Upravo sam zatvorila jedna vrata. Ovorila sam ih pre tačno 4 godine. U dan. Na martovsku eklipsu. Kada sam ušla u jedan divan božanstven prostor. U Inter brigada. Koji je na mene delovao toliko čudesno, da sam osećala da sam srićkovićka već samo zato što imam priliku da u njemu budem. Živim. Radim. Stvaram.
Obožavala sam ga. U njemu sam razvila Radionicu. Ugostila i dočekala mnoge ljude. Počela da pišem. Onako zapravo. Postala pisac. Zaljubila se. U njemu sam provela dve divne herojske godine. I još dve ljubavno –herojske godine. U kojima sam vežbala balansiranje ovih stvari. Stvaranja. Posla. I ljubavi. A onda je ljubav rekla svoje. U ime ljubavi i zajedničke vizije od decembra živim u našem novom stanu. U Novom Sadu.
Desilo se nešto čudno. Meni, koja se tako lako selila. Niko više ne zna broj mojih selidbi. Pa ni ja. Osećala sam nešto novo. Neku čudnu privrženost ovom prostoru u Inter brigada. Sve je moglo da se promeni. Osim njega. I pored selidbe u Novi Sad, planirala sam da zadržim moje Inter brigade. Da u njima radim. I budem tokom svojih beogradskih dana.
Pokušala sam sve što mi je palo na pamet. Od decembra sam tražila cimerku. Onaj divni veliki i magični prostor ponudila sam za simboličnu naknadu. Samo da ga neko voli i pazi. Kuću. Dva dvorišta. I parče planine u srcu Vračara. A ja dva puta mesečno da dođem. Na nekoliko dana. Meseci su prolazili. Jedan. Drugi. Treći. I nije se pojavio niko ko bi odgovarao mojoj ideji cimerke. I prosto je čudesno neverovatno kako niko nije poželeo da uzme onaj divni prostor. Za onako male pare.
Kada mi se cimerka nije desila, ja sam je izmislila. Ušla sam u cimeraj sa osobom sa kojom nikada nisam poželela ni kafu da popijem. I čija energija mi nikako nije prijala. Govorila sam sebi da smo u međuvremenu obe narasle. Da smo dovoljno velike da možemo da koegzistiramo u onom velikom prostoru. Takoreći da se ni ne sretnemo. Ah. Kakvo samozavaravanje. Koje se razvilo u priču Dinar u kolo – dva da izađem.
U međuvremenu je svaki moj dolazak u Beograd pokazivao da je gazdovanje beogradskom kućom iz Novog Sada skoro nemoguće. Jednom je bio isključen internet. Drugi put telefon. Treći put se nije uključilo grejanje. Pa sam stigla u ledenu zavejanu kuću. Neposredno pred info-veče. Sva je sreća što smo stigli ranije. Pa smo za nekoliko sati digli temperaturu na podnošljivih 17. Uh. Kad se setim samo koliko energije mi je trebalo da dignem energiju u kući. A onda isto toliko da je zatvorim.
Sličan osećaj imala sam nekada davno. Pre više od trideset godina. Kada sam dolazila u kuću mog odrastanja. Koja je i bukvalno pukla. Na pola. Nakon što je mama umrla. A mi ostali se razišli svako na svoju stranu. Kada sam u nju dolazila svakih nekoliko meseci. Osećala sam istu tu prazninu. Odsustvo života. Hladnoću. Loženje peći. Čekanje života da prostruji. Ah.
Kuća definitivno traži bavljenje. I ne može se voditi iz daljine. Džaba sam ugradila aplikaciju za daljinsko uključivanje grejanja. Nije bilo te aplikacije koja bi dizala energiju kuće. Potrebna joj je domaćica kuće. Potrebno je negovanje komšija. Vračarskih mačaka. Dvorište jedno. I dvorište drugo. Ona traži svakodnevno prisustvo. Ljubav. A ja to više nisam mogla da joj dam. Moja ljubav prema kući preselila se u Novi Sad. Zajedno sa mojim muškarcem. Ova kuća prosto nije pristala da bude druga u mom životu. Tačka. I to je u redu. Razumela sam je. Ne bih pristala ni ja. Da se tako tretiram.
A ugrožen je bio i meni vrlo važan životni princip. Potrebno i dovoljno. Osećala sam se nenormalno u onoj velikoj praznoj kući. U praznim prostorijama. Koje sam koristila pet dana mesečno. Nešto mi se tu nije uklapalo u moje razumevanje života. I gazdovanja energijom. Ni ono silno plaćanje računa. Prostora koji ne koristim. TV brojila. Za TV koji nikada nisam ni imala. I fiksnog telefona koji nemam.
Shvatila sam da je vreme da idem dalje. Iako smo ova kuća i ja u apsolutnoj ljubavi. Sa kućom sam se pozdravila najljubavnije. Provela sam u njoj deset oproštajnih beogradskih dana. Ugostila one koji su je takođe voleli. Pozdravila se sa starim životom. Probrala stvari. Odlučila šta nosim. A šta ne nosim. Ostavila u njoj sve lepo i drago što sam procenila da joj pripada. Drveće koje sam sadila. Crveni japanski javor. Baštu. Sedeću garnituru. I spakovala svoju Radionicu. Svoje stolice. Table. Nikita kofere. Radne sveske. Flip čartove. Osećaj ispunjenosti. I krenula da razumem svoje današnje potrebe. Šta mi je danas potrebno i dovoljno.
Danas je moje sedište u Novom Sadu. Tamo mi je kabinet. Moja kuća. Moje stvari. Radionica se nalazi tamo gde sam ja. U Novom Sadu. Beogradu. Banja Luci. Nišu. I nije logično da u svakom gradu imam kuću. Sa dva dvorišta. U kojoj ću biti domaćica. Potreban mi je neki divan intiman ušuškan prostor. Sa domaćicom kuće. Koja misli o telefonu, internetu, aplikacijama za grejanje. A u koji ću ja doći dan- dva pre Radionice. Dati mu svoju ljubav i energiju. I dočekati heroje. Tačka.
Beograd se ipak izdvaja od svih ostalih gradova. Beograd je ipak moj grad. Moja ljubav prema Beogradu je sličnog intenziteta kao i ljubav prema onoj nekada mojoj kući. Moja inspiracija je u Beogradu. Moji učitelji su u Beogradu. I moji heroji. I mnogi moji prijatelji. A i sedište Radionice je u Beogradu. Za Beograd mi je ipak potreban neki naročiti prostor. Toliko sam znala. Iako suštinski nisam imala pojma šta tražim.
Videla sam koliko je frustrirajuće kretanje svetom bez vizije. Majko mila. Uh. Toliko je toga. Stan na dan. Kreativni habovi. Zajednički radni prostori. Studiji. Prostori tematski osmišljeni za razne radionice. Za biznis radionice. Za učenje jezika. Za konstelacije. Za jogu. A ništa za mene. Iz te silne frutracije zaključivala sam šta mi sve ne treba. Ne može stan na dan. Ni kreativni hab. Ni nekakva druga radionica. Mnogo je tu raznih energetskih tokova. Sa kojima ne rezonujem ni ič.
Treba mi neko mesto samo moje. Inspirativno. Magično. Prozračno. Lepo. Šušnuto. Energetski kompatibilno sa mnom. I treba mi da taj prostor ima domaćicu kuće. A ja da dođem dva puta mesečno. Činilo mi se da je lakše naći životnog partnera. Nego prostor koji će odgovarati ovim mojim kriterijumima.
Koliko me je umorilo ovo gledanje prostora. Bože dragi. Iako sam gledala samo fotke na internetu. Toliko sam osećala energetski sve te neke ne-moje ne-prostore. Te neke tuđe kauče. Prašinu. I energiju. Uh. Moguće je da to ima veze sa mnogim mestima na kojima sam živela. I naspavala se na tuđim kaučima. U tuđim prašinama. Svaka fotka davala mi nove smernice. Šta mi je sve NE. A šta mora da bude DA. Šta je potrebno i dovoljno.
I tako sam došla do esencijalnih kriterijuma za moju Radionicu. Savremen, intiman, prozračan i magičan prostor. I da ne košta više od novca koji sam bila spremna da za njega rado platim. Čim sam definisala svoju potrebu, viknula sam je u Nebo. Odmah me je spojilo sa Sandrom. Mojom prvom heroinom. Sandra je prva od svih krenula svoje putovanje heroja sa mnom. I putuje ga već šest – sedam godina. Zanimljivo je da su Sandra i Radionica rođene istog dana. Ah. Što volim to zatvaranje krugova. I otvaranje novih. Obožavam.
I Sandra je dosta jasno definisala svoju potrebu. Ima divan stan na Dorćolu. U Skender Begovoj. Voli ga. Šuška ga. Kao i ja što sam volela moj. Ipak, često je van grada. Pa njen novi, prozračan i magičan prostor često zvrji prazan. I košta je poprilično. I ona je narušila princip potrebno i dovoljno. Razmišljala je da ga stavi u ponudu stan na dan. Međutim, nikako joj se nije dopadalo da ga izdaje nekim nepoznatim ljudima. Koji će spavati u njenom krevetu.
Kada sam je pitala da li zna neki intiman, prozračan i magičan prostor za moju Radionicu, odmah je znala. Predložila mi je svoj prostor. Da ga delimo. Da mi bude domaćica. Ionako mnogo voli Radionicu. Ona je preteča Radionice. Biće presrećna da se njena omiljena priča odvija kod nje. A ona da nam napravi neki magičan set-up. Ionako joj je to struka.
Nije trebalo ništa više da mi kaže. Odmah sam znala. Sela sam na bajk. I odletela u Skender Begovu. Ulicu koju oduvek volim. U novu zgradu. U stan iz moje vizije. Potreban. I dovoljan. Moj. Kako je čudesno to sa prostorima. Koliko umaraju prostori koji nisu naši. I koliko se odmah zna kada stigneš kući. Nema upitanosti. Potpitanja. To se prosto zna. Dogovorile smo se u nekoliko minuta. Oduševljene. A ja sam odjezdila mojim biciklom dalje. Sve se složilo. Bio je to 26. mart. Pet dana do 30. marta. Kada sam najavila izlazak iz Inter brigada. I da. Sandri se super svidelo što imam svoj krevet. Pa da njen krevet ostane samo njen. Ah.
Ja se prosto svakoga dana sve više oduševljavam tim životnim orkestracijama. Besprekornim. U sekund. Sve se slaže. Kada treba da se slaže. I ništa se ne slaže. Kada život neće da se složi. Život tako jasno očitava svoje znakove. I gde je NE. I gde je DA. A ja najviše na svetu volim da razgovaram sa Životom. Da ga razumem. Šta mi govori.
Evo sada mi je rekao da ne treba da se grčevito držim stvari. Čak ni onih koje volim. Da ih pustim. Ako za mene više nemaju upotrebnu vrednost. Da ne silujem. Da ne krećem na put sa nekim sa kim ni kafu nisam poželela da popijem. Da oslušnem svoje potrebe. Da ih jasno razumem. I da ih slobodno iskažem. A neka njemu ostavim onaj magični deo. Da mi u život dovede ljude i situacije koje tim potrebama odgovaraju. Podsetila sam se i da je potrebno najpre zatvoriti jedna vrata. Da bi se otvorila druga. Od poluotvorenih i poluzatvorenih vrata hoće da ušine promaja. Makar na ovim, balkanskim prostora. Na kojima važi zakon promaje.
Imala sam još četiri dana da se lepo pozdravim sa Kućom. Sa Inter brigada. Sa Gazdićkom. Sa Kalenićem. I svim mojim najomiljenijim vračarskim đirevima. I da polako prebacujem pažnju na Dorćol. Na Skender Begovu. Na Bajloni. Na Pržionicu. Na ples. Koji su mi sada u prvom komšiluku.
U pakovanju i organizaciji selidbe shvatila sam šta su mi Simboli. Znamenje. Šta je ono najvažnije što imam. Moje radne sveske. I flip – čartovi. U koje sam na svakoj radionici rukom dopisivala nove uvide. Nove ideje. I koji su praktično moj najveći kapital. I dve lampe. Crveno šupljikavo srce. I ДИШИ. Moji Nindža radionički rekviziti. I jedan Čarobnjak. Sa Crvenim mastilom. To je to. Sve ostalo su bili viškovi.
Seldibu sam iskoristila i kao prvi prolećni detoks. Oslobodila sam se viškova. Svega nepotrebnog. Pobacala sam čak i sve moje stare sveske. Koje sam čuvala najčuvarnije na svetu. Što je za mene Kruna nevezivanja. Bravo mi za te sveske. Stvarno. I na Pun Mesec 30. marta, moj muškarac i ja izašli smo iz Inter brigada. I stigli smo našoj kući. Prethodno ostavivši u Skender Begovu ono što Radionici pripada.
Ovih dana sam ređala svoj novosadski kabinet. Te moje radne sveske. I papiriće. Rukom zabeležene upitanosti i poente sa naših radionica. Smestila sam i Globus. I avion. I razmišljam o Radionici. O njenom razvojnom putu.
Počela sam u Kući kralja Petra. Pre malo više od 5 godina. Bila je to impresivna vila. Sa trijumfalnom kapijom. Od koje se raste svaki put kada se kroz nju prođe. Obožavali smo ovu kuću. I heroji i ja. Naročito njeno veliko dvorište. Ipak, kako smo mi rasli, falilo nam je intimnosti. I udobnosti. One stolice od 3 eura i nisu baš bile pogodne za celodnevno sedenje.
Ova potreba nas je dovela u Inter brigada. Koje su bile i intimne. I šušnute. I magične. I svi smo ih voleli. U međuvremenu se desilo novo doba. Radionica je počela da ima i svoje on-line heroje. Iz raznih krajeva sveta. Širi se na neke druge gradove. Dobila je svoj dorćolski studio. I baš mi se sviđa kako se razvija. Raste. I polako se oslobađa viškova. Velikih vrata. I spoljnog znamenja. Postaje sve više kao moj omiljeni princip. Potrebna. I dovoljna.
A kada se sve završilo, zavirila sam u Zvezde. Bože dragi, ta astrologija je stvarno čudesna. Dolazi do kulminacije i do kraja jednog značajanog partnerstva u mom životu. Poslovnog ili partnerskog. Pisalo je. I berićetno će mi biti ponovno sretanje sa ljudima iz moje prošlosti. A sreću će mi doneti klijent koji mi je nekada u prošlosti bio srećne ruke. Pa… mislim… stvarno.
Da l’ čovek išta rešava, il’ smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama. Pevušim. I pitam se. I odgovaram istovremeno. Snažno osećam da sam i ja učestvovala u ovom kosmičkom plesu. Koji mi je otvorio jedna nova vrata. A moje je bilo da zatvorim stara. I oslušnem šta mi je potrebno. I dovoljno. Prozračno. I magično.
A sada idem dalje. U nove prozračne i magične avanture. Novo putovanje heroja upravo je počelo. Tačno na moj rođendan. Život je stvarno čudesan.
Novi Sad, 4. april 2018.