za sebe. I za svoje stvaranje.
Jer je način na koji mi tretiramo sebe, način na koji doživljavamo sebe. A život i drugi ljudi nas doživljavaju baš onako kako i mi sebe doživljavamo na najdubljem nivou. O tome se radi.
Bila sam presrećna kada je mom muškarcu Čarobnica Marija napravila odelo za njegovu balalajku. Odmah je krenuo sa novim planovima. Idejama. Kaže Mari da će mu napraviti i balsko odelo za Balalajku. Za neke velike dvorane. Kaže. A on se sav ispravlja. Nakašljava. Raste. I već sledećeg dana je otišao da sašije odelo za sebe. Ono koje će moći da nosi sa balskim odelom za balalajku. I ono koje nosi za sebe. Za nas.
Tih dana me je jedan dragi prijatelj pitao: Da li da napravi iskorak? I da kupi sebi kompjuter od 100 hiljada? Šta će mu to? Nisam mu ništa odgovorila. Nego sam mu ispričala priču o odelu za balalajku. I o balskom odelu za balalajku. A on je rekao da kupuje kompjuter. Kao simbol modernizacije i digitalizacije svoje firme. Ah što sam volela.
Pričam neki dan sa prijateljicom. Sa kojom sa zajedno bila u svetu donatorskih projekata. Kaže mi da nema više onog Đuka odnosa sa donatorima. Ne dočekuju ih na aerodromu. Ne vodaju po gradu. Ne smišljaju im Holivud. Ne tretiraju ih kao najdraže prijatelje. Nego to vreme čuvaju za svoje najdraže prijatelje. I naravno da uvek ostavljaju prostora. I otvoreno srce. Da neki belosvetski ekspert postane njihov najdraži prijatelj.
Da se vratim na Petru. Da joj se još jednom zahvalim. Za vrednovanje. Sebe. Znanja. Učenja. Posvećenog rada. Što je smela. Drska. Da ne duljim više. Nemam vam ja dico vrimena. Evo vam ovaj tekst, pa čitajte. Ili dođite na Radionicu. Da se bavite sobom. I svojim svetinjama. Naročito ako mislite da je sa vama sve ok. I da ste sve kockice poređali. I što sve znate. Osim da kažete NE. Ili da naplatite svoj rad. Pravite se kao da znate. I znaćete. U svakom slučaju, gunđanje će vam biti pravi pokazatelj da je došlo vreme da skinete kostim Đuke. I da je došlo vreme za drugi deo poslovice.
Da ne duljim. Nemam vam ja dico vrimena. Idem na sneg. Koji pada. Sa mojim muškarcem. Da se častimo jednom božićnom šetnjom.
Zavejani Beli Grad, polarnog Božića 2017.