U novom stanu živimo tri meseca. U novom gradu. U Novom Sadu. Godinu dana smo razvijali ovu ideju. Kako da povežemo naša tri grada. Beograd, Kopenhagen i Sombor. U ovoj nejednačini sa tri grada učinio nam se potreban i novi grad. Da bismo je rešili uveli smo New Now.
Tokom zime našeg useljenja istutnjali smo mnoge euforije. Jubileleje. Useljenje. Njegov šezdeseti rođendan. Izlazak Virtuoza u svet. Performanse. Pet godina Radionice. A naš novi život polako dobija svoje obrise. Ritmove. Rituale. Počinjemo da razumevamo šta je ova naša odluka značila. I kako izgleda živeti ovo naše novo sada. U kojem nam je dom u Novom Sadu. A naša interesovanja i bavljenja u drugim gradovima.
Da bi se živelo u više gradova, potrebno je da se planira mnogo dobro. I da se uspostave jasni ritmovi. Isto kao kada živiš u jednom gradu. Samo što je period na koji planiraš mesec. Umesto dana. Ili nedelje. I što između svojih odredišta ne ideš gradskim, nego međugradskim prevozima. I avionom. Drugog i četvrtog vikenda u mesecu su moje beogradske radionice. Treći vikend posvetila sam novosadskoj radionici. A prvi vikend je moj. Naš. Privatan.
Prethodna dva meseca učila sam se na nove ritmove. Shvatila sam da i nije neka ideja da beogradske dane provedem samo u Radionici. Da ne vidim ni Grada. Ni dana. Ni noći. Pa sam prestala da radim individualne konsultacije uživo. I prebacila ih na skajp. Ah… Živeo internet. Neki moji studenti nisu očarani idejom skajpa. Ali zato uvek mogu da dođu na Radionicu. Ako vole živu razmenu. U celoj ovoj odluci oni mi dođu kao kolateralna šteta. Gunđaju neki. Na sve sam mislila. Osim na njih.
Dosta se čudno osećam kada uđem u moj beogradski prostor. Radionica je još uvek slična. Kao što je i bila. Ali su naše ljubavne odaje prazne. Na našim vratima do nedavno je bilo napisano Bepica + Perica. I zalepljena naša fotka. Sa našeg medenog meseca u Kopenhagenu. Sada ove odaje deluju potpuno prazne. Kao neki magacin. Kao nekakvo veliko ništa. Bez nas. Naše energije i prisustva. To sam uvek osećala kada sam odlazila iz prostora u kojima sam živela. Odjednom u njima više nije bilo nikakve magije. Postajali bi nekakvi čudni nepoznati zidovi.
Iz ovog kutka desio se čitav naš novi život. Novi stan. Čitav novi grad. Koji je sada naš dom. Na čijim vratima je gravirana pločica Bepica + Perica. Sa dva petla. I dva srca. Unapređena verzija onog našeg beogradskog kolaža na vratima. Vrlo mi je vidljiva i opipljiva ta energija. Koja se iz naših nekadašnjih odaja preselila u naš novodsadski dom. U kojem oboje možemo da se izražavamo. To i jeste bila ideja naše selidbe. I celog ovog poduhvata pomeranja našeg sveta.
Moj muškarac je u Beograd došao zbog ljubavi. I zbog mene. Ipak, Beograd nije grad koji je tvorio njegovu dušu. Nije mu se dalo da u Belom gradu napravi orkestar. Da iskaže svoju virtuoznost. Iako je dve godine pokušavao. Beograd je grad u kojem je moj izraz. I moja inspiracija. A njemu je bila trpnja.
Procvetao je od kako smo u Novom Sadu. Virtuoz se ozbiljno razdrmao. Nakon knjige koju je dobio za 60-ti rođendan. Nakon performansa. Na kojima su ljudi pokazali koliko vole njegovu muziku. Njegov glas. Njegovo pevanje. Čak iako on misli da to još uvek nije savršeno. Da je daleko od muzike koju je svirao pre 30 godina. Kada je bio legenda.
Ovih dana je napravio orkestar. Okupio ekipu. Staru. Novu. Raznu. Njih petorica. Buena Vista na naš način. Ljudi koji su živeli muziku. I obožavali muziku. Pa ih je život odveo na neke razne strane. I evo ih sada ponovo zajedno. Nedeljom odlazi u Sombor. Koji mu dušu tvori. Daje boemsku inspiraciju. Sastaje se sa svojim orkestrom u Enigmatskom klubu. U njihovoj staroj kafani. Kojoj su sada udahnuli novi život. Ponovo se loži kaljeva peć. Ponovo se ori muzika. Oni patinirani zidovi odjednom dobijaju neki svoj smisao. Život. Upotrebnu vrednost.
Prve slobodne nedelje otišla sam da ih vidim. Čujem. I doživim. U punom sastavu. Tope se od miline. Za mesec dana svirke zvuče kao da već sto godina sviraju zajedno. Imaju ozbiljan repertoar. Planove. Ushićenje. Uživanje. Juče je proba bila kod nas u stanu. Njegovi Somborci došli su da sviraju. Svirali su i pevali satima. Repertoar se samo slaže. Nove i stare pesme. A ja se osećam kao neki Vim Venders. Koji uživo prati stvaranje jedne divne i dirljive priče. Baš sam srićkovićka. Blago li je meni.
To i jeste bila ideja našeg Novog Sada. Biti & voleti. Da smo zajedno. Da se volimo. Da delimo život. A da ne zaboravimo na sebe. I na svoje samoostvarenje. Da se i on iskazuje. Puno mi je srce što je i njegovo srce puno. Što se probudio. Razdrmao. Evo cela kuća odjekuje njegovom svirkom. Njegovim bezobraznim solističkim bravurama. I pesmom.
Priča mi o svom orkestru. Svi su beli. Osim njega. Ta njegova crna svirka boji ceo orkestar. Ne zvuče kao beli. Imaju tu strast crnih. Dinamiku. Improvizaciju. Trilere. Izlaske iz notnog sviranja. A opet ima pesama u kojima mu se više sviđa studijski, beli zvuk. Da ne žure. Kao Cigani što pretutnje neke pesme. Lepše je da ih ćejfe. Pa puštaju raskošni Mišin glas da se ori. Da naježi. Da dotakne srce. Dušu. Da isceli. I tako se za nekoliko svirki definisao njihov pravac. I svirački stil. Tako jasan. I prepoznatljiv. Crno- beli. Belo- crni. Kako kad. Neuporediv svakako.
A ja uživam u tom novom elanu. U stvaranju jednog novog sveta. U njihovim nasmejanim licima. Dok satima sviraju. Pevaju. Juče sam imala privilegiju da satima sviraju samo meni i Milici. Bez pauze. Blago meni. Kakva sam srićkovićka. Ovakva svirka u mom domu. Kao da su znali da je mojoj jučerašnjoj brizi trebala muzika. Da udarim brigu na veselje. I da je rastočim. Onako, boemski. I da se probudim sveža. Sa novom idejom. I razigranim rešenjima.
A ja se učim na moje nove ritmove. Na život u dva grada. Na odlaske u Beograd dva puta mesečno. Učim koliko toga mogu da zakažem. Koliko ljudi mogu da sretnem. A da se ne osetim kao na nekoj traci. Gledam da svaki put zakažem druženje sa nekim od beogradskih prijatelja. Pa kad napravim računicu, vidim da se družim istim intenzitetom kao i nekada. Ovo ograničenje od nekoliko dana u jednom gradu mi je čak vrlo korisno. Pa unapred isplaniram sve susrete. Dok sam imala „neograničeno“ vreme, umela sam da druženja pomeram na sutra. Pa na još sutra. I na malo sutra.
Još uvek se nisam naučila na novosadske pijace. Razmazila me je Kalenić pijaca. Pa i dalje nabavku radim tamo. Mojoj duši treba ceo taj Kalenić doživljaj. Susreti sa svim tim dragim ljudima. Prodavcima. Majkicama. Svi ti mali razgovori. Koje mi možda najviše fale od Beograda. I tako sam rešila da zadržim Kalenić. Iako me Novosađani podbadaju. Sa slašću. Ipak svi vole čuvene beogradske masline. Kako ih zovu. Beogradske dalmatinske bademe. Smokve. Sireve. Kafu iz Pržionice. Slatko od ljutih papričica. Svež bosiljak u svako doba. Čak donesem i hleb beogradski. To je prednost života u dva grada. Da. Kalenić definitivno ostaje u mom životu. Kao i svi koji su u mom srcu. Tako nekako.
Naša veza sa Kalenićem je toliko jaka. Da prodavci redovno pitaju za mog Gospodina. Gde je? Nisu ga dugo videli. Kako je? Da ga mnogo pozdravim. Pošalju mu gratis neki mali znak pažnje. Pa smo rešili da ovih dana odemo zajedno do Beograda. Da se javimo svim tim dragim ljudima. I beogradskim prijateljima. Naravno.
U poslednjem beogradskom điru osvestila sam koliko se moj život promenio. Dok se on nije pojavio, skoro ceo moj život bio je vezan za Radionicu. Imala sam Radionicu. I moje odaje. Koje su od radionice bile odvojene samo jednim hodnikom. Tih dana sam i bukvalno živela u Radionici. Za Radionicu. Život sam davala Radionici. Da je stvorim. Razvijem. A Radionica je rasla. Cvetala. Razvijala se.
A onda smo se sreli mi. Nas dvoje. Nakon što smo se čekali i tražili onoliko. Celoga života. Došao je kod mene. U moj život. U Beograd. U one, nekada moje odaje. Odjednom se više nisam davala samo Radionici. I herojima. Nego sam počela da se dajem njemu. Nama. A Radionica je to osetila.
Ovih dana tako jasno vidim tu energiju. Razumevam je. Gledam Zakon o održanju Energije na delu. Gledam kako se transformiše iz jednog oblika u drugi. Najpre je sva moja energija bila u Radionici. Bila sam jedno sa tim odajama. Sa herojima. Ništa drugo nisam imala tih dana. Baš sam bila Marija – Radionica. Dok se nije pojavio on. Postala sam Mi. Ljubav. A sa Radionicom se dešavalo baš ono čega sam se u mojoj singl radioničkoj ogrezlosti najviše i bojala. Heroji kao da su osetili da nisam više samo njihova. Iako sam im se posvećivala. Koliko god sam mogla.
Moja energija je tih dana bila isključivo u Voleti. U onim našim odajama. Na kojima je pisalo Bepica + Perica. <3 <3 I na kojima je bila zalepljena naša slika. Tek po neku česticu sam pretakala u Biti. I nije mi preostajalo mnogo Voleti da prelijem u Radionicu. Posle godinu dana naše ljubavi Radionica je doživela svetsku krizu. Bila je to kriza mog sveta. Koji sam tolike godine posvećeno tkala. Prosto nisam mogla da verujem o čemu se radi. Urušavalo se ono sa čime sam identifikovala ceo svoj život. Uh. Kad se samo setim. Tog dana kada je na Radionicu došla samo jedna Kristina. Drugi se prosto nisu ni odjavili. Ni pojavili. Mislila sam da ću da umrem tada.
Šta bih sada radila da sam sama? Kako bih preživela ovaj momenat? Pitala sam sebe. Ovo pitanje je ipak bilo neodgovorivo. Nisam bila sama. I sve ovo se dešavalo upravo zato što nisam bila sama. Nisam bila sama. To je bio odgovor. Bili smo mi. To je bila moja nova polazna tačka. Na koju se učim evo već dve godine. I još jednu celu zimu.
I tada smo Mi, nas dvoje počeli da pričamo o Radionici. Želeli smo da razumemo šta se to dešava? I šta se na ovoj tački radi? I šta da uradimo da Radionici damo novog života? To je bila glavna tačka preokreta. Kada se u razvoj Radionice uključio i on. Kada je dao svoju energiju u nekada samo moju stvar. Obožavam kako misli. Mudro. Znalački. Strateški. Obožavam njegov rezon. I njegove konstrukcije. Pa ja sam se i zaljubila u njegove reči. Koncerte rečima. I dalje se svakodnevno zaljubljujem kada ga čujem kako slaže misli. Tjara –ri –ra. Raj – ra – ra – ti-ra- ra.
I bilo mi je jako važno što je tada verovao u mene. Stopostotno. Iako se u mene tih dana uvukao neki crvić sumnje. Ništa mi se nije otvaralo. Što se mog ličnog izraza tiče. Pored svetske radioničke krize, i moje knjige su stajale jednako neistretirane. Želela sam da Virtuoz ode u svet. Godinu dana sam tražila izdavača za moje knjige. Knjige moje, jadna siročadi. Tako sam im nekada govorila. U časovima kada sam se osećala mala. I najmanja. Kada bi mi tokom nekog dana stigla nova odbijenica.
Osećala sam da se i on uključuje u moju Radionicu. U Virtuoza. U razvoj mog posla. I emotivno. I strateški. I finansijski. I svakako. Krenuli smo da revitalizujemo Radionicu. Oboje smo joj davali energiju. Tada sam izašla u Svet. Sa Jagodom sam krenula u fejsbuk projekat. I na instagram. Počela sam da snimam video. Koji su mi ljudi toliko tražili. Dala sam Virtuoza na lekturu. Uložili smo u Radionicu dosta energije. Razgovora. Ljubavi. Vremena. Novca.
A heroji su to osetili. A bogami me je i život počastio. Za sva ta davanja. Krajem novembra desila se jedna divna Talija epizoda. Sa Lunom Lu. Junakinjom moje mladosti. I drugaricom moje sadašnjosti. Napravila je Taliju koju su mnogi obožavali. I zahvaljujući kojoj je mnogo ljudi čulo za moj rad. Za način kako mislim. Radim. Pišem. Krenule su da se prave nove grupe. Talične. Tako ih zovem. Od onda je sve istorija.
U međuvremenu je Radionica napunila svoju prvu petoljetku. Istoga dana kada i moj muškarac svoju šezdesetoljetku. Istoga dana kada smo proslavili useljenje u naš novi dom. Istoga dana kada je i Virtuoz otišao u Svet. I dobio svoje Talija izdanje. Koje su gledali i voleli mnogi.
Što mi je to zanimljivo. Pored svih velikih stvari i božanstvenih momenata koji su nam se prošle godine desili, revitalizacija Radionice je na vrhu moje liste. Zajedno sa Virtuozom. Dele prvo mesto. Miljenici moji. Što mi je milo što ih volite. I što mi dajete novu inspiraciju. Novu energiju da ih stvaram. Delim. I rastem. Tako glasi Zakon o održanju životne energije. Na moj način. Pratim je kako se transformiše. I umnožava deljenjem. Ljubavlju. Stvaranjem.
A kada smo zajedno udahnuli život Radionici i Virtuozu, došao je red na naš novi dom. Usledio je njegov orkestar. Buena Vista na naš način. Sada je na redu ponovo Radionica. Da dobije novo ruho. Odjednom mi onaj prostor u kojem su se nekada nalazile naše odaje i u kojem se još uvek nalazi Radionica izgleda tako staro. Pohabano. Nefunkcionalno. Sa onim praznim odajama. U kojima je nekada stanovala ljubav. Baš se energija čudno ispomerala. Iako sam ga volela najviše na svetu. Prethodnih dana sam tako jasno videla da je vreme da idemo dalje. Da nađemo prostor za Radionicu koji će pratiti njen današnji oblik.
Spremna sam na novo putovanje. Zajedno sa mojim herojima. Skidam tablu koja stoji na Radionici. Na putovanju heroja. Piše na njoj. I polako se pozdravljam sa starim prostorom. Prostorom koji sam volela možda najviše na svetu. Najviše od svih mojih prostora. Ikada. Do sada. Kojem sam dala toliko mnogo energije. U kojem se desilo toliko toga divnoga. Napravila sam sebe. Radionicu. Postala sam pisac. Napisala sam 10 knjiga. U njemu mi se desila i ljubav mog života. U njemu smo nas dvoje zajedno živeli dve divne godine. Volelo ga je toliko ljudi. Vreme je za novo putovanje heroja. Vreme je da se sva ova energija usmeri na neku novu stranu. Vreme je da se tabla Na putovanju heroja smesti na neka divna nova vrata. Za početak ću zatvoriti ova.
Sa tom idejom stižem kući u Novi Sad. Na vratima me dočekuje pločica Bepica + Perica. Sa dva petla. I dva srca. Sviđa mi se kako smo postavili ovu nejednačinu sa tri grada. Uvođenjem četvrtog. A evo još jedne nepoznate. I nove nejednačine. Baš sam radoznala kako ćemo je rešavati. Radujem se novom putovanju heroja. Prelasku novog praga. Susretu sa novim svetovima. Novim vodičima. Novim izazovima. Evo meni prilike!
I tako punog srca stižem kući. A u kući se ori muzika. Svira moj Virtuoz. Sa njegovom bandom. Nije koračnica. Al’ je Neven kolo. U koje ću se rado uhvatiti.
Hajd’ u kolo sele, amo ruke bele!
Tijo kroči i podskoči dušo medena!
Neka začude se, zemlja što se trese
Kad zaigra kolo Nevena.
E’ vako! Kao ja! Ko ume
i ko zna ha, ha ,ha!
Neka začude se,
zemlja što se trese
Kad zaigra kolo Nevena.
Novi Sad, 17. mart 2018.
PS Ako vam se, dok ste čitali ovaj tekst, neki prostor učinio kao stvoren za Radionicu, molim vas da mi javite.