Gde si krenula takva? Pitala me je šefica. Dok sam pokušavala da se uklopim u korporativni život na brdovitom Balkanu. Istovremeno sam se osećala kao šamanski vrač na praksi u centru Beograda. Dok su mi objašnjavali da bih trebala da izgledam kao stjuardesa. Da ostavim utisak. Kad idem na sastanke. Objasnili su mi. Ne mogu ovako šarena i čipkasta da pričam načelnicima opština o strateškom planiranju. Neće mi poverovati. Samo bezveze rasipam energiju. Kada lepo mogu da se obučem u stjuardesu.
Pored stjuardesa stila tražili su i da budem malo tiša. Malo manje crvena. Da ta crvena polako postane mrka. Ili siva. Da biram. To su korporativne boje militantnog mučeništva. Da se tiše smejem. Da ne vrcam svojom energijom na sve strane. I neka ne odišem tim jebe mi se principom. Kao da bacam rukavice u lice čestitim radnicima. Kao neki virus sam. Govorila mi je šefica.
Moje biće je vrištalo od ovih saveta. Bivala sam sve crvenija. Čupavija. Čipkastija. I sve izrazitija. Nema meni ’leba u ovom svetu. Zato što sam ekstravagantna žena. Razmišljala sam. Nakon jednog od razgovora sa mojom šeficom. U kojem mi je objasnila da ne mogu takva da se krećem svetom. I da život nije predivna arija. Nego jedna velika muka. Koju svi zajedno delimo. Na to stvarno nisam mogla da pristanem.
Sećam se reči koje sam naglas izgovorila. Na hodniku. Sama sebi. Nakon što sam izašla iz njene kancelarije. Puna popizda u obliku suza. Baš zato što sam ekstravagantna žena, napraviću nešto veličanstveno. Nešto što može da napravi samo ekstravagantna žena. Koja ekstravagantno misli. Govori. I živi. Kroz glavu su mi prošle Slađana Milošević. Josipa Lisac. I već sam bila puna neke sveže energije. Rešenosti. I hrabrosti. Da ostanem verna sebi. Svom biću. I svom stilu.
Podsetila sam sebe da sam i na intervju za taj jebeni posao došla verna sebi. Da se nisam prerušila. Po onim nenormalnim savetima. Koje vam daju korporativni znalci. Spremajući vas za intervju. Kako da se lažno predstavite. Šta da obučete. Šta da kažete. Kako da potpuno izađete iz sebe. Da zaboravite ko ste. I šta znate. Nego da na čas postanete deo korporacije. Da izgledate kao što izgledaju zaposleni u toj firmi. Da govorite njihovim jezikom. Da kažete da volite sve što vole njihovi zaposleni. I da imate iste ciljeve kao korporacija kojoj kucate na vrata. U stvari, pravo je čudo što već ne radite u toj firmi. Toliko se u nju uklapate.
A niko nam ne kaže da budemo verni sebi. Da nađemo firmu spram sebe. I spram svog ličnog stila. Da se obučemo u svoje omiljeno izdanje. Da govorimo iz sebe. Svoje omiljene reči. Istinite. Najistinitije. Pa ako nas prime – super. To je pravo mesto za nas. A ako ne – opet super. Spasili smo se velike patnje. Boravak na mestu nepripadanja velika je patnja. Koja polako smanjuje integritet. Urušava samopoštovanje. I samopouzdanje. Životnu radost. Inspiraciju. I ubija. Dan po dan.
Na intevjuu za taj korporativni angažman bila sam kao neka sirena. Pola svoja. Odevena u svoje šamansko ruho. A napola korporativna. Govoreći po malo te implementatorsko – evaluciono – monitorske reči. I baš sam se pitala odakle mojoj šefici ideja o meni kao o stjuardesi.
Dve godine sam izdržavala na ovom mestu nepripadanja. Gde se ništa moje nije bodovalo. Na kojem je moje najomiljenije izdanje šefica doživela kao uneređenost. Jasno je bilo da mi tamo nema sreće. Moje biće je vrištalo onaj Munkov krik. Pa sam istrčala glavom bez obzira.
Uskoro sam srela družinu koja mi je mnogo više odgovarala. Stilski, životno i svakako. Družinu koja je volela moju energiju. Crvenu. Moje toalete. I energiju. I nikada više nisam išla u ambijente za koje bih morala da se prerušavam.
Već sam uveliko bila van korporativnog sveta. I već sam uveliko pravila i napravila svoj svet. Kad su razni znalci počeli da mi daju savete. Da se malo umerim. Da budem malo više kao vanila. A malo manje kao cimet. Malo više roza. A malo manje crvena. Da ne govorim te moje reči. Lična ludost. Jebe mi se. Toliko je milozvučnijih reči. Pun potencijal. Lični genije. Najbolja verzija sebe. Budi sve što možeš. Uh.
Moje biće je zamišljalo prepodobne prvosveštenice. Okupane laticama cveća. Koje blagim glasom govore sve te milozvučne reči. Uh. To nisam ja. Totalno neistinito. Lažno. Iritantno. Moje biće je reagovalo slično kao i na stujardesu. Jebe mi se. Neće mi se. Pa nisam valjda pravila svoj svet da bih se u njemu prerušavala. I govorila neke reči od kojih se ježim.
Nastavila sam po svome. Sve više sam puštala svoju ličnu ludost da se izrazi. Pa kome se sviđa – sviđa. Odlično. I obrnuto. A što sam se radovala kad sam videla kako ljudi dobro reaguju na nju. Bez da sam o tome uopšte i promišljala. Namišljala. Kalkulisala. Brendiranje lične ludosti privlačilo je ljude iz moje farbe. Koji su baš voleli tu moju ličnu ludost. I moje jebe mi se. Stigli su mi ljudi koji gledaju malo dublje od jeftinog površinskog pretencioznog izdanja. I koji u jebe mi se prepoznaju veliku mudrost detachmenta. Koja u dve reči sublimira toliko toga. Nefiksiranost na krajnji ishod. Životnu opuštenosti. Što volim te velike a nepretenciozne mudrosti.
Kad sam počela da pišem, znalci su se opet oglasili. Dobila sam sto saveta. Kako da se prerušim. Kako da izađem iz sebe. Da produžim rečenice. Nisu baš po pravilima. Da skratim tekstove. Ljudi danas nemaju vremena. Ne čitaju tako duge tekstove. Nemaju tako duboku koncentraciju. Naravno da sam nastavila po svome. Da ih nisam poslušala.
Što se radujem što ljudi vole moje tekstove. Iako su dugački. Višeslojni. Iako zahtevaju fokus. Moja radost je srazmerno veća. Zato što sam uradila po svom. I unatoč savetima znalaca. Baš zato što sam ekstravagantna žena… Setila sam se svoje mantre.
Onda su mi rekli da je potrebno da vadim jake rečenice iz svojih tekstova. Danas ljudi to vole. Hoće. Uh. Moje biće reagovalo je isto kao na stjuardesu sa mirisom vanilije. Ne! Ne želim da vadim rečenice. Nisam ja za rečenicu. Za mene je potrebno da se odvoji neko vreme. Da se posveti. Da se uđe u temu. Da se promisli. Posveti. Oseti.
Internet je ioanko pun rečenica. Floskula. Citiraju se reči velikih ljudi. Koje mi zveče tako prazno. Naučila sa da iza jake misli stoji celo književno delo. Roman. Esej. Opus. Da ima višeslojnost. Dubinu. Poruku. Malo mi je muka od ovih Konfučija što iskaču sa majica.
Kad smo već kod floskula sa majica, pustila sam nekoliko mojih rečenica. Koje heroji vole. I koje svakodnevno govorim više puta.
Nisu oni glupavi, već sam ja pametna.
Dok nije u mišićima, znanje je pusta glasina.
Dobar dan po dobar dan = dobar život.
Sviđa mi se kako Jagoda brendira moju ličnu ludost. Kako vodi moje društvene mreže. Kako moje reči oblači u lepo ruho. Vadi neka jaka poglavlja. U kojima razrađujem i poentiram neku ideju. I kako ih u slike pakuje. Kao da je sve moje radove izvadila sa tavana. I upakovala ih u najlepša izdanja. Da ih svetu pokaže. Desi se da se zaboravi. Pa da stavi neke slatke ideje u obliku floskule na društvene mreže. Sva se naježim. Podsetim je da me taj današnji floskularni princip posebno iritira. I da ne želim da se uklapam u njega.
Nakon što su videli da sam na temu tekstova svoja. I da predloge o skraćivanju, pojednostavljenju i floskulama ne razmatram dovoljno ozbiljno. Znalci su krenuli da me lože na nove medije. Objašnjavajući mi da si danas bez Youtube kanala niko i ništa.
Zašto da pravim nešto što ja ne gledam? I ne volim? Pitala sam se. Nikada nisam pogledala ni jedan Youtube video na ovu temu. Znalci su mi objasnili. Ima jedan standard. Ana Bučević. Uzmeš. Odgledaš. Obučeš se kao Ana. Prepričaš Anine teme svojim rečima. Ionako ti to dosta slično govoriš. Možeš od ane da dobiješ i neke ideje za studio. Videćeš gde je Ana stavila cveće. Fotografije najmilijih. Pa malo to sve modifikuješ. Po svome. I eto ti. Uh.
Toliko su bili glasni, da sam ih poslušala. Da ne budem tvrdokorna i nesenzibilna za novo doba. Kao da sam se obukla u stjuardesu. Koja je pred kamerom trebala nešto da priča. Objasnili su mi da bi taj video trebao da bude dosta kratak. Pet-deset minuta. Najviše. Danas ljudi imaju vrlo malu pažnju. Istraživanja kažu da im je pažnja kvaliteta 6 sekundi. Toliko su se naučili na ometače. Neka im najpre pošaljem poruku u 6 sekundi. Da ih zaljubim u temu. A onda još 5 minuta neka pričam. I to je to. Neka vidim kako to radi Ana. Uh. Uh. Uh.
Otišla sam da vidim i čujem čuvenu Anu. Koju mi toliko preporučuju. I kada je toliko mnogo ljudi gleda i sluša. I voli. Posle 6 sekundi počela sam da se meškoljim. Izdržala sam još 3 minuta. I shvatila da to nije moj izraz. Daleko je od moje lične ludosti. Pa sam rešila da probam novi izraz po svom. Bez suvišnih usmerenja. I bez ideja znalaca. Do sada sam svakako uvidela da mi baš i nisu bili mnogo korisni.
Igrala sam se Youtuba dok mi se igralo. Ali to nisam ja. Nije to moja lična ludost. Biće mi je vrištalo. Kao da sam ga obukla u stjuardesu. Falili su mi živi ljudi. Radionica. Interakcija. Polje. Nadahnuće. Šarm. Mudrost. Koje dobijam u prisustvu dragiih mi ljudi. U ovoj tuđoj igri ni malo se udobno nisam osećala. Pa sam prekinula da je igram. Posle 16 emisija.
Kada neko spomene moje tekstove sva se naježim. Od miline. Oči mi se ovlaže. Kao i kada spomenu moje knjige. Nindžu. Virtuoza. Radionice. Kada mi neko spomene Youtube kanal, dođe mi da pobegnem. Da promenim temu. Da se pokrijem lice dlanovima. Bude mi neprijatno. Nikada nisam odgledala ni jedan svoj video. Mada sam posle godinu dana poželel da vidim statistike. Da razumem šta mi to znalci pričaju.
Od youtube sam dobila i statističke podatke o mojim gledaocima. Ko su. Odakle su. Koliko dugo gledaju video. Šta najviše vole. I tako to. Znalci ponovo nisu bili u pravu. Potcenili su ljude. Prosečno gledanje videa je 7-8 minuta. Više od pola videa. Što je neuporedivo više sa onih njihovih 6 sekundi.
Ipak ja ne prodajem sapun. Nego pričam priče. U kojima zajedno sa publikom dolazim do nekakve poente. Rečenice. Koju potom ne volim da pretvorim u floskulu. Tako nekako. Ako bih u 6 sekundi trebala da opišem svoj radni stil, rekla bih da ljude zovem na duboke urone. Sa elementima lakoće. I zabave. Da dođemo do nekog novog razumevanja. Moj omiljeni izraz ne mora da bude roman. Ali mora da ima barem 30 minuta neprekinute i neuznemirene pažnje. Da bi se došlo do nečeg smislenog.
I evo, unatoč predviđanjima znalaca, a na moju ogromnu radost, moji tekstovi se čitaju. Kao i knjige. Ljudi ih vole. Našla sam i lektore iz moje farbe. Koji su razumeli poetiku mojih rečenica. Koje su u stvari moj razgovor sa vama. I presrećna sam. Baš zato što sam ekstravagantna žena. Koja je ostala verna sebi. I svojoj ideji. Unatoč…
I sve mi je jasnije da niko ne može da nas nauči da budemo svoji. Verni sebi. Znalci znaju da nas nauče da budemo nečiji. Izvršioci. Birokrate. Činovnici. Kritičari. Another brick in the wall. Ako želimo da budemo svoji, moramo sami sebe da napravimo. Lično svojstvo počinje upravo neuklapanjem. Odstupanjem od standarda. Izlaskom iz stjuardese.
A kada si svoj, onda više nemaš konkurencije. Ovih dana na to me je podsetio i mladi čovek koji se igrao politikom. I svojom ličnom ludošću. Umalo da je postao predsednik države. Iz čiste igre. Iz zajebancije. Kada si svoj, emituješ energiju koje svako ljudsko biće prepoznaje. Svim čulima. Veruje ti. Zato što si istinit. Sviđaš se i onima kojima se ne sviđaš. Tvoje prisustvo oslobađa. Naspram svih onih istih, prerušenih, od znalaca oblikovanih ljudi. Na sve strane.
Biti svoj nije nešto što se uči. To je naše osnovno svojstvo. Tačka odstupanja. Neuklapanja. Izlazak iz uobičajenog. Samo treba poverovati sebi. I svojoj ličnoj ludosti. I u momentima upitanosti reći makar tiho u sebi: Jebe mi se. Radi. Verujte mi na reč.
I što sam se više puštala svojoj ličnoj ludosti. I bivala sve svojija. Sve vernija sebi. I svom izrazu. Tako sam sve više bila okružena ljudima iz moje farbe. Što zračiš – privlačiš. Kažu današnje floskule. A ja sam privukla neki divan svet. Koji je tako moj. Kao familija da su mi. Rod rođeni. Stvarno sam blagoslovena svojom publikom. Herojima. Čitaocima. Ljudima kojima se sviđa moj rad. Tako su mi svi nekako frajerski. Ekstravagantni. Nepretenciozni. Zanimljivi. Hrabri. Sa mnogima sam razvila tako duboke veze. I polako, moja publika, moji heroji, moji studenti, čitaoci postaju moji najbolji prijatelji.
Kad samo pomislim da sam mogla da budem obučena u stjuardesu. Da mirišim na vaniliju. I budem okružena načelnicima opštinskih uprava. Dok im pričam o strateškom planiranju. Uh. Dobro je što ih nisam poslušala. I što se nisam lažno predstavljala.
Novi Sad, 8. mart 2018.