Ljubavi… Ti kada imaš slobodan dan radiš osam sati. Rekao je moj muškarac 1. januara. Da li će se desiti dan u kojem nećeš raditi ništa? Pitao me je. Uh. Pa… neće. Pretpostavljam. Slobodan dan za mene znači da se častim. I da se toga dana odnosim isključivo spram sebe. I spram svojih želja. A svakoga dana mi se piše, vežba i meditira. To me vodi u središte sebe. Da bih mogla da živim sebe. I da se odnosim ljudima. I situacijama. Taj drugi deo rečenice znao je već i napamet.
To što imam slobodan dan za mene znači da se ne dajem onako kao što se dajem ostalih dana. Znači da nemam zakazanih termina. Nema konsultacija. Radionica. Čak ni kratkih interventnih pitanja. Niti zakazivanja termina. Ni otvaranja mejla. Ni ostalih aplikacija. Slobodnog dana zadovoljavam svoje potrebe. Želje. Ćejfove. I hirove. Vreme je za mene.
Za moj slobodan dan sam se bogami dobro izborila. Sa sobom. Godinama sam sebi bila šefica koja baš nije bila blagonaklona prema odmaranju. Trebalo je da narastem. Da razumem ritam i frekvenciju koji meni prijaju. Za stvaranje sebe. I za stvaranje svoje energije. Da bih imala šta da dam.
Ne. Verujem da se neće desiti dan kada neću raditi ništa. Moj muškarac malo gunđa. Misli da sam rob svojih navika. A ja se slažem. I dodajem da ja volim što sam rob svojih dobrih navika. I nekako im vrlo rado i predano robujem. Dugo sam robovala svojim lošim navikama. Koje čak nisam ni svesno odabrala. A onda sam ih postepeno zamenjivala dobrim. Pa im zato danas tako posvećeno, skoro fanatično služim.
Kada se sretnem sa ljudima koji tek što su se zainteresovali za sebe i za bavljenjem sobom, vidim koliko su pod činodejstovanjem svojih okruženja. Nezasitih mama. Strašnih šefica. Najboljih drugarica sa kojima se ne podnose. Kućnih prijatelja. Porodice. Prenerazim se kada čujem šta sve misle da moraju. Da budu dobri prema svima. Osim prema sebi. Da se odnose spram želja i hirova svih. Osim prema sebi. I da veruju da je sebično da zadovolje čak i svoje osnovne potrebe.
Bože dragi, odakle im svi ovi okovi? Pomislim. Ti okovi se vide na razne načine. Kao neudobna garderoba. Kao obuća koja steže. Neudobno sedenje na vrhu stolice. A bogami se i čuju. Zveckaju u mnogim idejama šta bi sve trebalo. Šta sve mora. U svim činovima nedobrote prema sebi. U svakoj rezervisanosti i uzdržanosti prema svetu oko sebe. U svim tim Vi. U svim tim distancama. Jebote. Ne znam kako im ne dosadi da budu sa ljudima na Vi.
A onda se setim svojih okova. Koliko sam ih ja tek imala. Bože dragi. Nekada pomislim da je dugačak put u središte sebe. Kada sretnem ljude koji tamo još nisu ni zakoračili. A već u sledećoj misli se setim da naše biće žarko želi da odskoči. I da jedva čeka da izađe iz svih tih okova. Samo čeka pravi čas. I da je već taj momenat odluke da se pozabavimo svojim oklopima početak jednog divnog putovanja. U središte sebe.
Zato i pričam ovu priču. Kako sam doakavala sebi. Kako sam skidala svoje okove. Raskidala svoje robovanje lošim navikama. Razumevala sebe. I polako postajala robinja svojih dobrih navika. I kako sam pravila svoj režim. U kojem radim najmanje 8 sati. I kada imam slobodan dan. U kojem mi je potrebno čitavo jedno radno vreme za sebe. Što mi ipak neuporedivo više prija nego da čitavo radno vreme radim za nekoga drugoga. Vremenom sam postala bolja šefica sebi. Nego da tražim šeficu koja će mi rasporediti vreme. Čini mi se da se mora imati barem jedno radno vreme. Pa bolje onda služiti sebi. I svojim dobrim navikama. Nego drugima. I njihovim navikama. Koje mogu biti i ovakve. A bogami i onakve.
Moj lični sunovrat je trajao od ’91 do 2002. Cele te decenije nisam imala nikakvu ideju o tome kako bih želela da živim svoj život. Osim što sam svakoga dana saznavala nove i nove načine kako ne želim da ga živim. Osećala sam se stara. Bez oduševljenja. Prestala sam da se sviđam sebi. Što mi je najteže padalo.
Sve mi je bilo teško. Postajala sam kao oni izdrkani matorci. Kojih sam se nekada gnušala. Budila sam se smorena od života. Kući sam se vraćala umorna od svega. Kao mleveno meso. Nisam imala nikakvu drugu kožu. Pa su mi ljudi kasapili energiju. Tranširali je na sitno. Nakon povratka kući jedino što sam znala je da se stropoštam na kauč. I sačekam da prođe.
Postajala sam nadrkana. Naročito u slobodno vreme. Prestala sam da se smejem. Neko me je upitao zašto sam prestala da se smejem? Ja koja sam uvek bila oličenje vedrine i smeha? Moja sestra Jovana im je odgovorila umesto mene. Marija se smeje samo za pare.
Bože dragi koliko sam čula ovo. I koliko mi se nije sviđalo mesto na koje sam stigla. Da. Bila sam ljubazna samo sa onima sa kojima sam radila. Koji su me plaćali. Dok sam isporučivala razne usluge. A nadrkanciju sam čuvala za slobodno vreme. Za najmilije. Užas. Bilo je to donje dno mog života. To smejanje za pare. I zahvaljujući Jovani to nikada više nisam ponovila. Kako istina može da bude lekovita. Iako na početuku boli.
Tih godina sunovrata bila sam uključena u mnoge melodramske zaplete. U sapunske operete. I sve je bilo vrlo dramatično. Napeto. Puno nekakih „nećeš verovati šta mi se desilo“ zapleta. Videla sam da ne baratam sobom. Da ovako dalje baš i neće ići. Da nešto definitivno nisam razumela. I da to što sam živela svakako nije bio život koji sam želela. Osećala sam se kao žena na nultoj tački. Stara. Pregažena. Samlevena. Prazna. Bez ideje. Pohabana. Obrnuta. U raljama života.
Davala sam se svima, osim sebi. Bila sam „dobra“. Prijateljica. Sestra. Profesorka. Uposlenica. Nisam bila dobra samo prema sebi. Valjda sam zato i bila onoliko nadrkana na svet. Što sam intuitivno znala da dajem nešto što nemam. I što se ne daje.
Moja unutrašnjost se jasno očitovala u svakoj mojoj spoljašnjoj manifestaciji. Telesno baš i nisam baš u najboljoj kondiciji. Nekoliko kila viška. Devedesete sam provela u ritama. U istrajavanju u nekim starim stilovima. A novi nisam napravila. Kada mi je život otvorio vrata da izađem iz svog undergrounda, nisam znala šta bih. Trebalo je da kupim neku novu garderobu. Nešto ozbiljno. Odraslo. Administrativno. Za Izvršno veće. Neke ansamble. Setove. Neku trikotažu. Uh. Preznojim se i kad pomislim na to.
Došlo mi je da svakom novom, koga bih upoznala, pokažem neke svoje stare slike. Da im pokažem kako ja u stvari izgledam. Da im kažem da sam se trenutno samo maskirala u neko telo. I u neke odore. U kojima se baš i ne osećam najbolje.
Došlo mi je da svakom novom koga bih upoznala kažem da sam kao devojčica bila izrazito živa. Živahna. Vedra. Nasmejana. Zvonka. Svoja. Razigrana. Rastrčana. Uvek u pokretu. Uvek u središtu pažnje. U središtu dešavanja. Da sam bila beskrajno šarmantna. Da su me svi voleli. Da je sa mnom komunicirala cela ulica. Da sam se kao devojčica iz svakog malog đira vraćala sa novim drugarima. I to sa nekoliko. A vidi me sad. Jebote. Obrnuta sebi.
Kao da su me nosili neki tuđi vali. Kao da maslačak sam. Koji ni malo ne upravlja svojim životom. Nego me život olupava o neke hridi. Na kojima tako raspršena ostanem.
A onda mi se desio Japan. Kao grom iz vedrog neba. Da me odvede na neko drugo mesto. Da mi načne i kvrcne sve te oklope. I trikotaže za Izvršno veće. Koje sam na devojčicu Mariju stavila. Da se setim nekog drugog života. Da doživim neki treći život. I da se tako zbunjena vratim kući.
A onda mi je život poslao Stašu. Da mi dušu zaprimi. Da me stilski rehabilituje. Da me oživi. Staša me je za par dana izvukla iz onih rita. Iz crnine. Vratila mi je boje. Šila mi je haljine. Kombinezone. Čipkaste helanke. Cegere. Zmije. Leoparde. Belo. Crveno. Šik. Odvela me je kod Gorana. Kod koga se šišam evo već 14 godina. Da me vrati u moju frekvenciju. Da me picne. Ili da me nadrka. Kako kad. Da dolazim kod njega odsvukud.
Staša me je odvela i kod Dušana. Mog učitelja. Bilo je to pre 13 godina. Imala sam tada 35 godina. Kad smo već kod računice. Tada još uvek nije bilo radionica, učitelja, mnogih duhovnih pravaca. Vrhunac „rada na sebi“ je bila masaža. I joga za one najavangardnije.
To je stvarno bilo spektakularno kako sam se celim srcem posvetila „radu na sebi“. Taj moj rad na sebi je drugima verovatno delovao potpuno uvrnut. Dušan me je vraćao u jedan magični svet. Meditacije. Aktivne i sedeće. Definisanje ritmova. Kroz čajeve. Znalo se kada mi je vreme da popijem čaj. A onda me je sat vremena nakon čaja čekala hrana. Ovo je jedan od zadataka koji zvuče totalno jednostavno. I koji su baš zato najzahtevniji zadaci koje sam ikada imala. Tri puta dnevno. Čaj. Pa sat pauze. Pa klopa. Polako sam ulazila u ritam.
Istog dana kada sam srela Dušana, preselila sam se iz Novog Sada. I stigla u Beograd. Sa sve teglama. I tekstovima meditacija. U sred sveta koji mi se tada otvorio. I na koji sam se ložila. Bio je to svet međunarodnih projekata. Donatora. I militantnog mučeništva.
Novi Sad sam potrošila. Nije više imao magiju za mene. A trebao mi je i prazan papir. Da počnem život iz početka. Mnogo mi je bilo istorije u Novom Sadu. A Beograd mi je delovao vrlo obećavajuće. Prepun mogućnosti. Potentnosti. I potencijala.
Ah. Nisam ni slutila kakva me sve tumbanja čekaju. Pre dve beogradske militantno-mučeničke godine putovala sam po gradovima i opštinama sveta. A bogami i po pustinjama. Sa Dušanovim čajevima. Teglama. Primusima. Tome sam dodavala i moju menažeriju za kafene rituale. Espreso aparat. I mutilicu za kapućino. I baš sam se pitala kako carinici doživljavaju moj kofer. Sa svim tim teglama. Svećicama. Kafenom menažerijom. Kafetijerom. Mutilicom za penu. Šoljicama. I ponekima gaćama i čarapama. Koliko bi mi mesta preostajalo.
Kad se samo setim mog performansa naručivanja kafe po kafićima… Bio je to pravi spektakl. Koji je zaustavljao kafanu. Valjda mi je trebalo pažnje. A i važno mi je da dobijem kafu baš kakvu želim. Sve ostale opcije su mi kao da mi je neko doneo fašir sa majonezom umesto kafe. Dakle. Zaustavljam konobara. Pogledam ga značajno celim telom. I krećem. Ples. Ruke. Oči. Dramatika cela. Velika šolja. Kratka kafa. Raskošna božanstvena veličanstvena pena. Kroz penu nekoliko kapi hladnog mleka. Sve zajedno neka bude do 2/3. Pa bih preneraženim konobarima ponovila. Isto to. Još jednom.
A onda bi od svih raznih narudžbina stizao samo moj kapućino. To je bilo pre ovog današnjeg vremena. U kojem kafeterijski magovi od pene kapućina naprave čitav art. Moj kapućino je u stvari bio preteča današnjih fensi kapućina. A onda kada su ljudi naučili da prave taj moj kapućino, ja sam prešla na jednostavniju varijantu. Puna mala.
Inače, život u korporativnom svetu militantnog mučeništva za mene je bio nesnosan. Te dve godine su bile moja utroba kita. Susret sa većinom demona koje sam imala. U sebi. I oko sebe. Kao neki pakao. U kojem se ritalo celo moje biće. Onaj Munkov krik. Bio je to period u kojem sam morala da narastem. Ili da me nema. Osećala sam da se rastačem po svim osama. Da me militantno mučeništvo višestruko prevazilazi. I da mi je potrebno još nekih znanja i veština da preteknem.
Pa sam polako obogaćivala svoju menažeriju. Počela sam da vežbam jogu sa učiteljem Lazom. Dva puta nedeljno. Išla sam na kraj Zemuna. Kod okretnice 83-ke. Yoga je tek stidljivo kucala na naša vrata. A vrlo brzo sam počela da vežbam i samostalno. Počela sam da ustajem sve ranije. Svakoga dana mi je trebalo još nekih novih pet minuta. I još nekih novih petnaest minuta. Da bih sve to izvežbala. Uradila. Čajevi. Meditacije. Joga. Priprema hrane koju ću nositi sa sobom.
Hrana je vrlo važan momenat mog razvoja. Od Japana je moje biće odbacilo meso. I dotakla sam mnoge pravce ishrane. U potrazi za onim mojim. Makrobiotika. Mičio Kuši. Sviđalo mi se da osmislim energiju dana. Jin i jang hranu. Da smislim da li bih danas više da budem tigar. Leptir. Slon. Ili delfin. Pa da u skladu sa tim i jedem.
I zanimljivo mi je kako svi ti eksperimenti sa sobom rade po principu klatna. Kako iz jednog stanja u kojem smo bili, polako prelazimo u svoju suprotnost. Primamo se na temu. Ložimo se. Budemo vatreni i glasni u svom propovedništvu. Celom svetu želimo da objasnimo da smo našli formulu. I želimo da je podelimo.
A svet nas uglavnom ismeje. Imaju oni neke svoje navike. I jebe se njima za našeg Mičia Kušija. Oni malo upućeniji često nađu način da vam objasne da ste u krivu. Dok tako ostrašćeno propagirate ideju. Uvek se jave zaštitnici relativnosti života. One druge strane medalje.
Vegeterijanstvo. Veganstvo. Klice. Mojih prvih beogradskih godina postojao je sam Bio špajz na Kaleniću. I Hema Keje Neje u Hilandarskoj. Koju sam zvala Nema čega nema. I to je bilo to. Redovno sam odlazila u nedeljne nabavke sve te egzotične hrane. Ložila se. Sa jedne strane klatna prelazila sam u njegovu suprotnost. Da bih se posle nekog vremena zaustavljala na sredini.
Moja duša se polako budila. Zajedno sa divljinom. Jer je duša valjda divlja. I ne uklapa se u administrativne procedure. To se očitovalo u mojoj sve šarenijoj, čipkastijoj, leopardastijoj i plamenijoj garderobi. Koju mi je Staša pravila. Delovala sam kao Šamanka na praksi u velikom gradu. Za razliku od mog korporativnog društva. Koje se oblačilo u umerenom, pristojnom, skupom i stilski neodređenom Miss Sixtiju.
Na kolegijumima militantno-mučeničkog sveta su se bavili mojim čipkastim helankama. Pitali su se da li su to podgaće? Ili nadgaće? Čak je i veliki šef po povratku iz Norveške rekao da je video neke čipkaste nadgaće. Podsetile su ga na mene. Umalo da mi ih je kupio. Nikada nije video da neko nosi takve odevne predmete. Jednodelne kombinezone. Čipkaste nadgaće? Ili podgaće? I uopšte.
A sivo-mrka šefica sakrivena iza sivo-mrkih naočara i sivo-mrkih ešarpi nikako nije volela moje šarene i zvonke izraze. Počela je da komentariše moj bludni i virusni uticaj na kolektiv. Čini mi se da je imala traumu da će njena deca iz sivo-mrkog i decentnog Miss Sixtija samo jednog dana osvanuti u šarenim čipkastim podgaćama.
Na recepciji militantnog mučeništva su zavirivali u moje spektakularne cegere. Stašinom rukom rađene. Da vide šta ima. Kao partizanka sa Gestapo redarima sam se osećala. A oni bi ostajali celodnevno upitani od moje menažerije. Od svih tih tegli, posuda za hranu, svećica, salveta, kamenčića, štapića.
Tih godina mi je u život ušao i feng-shui. I principi energetskog isceljenja prostora. Pa sam od svih tih sivo-mrkih činodejstvovanja pokušala da zaštitim i kancelariju u kojoj sam radila. Okretala sam stolove u povoljnim pravcima. I izazivala dodatno zgražanje u čestitom kolektivu. A kada sam jednom prilikom zapalila štapić, pozvali su vatrogasce. Misleći da se zapalio njihov svet.
Ipak, ni svi moji jutarnji rituali, ni sve feng-shui doskočice nisu mi pomagale da preteknem atmosferu militantnog mučeništva. Trebalo mi je sve više sati da zaštitim svoju mladu kožu u tom obrnutom ambijentu. U kome su se toliko čudili svemu mome.
A ja sam se čudila što se oni čude. Jer mi je to sve već postalo najnormalnije. Srastala sam sa svom tom mojom duhovnom menažerijom. Za preživeti dan. Čitala sam De Mela. Buđenje. Erlanda Lua. Doplera. I spremala se da polako raskidam okove. Koje sam sve jasnije čula kako zveckaju.
Te dve godine ne samo da sam putovala fensi evropskim gradovima. Nego sam obilazila i opštine i gradove Srbije. U kojima nije bilo ni jednog jedinog jela za mene. Pa sam naučila da svugde putujem sa svojom hranom. Teglice. Posudice. Kamenčići. Štapići. Kafeterija. Mutilica za penu. I razna druga menažerija.
Zanimljivo mi je bilo da pratim kako moji najmiliji prihvataju ili ne prihvataju moje nove navike. Većina me je barem još 10 godina nudila finim mesom. Šunkom sitno seckanom. Objašnjavalo mi da je pileća supa vrlo posna. I da mogu prosto da sipam supu bez mesa. Uh. Pozivali su me u goste. A da nisu spremili ni jedno jelo koje jedem. A onda su se čudili što sve svoje sa sobom nosim. Ili što neću da dođem.
Vremenom mi je postalo neopisivo smorno što me hiljaditi put pitaju ista pitanja. Kako izdržavam to svoje vegeterijanstvo? Zašto sam se odrekla mesa? Da li je to zdravo? Da li mi baš nikada ne dođe da pojedem neku slasnu šniclu? A često su mi ta pitanja postavljali oni koji su evidentno imali ozbiljnih problema sa ishranom. I sa svojom telesnošću. Objašnjavajući mi kako je njihov režim dobar. Zdrav. I tako to.
Koliko sam stotina puta objašnjavala da se ja ničega nisam odrekla. Da ja ništa ne izdržavam. Moje telo je prosto odbacilo neke namirnice. Meso je nešto što mi je stavljeno u tanjir. Bez da sam pitana. A čim sam počela da osluškujem sebe i svoje telo, znala sam šta je moje. A šta nije. Postalo mi je jasno i zašto sam tako jedva čekala da odrastem. I žurila da odem od kuće. Režimi koji su tamo važili bili su upravo obrnuti meni. I mome. Danas ne jedem skoro nijedno jelo na kojem sam othranjena.
I tako sam ja postala vegeterijanac. Bez svesne odluke. I bez plana. Prosto mi se desilo. A tako su mi nekako u život dolazila i sva ta razna učenja. Koja se nalaze sa te strane svesnosti. I koja su polako stizala u naše krajeve. Koja su počela Dušanom Milojevićem. Čajevima. Teglama. Meditacijama. Koje sam vrlo prilježno praktikovala nekoliko godina. Pa yoga. Tibetanci. Feng-shui. Kristali. Ninđucu. Preživljavanje. Posvećeno bavljenje psihom. Neuro-lingvističko programiranje. Ho’o pono pono. Disanje ovo. I ono. Povezivanje sa Zemljom. Sa Nebom. Buđenje Bogova i Boginja u nama. Učitelji. Učenja. Bezbrojne knjige samopomoći. Ko li je samo krstio taj žanr? Pitam se.
Polako sam se srodila sa tim mojim teglama, čajevima, posudama. Kafeterijom. Mutilicom za kapućino. Prostirkom za meditaciju. Svećicama. Kamenjem. Zvončićima. Knjigama bez kojih nisam znala da živim. Jedno mudro mlado biće je ovaj moj putni kofer nazvalo putnom apotekom. I putnom bibliotekom. Koju sam nosila svugde sa sobom.
Meni je sve to moje postalo totalno normalno. Nisam se više ni sećala starog života. Pre tegli. Kamenčića. I prostirki. A čega sam postajala svesna tek kada bi mi u goste dolazila neka „normalna“ prijateljica. Šokirala bi se mojim celodnevnim bavljenjem. Spavanjem sa kamenčićima po čakrama. Aktivnim ulaskom u san. Beleženjem noćnih aktivnosti. Meditacijom. Jogom. Klicastom ishranom. I svim ritualima koji su me tokom dana čekali.
Svakoga dana mi je trebalo sve više vremena za sebe. U svakom slučaju mnogo više od jednog celog radnog vremena. Da bih zaokružila sebe. Da bih podnela dan. I tek pored ovih mojih prijatelja iz „starog“ sveta sam shvatala koliko toga sam uvela u svoj život. Shvatila sam da sam napravila jedan novi lavirint. Koji celodnevno opslužujem. Jedva sam postizavala da „živim“. A shvatila sam i da prosto ne bih imala vremena da se negde zaposlim. Čak i kada bih to eventualno poželela. Jedva sam postizavala sebe.
Nutricionističke eksperimente sam u priči tek dotakla. Da vam se ne zavrti u glavi. A bilo ih je. Onoliko. Počelo je davnom UN dijetom. Pa Mesečevim dijetama. Postom u dane mladog i punog meseca. A onda su se smenjivali jedan po jedan. Pa tretmani kamenja. Koje je trebalo prazniti. Puniti. Sunčati. Uzemljiti. Odnositi se spram pravaca sveta. Kompasom. Čišćenjem prostora u kojima sam radila. Držala radionice. Vodila sastanke. Štapići. Svećice. Zvončići. Gongovi. Vodica. Umesto lap topa. I pauer point prezentacije.
Moj kofer je polako postajao sve čudniji. A putovanja sve kompleksnija. U jednom momentu sam se zapitala da li možda da obustavim putovanja. Prosto je postalo prekomplikovano. Tada mi nije preostajalo nikakvog vremena za normalne ljudske aktivnosti. Trebalo je uraditi svih tih 800 raznih zadataka. Kada bi me neko sa strane gledao, rekao bi da sam potpuno otkačila. Sećam se jedne medene scene iz mog gostovanja u somborskom dvorištu. U kojem je radio majstor Pepika. Dok sam ja obavljala svoje. Čula sam kako telefonira sa mojim domaćinima. A njegovim poslodavcima. Evo Marija se vrti u krug. I peva na mađarskom.
U stvari, ja sam samo pokušavala da stignem u središte sebe. Da se od žene na nultoj tački obučene u trikotažu za Izvršno veće vratim mladoj ženi koja mi se sviđa. Koja će biti stariji izraz one devojčice koja sam bila. I koja će raditi ono što je ona devojčica volela. Želela. Sanjala. Svih tih godina radila sam na tome da se setim sebe. I svoje jedinstvene životne energije. Da se izrazi. Da je oslobodim. Od svih onih trebalo bi. Mora se. Lepo je. Sme se. Ne sme se. Nije lepo. Od kojih sam i zaboravila šta je moje.
Kao opsednuta sam se bavila svim tim viškovima. Svime time što nije moje. Svim tim naslagama. Koje su me delile od mene. Od moje autentične životne energije. Od ljubavi. Od moje istine. Od svetlosti.
A onda sam jednog dana uvidela da sam napravila lavirint. Napravila sam satnicu koju sam jedva postizavala. Često su te moje meditacije bile mehaničke. Kao da sam ih odrađivala. Kao da sam štiklirala svoje uvrnute ček liste. Krenula sam sa željom da otrpam svoj kanal. Da pustim svoju jedinstvenu životnu energiju da teče. A onda sam je ponovo zatrpala. Duhovna glad je čudo.
Tih dana sam shvatila i da nemam više čega da se čuvam. Da su ratovi završeni. Barem u ovom momentu. Da militantnog mučeništva nema odavno. Ni strašnih šefica. Ni očekivanja od porodice. Prijatelja. Nema više ni svetova koji su mi obrnuti. Od kojih moram toliko da se čuvam. Nisu mi potrebni novi i novi oklopi. Sirena za opasnost se ugasila. Bezbedna sam. Sigurna sam. Pa sam polako rešila da sklanjam i ove svoje novosagrađene lavirinte.
A što je najslađe, tokom ovih 15 godina praktikovanja tih mojih nesvakidašnjih režima, moji najmiliji su se naučili na mene. Naučili su da se javljam na telefon. Da jedem u svom režimu. Da me ne nude finom šunkicom. Ni slasnom torticom. Često mi kažu: Kod tebe ništa nije normalno. Pa da. Kod mene ništa nije normalno. Nego je u skladu sa mojom prirodom. A ne u skladu sa normama koje je neko drugi propisao. Inshalah.
Tokom demontiranja mog lavirinta, shvatila sam da su neke stvari postale deo mene. Da su mi se prosto utisnule u biće. Pa o njima ni ne razmišljam. A neke sam prosto prerasla. Ono što mi je radilo ujutru, ne znači da će mi raditi i popodne. Vremena se menjaju. Naše potrebe. Ukusi. Stare dijete više ne moraju da mi rade.
Polako i svesno sam krenula da se oslobađam svih tih novonastalih viškova. Prvo što sam uradila jeste da sam zatvorila sve otvorene knjige oko mog kreveta. Moju putnu i kućnu biblikoteku. Apoteku. Od koje spremačica nije smela da mi uđe u sobu. I koja je delovala kao soba totalnog knjiškog zavisnika. Sklonila sam sva ta silna učenja. Beleške. Skripte. I stavila ih na police.
Polako sam počela da proveravam svoje zavisnosti. I da biram omiljene. I prosperitetne. Pitala sam sebe šta mi stvarno treba kao moja dnevna praksa. Shvatila sam da sam se potpuno primila na rano ustajanje. Tih 4:43 za mene imaju neku naročitu magiju. A poslednjih godina sam naučila da ujutru pišem. Da postavljam nameru za dan.
Pa sam otvorila praznu stranicu. I počela da pišem. I pišem. I pišem. Bez nekog plana. Osim da pišem. A onda sam osetila da mi posle tolikog pisanja telo zahteva vežbanje. Napravila sam svoj splet. Od svih tih raznih praksi. Od Tibetanaca. Ninđucua. Jogi ovih i onih. Meditacija ovih i onih. U jedno moje vežbanje. A onda bih još malo pisala. Shvatila sam da je pre podne moje. Da je to vreme kada stvaram svoju energiju. Čistim je. Da to drži moj kanal otvorenim.
A tokom svih tih godina nakupila sam se raznih ideja. Kamenja. Koje s vremena na vreme valja osunčati. Naučila sam i da se osim sa svojom, odnosim i sa energijom prostora u kojem živim. Povremeno ga energetski pročistim. Dodam mu vode. Vatre. Zemlje. Vazduha. Ljubavi. Kako kad.
A sa svojim teglicama sam se totalno srodila. Postale su deo mene. Svugde nosim svoju hranu. Skoro uvek imam plan za dan. Šta ću da jedem. Kakvu energiju i kakvu hranu želim da unesem u sebe. Sve više vremena provodim oko nabavke i pripreme hrane. Počela sam da uživam i u čišćenju svog prostora. Osećam kako čistim sve te neke naslage. Koje su se u međuvremenu nakupile.
Danas sam mišljenja da su upravo te teglice i posude sa hranom najvažnije. Zato što one čine da u svakom danu uplaniramo i sebe. Svoje potrebe. Energiju koja nam je potrebna. Upravo te teglice čine da i u najvećim gužvama napravimo vreme za sebe. Da se uvažimo. I nahranimo. Te teglice su u stvari čin ljubavi i staranja prema samima sebi.
U ovoj odi teglama i plastičnim posudama, jednako značajnu odu želim da odam i ritmu. U najvećim turbulencijama mog života, kada nisam znala ni gde sam, ni šta sam, ni ko sam, ni kako sam, znala sam jedno. Šta i kada radim. Šta i kada jedem. Šta i kada pijem. Ovi ritmovi su postali kao neka moja domovina. Moj dom. I kada sam ostajala bez doma. Bez domovine. Bez sebe. I ponovo me vraćali sebi.
I zato mi je sve jasnije koliko je veliki i sveobuhvatan bio moj prvi duhovni zadatak. Koji sam od Dušana dobila. Piti čaj u određeno vreme. Tri puta dnevno. Svaki dan. Sat vremena pre hrane. Ah. Kako to jednostavno zvuči. I naći 15 minuta za svoju tišinu. Meditaciju. Tihovanje. Podsetnik na sebe. Danas sam mišljenja da ovo može da bude i običan čaj od nane. Ne mora da bude Dušanov isceliteljski. Važno je da se uvedemo u svoje ritmove. U tegle. U posudice sa hranom. U vreme za sebe.
I zato kada sretnem ljude koji su se friško zainteresovali za sebe. I za bavljenje sobom. Pa pomislim koliki ih put čeka do središta sebe. Razumem da ne mora svako da prođe sve lavirinte koje sam ja prolazila. Mudrom čoveku je i malo dovoljno da razume.
Da. Ti ritmovi su moja svetinja. Ja sam njihova predana robinja. Danas jasno vidim koliko mi nije dobro kada izađem iz njih. Ako kojim slučajem preskočim vežbanje, osećam se kao neki uvrnuti čvarak. Ako izađem iz ritmova sa hranom, moje biće se buni. Uspori varenje. Odmah mi doda kilu-dve. Da me vrati u ritmove. Ako preskočim pisanje, osećam kao da sam proćerdala dan. Budem izdrkana. Nadrkana. Kao što sam bivala onih dana kada sam davala ono što nemam. I ono što se ne daje.
Svaki put kada dozvolim da ne uradim moje „jutarnje“, osećam se uskraćena za sebe. Osećam da nisam stvorila dovoljno energije. Da bih mogla da je šaljem u svet. Pa ceo dan budem u nekom energetskom minusu. Osećam kako me više dotiču tuđe energetske uznemirenosti. Neplaniranosti. Zajapurenosti. Kojih je tušta i tma. Gunđam. Ne sviđam se sama sebi.
Pa iznova i iznova shvatam koliko mi znače moji ritmovi. Način na koji strukturiram dan. Na koji činim da mi dolaze moje muze. Da svoj kanal držim otvorenim. Da stvaram. Da pišem. Da to delim sa svetom. I da se ponovo vratim sebi. Da. Ja sam robinja svojih ritmova. Svojih dobrih navika. Koje sam toliko godina brižljivo razumevala. I razvijala.
Ovih dana sam se više bavila zemaljskim poslovima. Zbog kojih se dešavalo da propustim neke svoje jutarnje rituale. Nekoliko dana nisam pisala. Preskočila sam neko vežbanje. I sa totalnom žudnjom, žeđu i željom sam uronila u ovaj tekst. U moje milo pisanje.
Skoro uvek ću imati jedno radno vreme za sebe. Moje vreme. Od 4:43 do 11. U idealnom slučaju do 12. A onda mogu u svet. Da mu se dam. Jer imam šta da dam. Odgovaram mom muškarcu.
A moj muškarac je u početku bio totalno šokiran. I mojim ritmovima. I teglama. I mojom putnom menažerijom. I vežbanjima u svim tim raznim prilikama. I neprilikama. On se nekada svetom kretao lako. Cigarete, novac i ključevi. A onda se prenerazio od svih tih mojih tegli. Termosa. Posuda sa hranom. A onda je i pored sveg tog tihog gunđanja, uvideo koliko je divno imati svoj dom. Gde god da stigneš. Kad god da stigneš. Koliko je divno kada sve svoje sa sobom nosiš. Pa ne moraš odmah u kafanu. U prodavnicu. Pa ne moraš da se ljutiš što u Somboru restorani ne rade posle 10 uveče. Što ne rade ni prodavnice.
A onda je pored mene i on polako usvojao neke od praksi koje su mu se svidele. Šta ćemo nositi na putovanje? Pita me. A od nedavno mi se pridružio i u mom novom loženju. Trenutno sam sa one druge strane klatna totalne opčinjenosti kundalini jogom. O kojoj bih vam rado ispričala čitav jedan traktat. Ali neću. Čekam da mi se slegne. Da klatno moje nove strasti stigne na sredinu. Njegovo pridruživanje mom vežbanju je prosto dirljivo. Boem po definiciji. Improvizator. Odmah stvara svoj način. Svoj izraz. Ne bi on uradio sve kako piše i kako treba… Odmah prilagodi sebi. I svojoj logici.
Kad ćemo vežbati? Upravo me pita. Danas smo preskočili jutarnje vežbanje. A i pisala sam tek nešto malo. Da bismo ovog vrelog dana stigli na Adu sabajle. Da bismo se kupali. Igrali badminton. I slobodno se kretali pre nego što temperatura dostigne 40 stepeni. Da. To sam naučila na Ninđucuu. Da je važno pratiti vreme. Promenu sezone. Biti je svestan. Nije isto letnje vreme. I zimsko vreme. Treba biti svež. Aktuelan. Prisutan u trenutku.
Do neba se zahvaljujem mom muškarcu što razumeva i prati moje ritmove. Što mi se pridružuje u onim navikama koje mu se čine smislenima. Kao što su teglice na putovanjima. I naše zajedničko vežbanje kundalinija. Jedno od najmagičnijih iskustava mog života. A do neba mu se zahvaljujem i što me podseća da svaku ideju prilagodim sebi. I svojim energijama.
Pa bih na ono pitanje sa početka teksta, mom voljenom muškarcu odgovorila sledeće: Da Ljubavi. Uvek će mi trebati jedno radno vreme za sebe. Odnosno, skoro uvek. Osim ako je na repertoaru nešto što će moju dušu takođe nahraniti. Što će stvoriti tu moju, neponovljivu energiju. A onda ću, čim stignem kući, kao i danas, iskoristiti vreme za sebe. Svoju meditaciju. Svoj kundalini. Ili nešto treće. Ko zna?
Beograd, 22. jul 2017.