Sedmo nebo

Da mi je neko nekada rekao da ću živeti ovako kako živim – cičala bih od sreće. Da ću rasplitati i zaplitati misli. Osećanja. Svaki dan. Po ceo dan. Da ću pisati. Tako rado. I tako oslobađajuće. Da ću to deliti sa svetom. I to sa kakvim svetom. Zaljubljena sam u moje čitaoce. U moje studente. Koji sa mnom dele to ushićenje.  Ideje. I koji me tako posvećeno čitaju. Studiraju.

Da mi je neko nekada rekao da ću napisati više od 10 knjiga. Da će se moje knjige izavati. I da će ih ljudi kupovati. Da će godinama dolaziti na moje radionice. Redovno. I  posvećeno.  I da ću po ceo dan pričati o temama koje me silno zanimaju. Diraju. I oko kojih sam vrlo ostrašćena. U ambijentu koji je moj. Koji mi se sviđa. Odskakala bih od zemlje. Skakutala bih ulicom. Koracima trogodišnje devojčice.

Da mi je neko nekada rekao da ću živeti u Inter brigada. To je bila ulica mojih snova…. Mogla sam da cičim i kada bih samo pomislila na to. Isto kao i da mi je neko nekada rekao da ću sresti muškarca koga ću toliko voleti. I koji će me toliko silno voleti. Sa kojim ću deliti toliko strasti. Kome ću posvetiti čitavu jednu knjigu o ljubavi. Virtuoza svakodnevice.

Mnoge od ovih ideja nikada nisam smela do kraja ni da domaštam. Toliko su mi nadrealne bile. Tada kad sam ih razmaštavala. Dok sam plutala svetom. Tragajući za sobom. Dok mi se činilo da nemam ideju šta ću sa sobom. I sa svojim životom. Menjajući poslove. Stanove. Gradove. Ošamućujućom brzinom.

A onda nam jednoga dana sve to od čega smo nekada mogli da cičimo i na samu pomisao… postane tako normalno. Obično. Naš život. Naša stvarnost. Mi postanemo to. Pa prestanemo da cičimo. Ne budemo čak ni mnogo euforični oko svega toga. Postane nam mo’š misliti. Što bi moji Somborci rekli. Pa se onda pitam šta se to desi? Sa svim onim loženjem? Sa željom? Drhtanjem i od pomisli na mogućnost ostvarenja? Kako se to naviknemo na sve te darove? Kako to da ogreznemo na Čudo koje nam se desilo? I koje svakodnevno živimo?

Svako čudo za tri dana. Kaže naš narod. Pazite šta želite. Možda vam se i ostvari. Lepo je Oskar rekao. Da. Da. Da. I sreća je mnogo lepša i uzbudljivija dok se čeka. Dok se o njoj mašta. Znala je Desanka. Ne radi se o destinaciji. Već o putovanju. Kažu treći. Da. Da. Da. Voleo bih da  svi budu bogati i slavni. Da shvate da nije u tome stvar. Rekao je Džim Keri. Želja – zadovoljenje  – praznina – nova želja. Kaže samsara. Zmija koja pokušava da dohvati svoj rep.

Da. Zadovoljena želja nas više ne motiviše. Možda neće da nas ostavi tako blažene da sedimo na lovorikama. Na kauču. Taman zadovoljimo jednu želju. Doživimo čudo. Ogreznemo na njega. Postane nam mo’š misliti. I eto nama neka nova glad. Neki novi krug. Ah. Mi što maštamo o sreći. O ispunjenju.

Moja sreća je poprilično ekstatičnog tipa. Zahteva loženje. Ushićenje. Oduševljenje. Treperenje. Cičanje. Skakutanje ulicom dečijim skokovima. Vikanje ulicama. Ja prosto ne mogu da živim bez ekstaze. Do sada sam već razumela da je svako čudo za tri dana. I da mu sledi blaga praznina ostvarenja. Pa post-čudesna depresija. Pa novi krug loženja. I zato sam se posvetila svakodnevnim ekstazama. Sedmom neba na dnevnom nivou.

Evo kako sam na jednoj radionici opisala svoje Sedmo Nebo. Bezgranična radosna sveprožimajuća lakoća susreta. Prva ekstaza koju sam kao devojčica osvestila bila je ona od igranja. Na ulici. Do besvesti. Dok ne obnevidim. Naročito leti. Do 10 uveče. Taj momenat totalnog izigravanja kada bih mogla da ostanem da spavam i u šancu…. Jer ne mogu više ni korak da napravim. Sedmo nebo bila mi je i dozvola da tako umorna preskočim kupanje. Da legnem u krevet tako prašnjava i poderana od igre.

Letnja ekstaza bila mi je i celodnevni boravak na somborskom Štrandu. Od jutra ranog. Kada bih pravila sendviče sa paštetom i paprikom za ceo dan. Sa paštetom koja je u našoj kući bila polu-ilegalna. I koju sam švercovala u punoj korpi proizvoda. Pa ekipa. Plivanje. Skakanje. Ritanje. Opet do iznemoglosti. Do onog osećaja ošamućenosti od sunca. Ispranosti od vode. Od celog dana. Doživljaja. I beskrajnog povratka kući. Verglanja bicošom nekoliko kilometara. I opet leganje bez tuširanja. To mi je uvek bila mera ekstaze. Toliko da se  izritam, da nemam energije ni da se istuširam. Nego da odem direktno na Sedmo Nebo.

Sledeće ekstaze bile su mi mudrijaške. Matematičke. Rešavanje matematičkih zavrzlama. Ah. Što sam ja volela da rešim matematički zadatak. Taj momemat Eureke. Ni sa čim uporediv. Te zavrzlame koje od mene nisu zahtevale sedenje. Mogla sam da mislim. I da se krećem. Mmmm. Pa bih uzimala neki zadatak. Ubacivala ga u glavu. Sedala na bajk. Dobro ga razigrala… I …. ta-na-na. Eureka. Ekstaza. Mmmmm.

Navukla sam se na taj osećaj rešenog zadatka. A viša matematika naučila me je dubokim uronima u neke druge dimenzije. To je za mene bila i ostala ekstaza neuporediva. Ti kosmički đirovi nekim drugim realitetima. Pa Eureka. Pa kosmički orgazam svesnosti. Paaaaaf.

Onda sam polako zavolela đuskanje. I do ekstaze ga dovodila. To mi je bio najbolji deo izlaska. I jedini zanimljivi momenat. Da đuskam. Nasuprot sedeljkama sa ćaskanjem. Koje su mi bile i ostale potpuno nepodnošljive. Obrnute od ekstaze. Agonija. Odijum. I sve više sam puštala đuskanju. Igri. Plesu. Iako su se moji decentni drugari zgražavali mom ludom plesu. Ili mu se smejali. Nikad mi to nije smetalo. Ni ič. Naprotiv. Ložilo me je.

Ples je jedna od mojih omiljeni ludosti. U kojoj sam istrajala. I razvila je do mudrosti. Do isceljenja. Do transa. I do jedne od najsnažnijih ekstaza koje poznajem. Kada igram – potpuno se predam. Kada za mene ne postoji ništa drugo. Ni telo. Ni misao. Ni emocija. Ni niko. Ni ništa. Samo ples. I život koji se izražava kroz mene. Pokretom. Naročito na celodnevnim plesnim radionicama. Kada samo uronim… i nestanem. U transu. Ceo bogovetni dan. Ah. Pa kome od toga više treba?

Neki dan sam na koncertu Marka Luisa igrala onako do gole kože. I do svake ćelije. Nakon „nastupa“ prilazili su mi razni ljudi. Čestitali mi. Blago meni. Voleli bi i oni da mogu tako. Da se puste. Ispala sam zvezda Luisovog koncerta. Dole na podijumu. Ah. Kakvu sam upalu mišića dobila. Kao suvenir. U stvari, ja na neki način uživam u upali mišića. Ona mi je podsetnik na onaj divni super. I podsetnik da sam živa.

Od malih nogu naučila sam se na ta neka moja Sedma neba. Na te neke više frekvencije. Na cičanja od sreće. Pa mi je nepodnošljivo teško pala prva tura takozvanog odraslog i ozbiljnog života.  Administrativno – tehničkog. Smornog.  U kojem mi je manjkalo ekstaze. Neizrecivo. I od kojeg sam apsolutno htela da popizdim. I da iz njega što pre izađem. Što sam vrlo brzo i uradila. Uvek sam vrlo posvećeno radila na svojoj ekstazi. Na tim mojim raznim Sedmim nebima. Bez kojih bih se osećala potpuno ne-živa. Administrativno – tehnička.

Do ekstaze me uvek dovode i razna dobra ludiranja. Što Bebi Dol peva… Hajde da uzmemo neki dobar auto. I odemo negde gde nikog nema daleko. Da se kupamo po celi dan… Što volim da sednem na bicikl. Tek tako. I da pustim da me točkovi odvedu. Negde. Ni ne znam gde. Da se pustim nekom dobrom slučajnom susretu. Pa kada se vratim kući, onako dobro umorna… a tamo me čeka neka divna literatura. U koju jedva čekam da uronim. Jedno divno Sedmo nebo. Kojim se redovno častim.

A tek kad pronađem neku novu oblast… koja me celu razbudi. Mmmm. Ja definitivno moram da imam loženje. Trenutno sam malo dublje uronila u Jungove arhetipove. U tarot. U psihomagični kabare. Koji me doziva kući. Da mu se pustim. I koji mi bude zanimljiviji sagovornik od većine živih ljudi.

Na sedmo nebo vode me i suštinska znanja. Koja mi daju odgovore bez kojih sam zbunjena i izgubljena plutala kroz život. Kada ih otkrijem… uvek mi se desi Eureka. Ekstaza. Jao ljuuudi… Čujte i počujte. Ekstaza učenja i razumevanja je jedna od mlađih ekstaza mog života. Ali najsnažnijih.

A volim bogami i da bol transformišem u novu svesnost. Da te svoje ožiljke pomazim. I pretvorim u odličja. U moju ličnu odliku. U učenje. I idem dalje. Sa ekstazom učenja. Laka, prozračna, razigrana a mudra. I zahvalna za sva ta Iskustva. Ekstaza Razumevanja. A obožavam bogami i da ovu moju ekstazu razumevanja podelim sa svetom. To su ti zajednički veličanstveni momenti. To moje Sedmo nebo. Od kog sam napravila i moju Radionicu. I moj posao. Što bi rekli.

Svitanja, naročito letnja me dovode u ekstazu. Svitanje. Pisanje. Ah. Divne li ekstaze mog života. To moje pisanje. I onaj omiljeni a-ha momenat. Kada mi nakon prvobitne nejasnoće i zbrke sve postane jasno. Eureka. Aaa—haaaa. Pa prsti sami počnu da kucaju. Sve brže i brže. Kao sada. Kada me tekst uvuče u sebe. Kada sa polakog pređem na brzo kucanje. Kada jedva uspevam da zabeležim tu jasnoću. Kada ne znam šta bih pre… kucala.. piškila… pila vode… To predavanje. Uron. Duboki uron. Celodnevno predavanje. Što je to jedna divna ekstaza.

A bogami nije mala radost ni kada otkažem neke dogovore. Nešto što sam „trebala“. Neke kafe sa sedeljkama. Pa se pustim sebi. Ceo dan. Kao što sam se danas častila.

Ceo život sam tražila dobre sagovornike. Obožavam duboke intimne razgovore. U dvoje. U kojima kužimo svet. I  zahvalna sam životu što sam uvek imala Prijatelje koji su rezonovali sa mojom ludošću. I sa kojima sam tu svoju ludost mogla da delim. Ipak je prvih decenija moja ekstaza bila uglavnom moja privatna stvar. Decenijama sam osećala jedno grandiozno nepripadanje. Dok sam istrajavala u svojoj ludosti. U svojim ekstazama. I prosto sam navikla da budem svoja. Sama.

A onda sam videla da na nekim mestima postoji moje pleme. Da postoje mesta gde nisam čak ni luda. Postoje mesta i ljudi kojima pripadam. Sa kojima mogu da razmenim tolika svoja ushićenja. Učenja. Ah ti zajednički veličanstveni momenti. Deljenje zajedničkih uvida. Jasnoća. Eureka. To je moje Sedmo nebo. Bezgranična radosna sveprožimajuća lakoća susreta.

Ti dobri razgovori su meni ekstatičniji od mnogih seksualnih iskustava. I kad već pričam o ekstazi – da kažem da mi se čini da je erotska ekstaza uveliko precenjena. Da je od nje napravljena fama. Ovo sam shvatila tek kada sam nekoliko godina živela u celibatu. Da sam tako dobro i ekstatično bila. I nisam razumevala ljude koji su me zabrinuto pitali: Kako moja ekstaza? Hvala na pitanju, moja ekstaza je odlično. Vrlo je raznovrsna. Višeslojna.

Mnogo je vrsta orgazama. Orgazmi svesnosti su ipak neuporedivi. Čini mi se. Ti zajednički veličanstveni momenti. Ne bih da budem nepravedna ni prema erotskoj ekstazi. Da se ne uvredi na mene. I ona ima svoje značajno mesto u kićenju Sedmog neba. I kad smo već kod dobre ekstaze, da ne propustim ni celodnevna smejanja. Cerekanja. Zacenjivanja od smeha.

Radionica svakako spada u moje ekstaze. U koje uronim petkom uveče. Na plesu. Pa u njoj ostanem cela dva dana. Subota. Nedelja. Ah. Da se potpuno predam. Da zaboravim da na svetu postoji išta nešto drugo.

Tu je i jedna nova ekstaza. Razmena sa mojim čitaocima. Tog oduševljenja – kada sam shvatila da teme koje mene upitavaju nisu samo moje. Da ih delim sa mnogim mojim čitaocima. Te divote kada objavim tekst – a vi mi pišete. Kao u mojoj pižami da živiš. Danima i ja isto mislim. Pitam se. Napisala si sve što sam mislila. Ja se pitam. A ti odgovaraš. Prosto neverovatno kako u isto vreme imamo iste upitanosti.

Jako mi je uzbudljivo to polje koje zajednički živimo. Te teme koje nam dolaze u isto vreme. To mi je trenutno možda najjača ekstaza. Što u svetu tajni mi nismo sami. Pa taj odnos koji imam sa mojim čitaocima. Sa publikom. Sa mojim herojima. Ah. To je ekstaza kakvu nisam ni mislila da postoji. Dok sam se osećala toliko sama. Svoja. Nakon onolikog nepripadanja u prvom delu mog života. Nakon onolikog mo’š misliti. Nakon onolike pustinje. U kojoj mi se činilo da sam jedina luda. Koja je svoju ludost istrajno negovala. Ah.

Ekstatični su mi i povratci sebi. Kao ovih dana kada sam bila na jednom divnom putovanju. Gde sam se pustila ekstazi putovanja. Beskrajnoj divoti srpskih krajolika. Hučanju Rzava. Vodi sa izvora. Najlepšoj rečnoj plaži na svetu. Bosoj nozi. Zajedničkim veličanstvenim momentima. Božanstvenoj muzici mladih talenata. Veličanstvenoj Biseri. Sa energijom devojčice. Glasom i snagom Crnkinje. Koncertu Marka Luisa. Od kojeg sam tri dana dolazila sebi. I primala čestitke za ludi ples. I još toliko toga…

Svako čudo za tri dana. Lepo ljudi kažu. Posle tri ovakva dana, jedva sam čekala da se vratim na moje Sedmo nebo. A poslednjeg dana neprekidno sam govorila. Sloooovaaaa. Reeeečiiiii. Piiiisaaaanjeeeee. Veeežbanjeeeee. Bicikllllllllllll. Toliko su mi nedostajali.

Kad smo već kod nedostajanja… sva treperim od skorog povratka u Beograd. Što ima čudesnu moć. Da svetlom ispuni noć. Beograde, Beograde. Svi vole tvoje nasmejane ulice. I Obožavam duh Belog Grada. I taj lepi prestonički svet. Šetnju mojim omiljenim ulicama. Vračarskim. Dorćolskim. Aprilskim. Majskim. Septembarskim. Decembarskim. Da ne zaboravim Kalenić pijacu. I Adu Ciganliju.

Isto onako kako me je nekada na Sedmo nebo vodio somborski štrand, sada to čini Ada. Adaaaaa. Stazaaaa. Taj svet na biciklističkoj stazi. Sava. Na kraj sveta. Ekipa. Delfinanje. Kraulanje. Prštanje. Vožnja stazom. Beogradom. Toliko se izvrtim. Izdelfinam. I izigram. Da mogu da zaspim na klupici na pola puta. Ili da zovem taksi karavan. Da me vrati kući. Zajedno sa biciklom u gepeku. Živelo odraslo doba. I tehnologija. I da se častim netuširanjem. Obavezno. To je ekstaza neuporediva.

Ekstatična su mi i dobra rešenja. Kada vidim božanski potpis. Intelignetni. Neočekivani. I duhoviti. To kako život sve besprekorno reši. Izorkestrira. Zavrti mi se u glavi od  Neočekivane Sile. Koja se pojavljuje iznenada. I brzo rešava stvari.

I što više pratim i učestvujem u raznim ostvarenjima postaje mi jasnija ona Budina rečenica. I pre prosvetljenja sam sedeo pod bodi drvetom. I  sedim pod bodi drvetom. Ja nisam tragala za prosvetljenjem pod bodi drvetom. Ali sam imala snove o tome kako bih želela da živim. Od kojih sam mogla da cičim i na samu pomisao. Danas živim to što u najluđim snovima nisam smela čak ni da domaštam. A ipak ne cičim od sreće po ceo dan. Da. To mi je veliko pitanje. Eto posvetila sam mu čitav jedan tekst. Sva ta naša ostvarenja… sva ta prosvetljenja… sve destinacije… kada na njih stignemo… čine nam se tako obična. Tako naša. Tako i toliko mi…  Da više ne možemo ni da im se radujemo.

Sreća je mnogo lepša dok se čeka. Dok se o njoj mašta.  Lepo je rekla Desanka. I ne radi se o destinaciji. Nego o putovanju. Proces, a ne rezultat. Radi se o našim svakodnevnim ekstazama. O tome kako provodimo dan. I kako provodimo život.

Želja – zadovoljenje  – praznina – nova želja. Kaže samsara. Ipak… želja za ovakvim životom pokrenula me je na put. Na kojem sam otkrila neka nova znanja.  Neke nove ekstaze. Srela i zavolela mnoge nove ljude. Nova mesta. Smejala se. Igrala do gole kože. Do upale mišića. Razumela nešto novo. Na putovanju je bilo mnogo ekstaze, učenja i susreta. Mnogo sedmog neba. Bezgranične radosne sveprožimajuće lakoće susreta. Sa sobom. I sa drugima. Pa kome od ovoga više treba?

I volim toga da se podsetim. Kada primetim da sam ogrezla na čuda. Da sam ušla u post-čudesnu depresiju. Ako pomislim reči: mo’š misliti. Volim tada da se podsetim kako bih nekada cičala na ideju o ovakvom životu. Pa sa tim sećanjem ciknem. I pustim se nekoj ekstazi. Koja mi je na dohvat ruke. I kažem HVALA. To je već sasvim dovoljno.

Ili odem na odmor. Odmak od svakodnevice. Preskočim neko vežbanje. Izađem iz ekstatičnog ritma. Pa već za dva dana vičem: Sloooovaaa… reeeči… piiiisaaaanjeee… raaadioniceeee… yoooogaaaa… bicikl…  I smislim neko novo loženje. Neko novo cičanje. Koje će me pokrenuti na neki novi put. U neka nova učenja. U neke nove ekstaze. U nove susrete.

Ili sednem na bajk. I izritam se za sve pare. A ako baš ničega ne mogu da se setim, možda pročitam ovaj tekst. Da me podseti svih mojih ektaza.

Da. Vreme je za novi đir. Za novi grad. Za novo učenje. I novo loženje. I pazim šta želim. Jer znam da će da se ostvari. A znam i da tada neće mnogo da me loži. Jer ne radi se ostvarenju. Ekstaze su u pitanju.

I želim vam mnoge dobre ekstaze. Sedma neba.

I pazite šta želite….

Novi Sad, 26. jul 2018.