Kakva je ovo godina bila…. majko mila. Koliko promena. Izlazaka iz očekivane putanje. Koliko tumbanja. Krajeva. Početaka. Ah. Koliko puta sam samo pomislila da neću preteći. A onda… Ne samo da sam pretekla… nego sam se tako brzo oporavila. Feniksovala. Skoro da sam već i zaboravila da sam imala neko tumbanje. Čudesne smo naprave. Mi ljudi.
Ove godine preselila sam se u Novi Sad. Sa mojim Virtuozom. To je bio poslednji i možda najveći čin koji smo učinili da bismo bili zajedno. Izmislili smo grad koji je na pola puta između naša dva grada. Sombora i Beograda. Samo da bismo bili zajedno. On je ostavio sve svoje svetove. Ja sam izašla iz moje beogradske Republike. U kojoj sam bila totalno suverena. Međutim… Novi Sad se baš i nije pokazao kao plodno tle za našu ljubav. Pa smo se razišli čim smo namestili stan.
I tako sam se u aprilu zadesila u našem stanu. Sama. U Novom Sadu. U kojem sam imala nekoliko drugarica. Nešto malo herojskog sveta. I to je bilo to. Skoro sve ostalo ostalo mi je u Beogradu. Sedište moje Radionice. Životne navike. Radosti. Prijatelji. Učenja. Učitelji. Herojsko pleme. Grad koji volim. Kalenić pijaca. Ada Ciganlija.
Dva puta mesečno odlazila sam u Beograd. Na radionice. I na udah sebe. Ah. Ruku na srce, po malo sam se i prepala. Šta će biti sa mojom Radionicom? Koju sam toliko godina posvećeno pravila. Kitila. Pazila. Mazila. A koju sam samo tako izmestila? Izašla iz moje Republike u Inter brigada. Da mi je neko nekada rekao da ću to napraviti… rekla bih mu da je lud. Ipak… uradila sam. Izašla sam. Imala sam veliki motiv. Ljubav. Naša ljubav.
Sada mi je tek jasno koliko je ludo davati nešto što se ne daje. Ja sam dala svoju Republiku. Svoj život. A Virtuoz je dao svoj Sombor. Svoju bohemiju. I svoj život. I tako smo se oboje zadesili u Novom Sadu. Svako van svog života. Van svog prirodnog staništa. I naravno da smo pukli brže i jače nego što smo ikada mogli da naslutimo.
Tih meseci oporavka Radionica je bila moja glavna drugarica. Moj glavni spas. Kao i pisanje. Koliko god da mi je teško bilo… čim bih uronila u pisanje… u Radionicu… sve je odjednom bivalo dobro. Tada sam se još jednom i na svojoj koži podsetila koliko je esencijalno imati svoj izraz. Svoju Radionicu. Ona je moj pojas za spasavanje. Mogu slobodno da se pustim. Da skrenem sa puta. U Digresiju. Da uradim i najluđu ludu ludost. Kao što je izlazak iz sebe. Iz svoje Republike. Jer mi se može. Jer imam čemu da se vratim.
A Radionica je to takođe osetila. Pa je tokom ovog mog burnog perioda još i narasla. Procvetala. Dala neke divne neočekivane plodove. Mojim herojima nije smetalo što više nisam u prostranoj Republici u Inter bridaga. Svi su voleli naš mali privremni montažno – demontažni kutak u Skender Begovoj.
Svideo nam se svima i Dorćol. Pitala se šta sam onolike godine radila na Vračaru? Odjednom sam osetila magičnost novog dela grada. Blizinu Dunava. Centar. Taj otvoreni beogradski duh. Dorćolske ulice. Lepe ljude. Kreaciju na delu. Komšiju Đovanija. Koji mi se od prvog dana našao pri ruci. Da mi bude tu. Kad god mi treba. I komšinica Mariječaslava. Koja se od prvog dana starala da budem dočekana kako treba. Onako beogradski. Dorćolski.
Bilo je ovo tegljenje granica moje Republike. Nakon svih grandioznih prostora u kojima sam držala radionicu, shvatila sam da oni nisu neophodni Radionici. Ni našem radu. Bila je ovo prilika i za proveru mog omiljenog principa. Potrebno i dovoljno. Koji u digresijama bude tako jasan. I očit. Shvatila sam i šta mi je potrebno. I šta mi je dovoljno. A šta može da bude. Al’ ne mora.
Razumela sam da je sedište moje Radionice u Beogradu. Kao i meni. Osim radionice, tu su mi i prijatelji. Životne navike. Učitelji. Učenja. Kalenić pijaca. Ada Ciganlija. Dinamični pejzaž. Hiljadu malih detalja svakodnevice.
Po stoti put sam mogla da proverim odnos sa Novim Sadom. Koji pokušavam da razumem još od ’87. Volim ga. Na neki način. A jednako me toliko i nervira. Imam nekoliko vrlo značajnih prijateljica. Učitelja Dušana. Frizera. Herojsko pleme u razvoju. I to bi bilo to. Sasvim dovoljno da mu dođem jednom mesečno.
Ova moja igra sa gradovima je stvarno vrlo zanimljiva. I ponavljajuća. I pre 12 godina imala sam seriju digresija. Bio je to još jedan dolazak iz Beograda. U Novi Sad. Kada sam se za 11 meseci selila tri puta. Beograd – Novi Sad – Karibi – Beograd. Ovaj put nije bilo Kariba. Samo Beograd – Novi Sad. I evo me pred povratkom u Beograd. Možda svakih 12 godina moram da napravim jedan đir. Da se malo podružim sa selidbarima. Da prodrmam granice svojih Republika. Da proverim šta mi je neophodno. Potrebno. I dovoljno. Šta može. A šta ne mora da bude.
Čini mi se da je to sudbina svih nas koji smo u životu stekli više od jednog grada. Svaki grad ima nešto svoje. Nešto što nam dušu tvori. A za pun život potrebni su nam svi naši gradovi. Svaki grad ima nešto što nam je potrebno. I skoro je nemoguće živeti na samo jednom mestu. U samo jednom gradu.
I kad smo već kod gradova, evo me nekoliko dana i u mom rodnom Somboru. I apsolutno mogu da doživim koliko mi i on dušu tvori. Parčetićko dvorište. Moja sestra Jovana. Štrand. De Sol. Kanal. Uronim u sebe onog momenta kada uskočim u njega. I kada vidim sve ono zeleno. I kada čujem šuštanje onog beskrajnog drveća. Trske. Žamora.
I evo me već danas ponovo u Novom Sadu. U našem stanu. U kojem sam ostala još neko vreme. Nakon što smo Virtuoz i ja shvatili da više ne možemo da živimo zajedno. Da proverim. Gde ću? Šta ću? I kako ću? Tokom tog najranjivijeg perioda, podsetila sam se svog utočišta. Mog centralnog uzemljenja. I kada nisam znala gde pripadam… kada svi svetovi u kojima sam se nalazila nisu bili moji… kada su svi prostori u kojima sam boravila bili samo vrlo privremeni… i kada ništa nije bilo moje… osim onog momenta… kada uzmem kompjuter…. i uronim u pisanje. I onog momenta… kada uđem u Radionicu. Međ’ svoje pleme. I pustim se.
Tada sam osećala potpuno i apsolutno pripadanje. I ponovo sam se podsetila da ne pripadam ni jednom prostoru. Ni jednom vremenu. Da najviše pripadam tim svojim ritmovima. Tom istrajnom hodu u mom smeru. Koji me je i provozao kroz sve ove Digresije.
Ti najranjiviji dani, kada je učitelj ponovo postao učenik, bili su vrlo naročiti. Heroji mi kažu da je to bio naš možda najbolji rad ikada. I ja sam to osećala. Da sam bila nekako naročito jaka. Tako slaba. Tako zbunjena. Neukorenjena. Neuzemljena. Bez Virtuoza. Bez Republike. Bez svoje teritorije. Bez ideje gde sam. I kome i čemu pripadam. I svi smo znali da baš njima pripadam. Mojim herojima. Radionici. I nije se znalo kome je radionica bila potrebnija.. njima ili meni?
Da. Baš su duboke bile te razmene. Dopustila sam sebi da budem slaba. I to mi je dalo naročitu snagu. I nežnost. Prijateljica me je podsetila velikih reči. Da kad god sam slaba… da sam u stvari jaka… I ta snaga koja se savršeno očitovala u slabosti… I vrlo rado se hvalim svojim slabostima… jer tako sa vama delim snagu koja se u slabosti rodila.
Da. U tim danima slabosti, sve nekako ima naročitu jasnoću. Oštrinu. Važnost. Punokrvnost. Životnost. Sve se broji. Nijedan dan nije bio ‘nako. Sećam se svakog dana. Svake reči. Osećanja. 24. april. 25. april… I svaki dan maja. I svaki dan juna. I još po nekog dana jula. Kada se cunami stišao. I kada su dani ponovo počeli da liče jedni na druge.
A jedan od malobrojnih muških heroja koji se odvažio na Radionicu, dakle pravi heroj, blažen među ženama, često je ponavljao: Ako može meštar da je na početku, da bude malo više učenik nego učitelj, pa mogu i ja. I u redu je da budem učenik. Na početku. U digresiji. U redu je da budem slab. I da se moja snaga iz slabosti rodi.
I verujem da je to najveće blago koje sa svetom delim. Te moje Digresije. Nule. Skretanja sa glavnog toka. Ta moja dizanja. Letenja. Padanja. To elegantno otresanje prašine. To učenje kako se pada. I kako se diže. I ponovo leti. To jesu prva učenja u borilačkim veštinama. A bogami i u životnim veštinama. To što često kažem. A i sada. Ljuuudi… Ne bojte se Digresija. Slobodno se pustite. Upustite. Dopustite. Poslušajte Poziv. Pa i ako padnete… i ako vam se čini da nećete preteći… To nije tačno… Pustite se da budete slabi. I dok otresate prašinu… dok ste slabi… rodiće se neka nova snaga.
I evo me. Danas i ovde. U našem zajedničkom stanu. Koji prodajemo. Jer više nije naš. Ni stan. Ni grad. Vraćam se tamo gde sam bila pre nego što smo Virtuoz i ja krenuli iz Beograda. I pre nego što smo se sreli. Pre skoro tri godine. Kada smo se pustili našoj Ljubavi. Toliko sam obogaćena. Toliko je ljubavi bilo. Toliko davanja. Dobijanja. Ne bih nikada propustila ove Digresije koje život čine.
Kad se samo setim tog vremena. Pre skoro tri godine. Kad sam bila toliko predana svojoj Radionici. Svom pisanju. Ništa drugo na svetu nije postojalo. I da mi je neko nekada rekao da ću uraditi ovo što sam uradila… da ću se pustiti ljubavi… da ću pustiti ljubav u moju Republiku… da ću otići iz Inter brigada… samo bih se nasmejala. A ideju ne bih zaprimila čak ni u obradu.
Ipak… presrećna sam što sam proživela dve i po božanstvene godine. Stekla jednog Virtuoza za ceo život. Iskustva koja nisam ni mislila da postoje. Napisala Virtuoza svakodnevice. Divnu knjigu o ljubavi. U kojoj su se sreli dvoje. Spojili nespojivo. Viski i meditaciju. Ćevapčiće i tahini. Beograd i Sombor. Kopenhagen i Novi Sad. Uradili sve što je moglo da bi bili zajedno. I još malo više. A život je pokazao da smo ipak nespojivi spoj. I baš zato… Još više volim što smo pokušali. Da spojimo nespojivo. Nemoguće. Jer to nemoguće nekada može da postane moguće. I tako se stvara nova svesnost. Tako se dešava rast. Progres. Evolucija.
I Virtuoz mi je još veći zato što se tako punim srcem pustio nama. Našoj ljubavi. Beogradu. Novom Sadu. Digresiji. I oboje smo srećni što smo pokušali. To smo zaključili neki dan. Kada smo pričali o tim našim nespojivim spojevima. Jer, ionako je sve u digresijama. U izlascima sa glavne putanje. Koje obogaćuju glavno putovanje. I bez kojih bi ono bilo pusto. I dosadno.
I Virtuoz je, hvala na pitanju, dobro. Digao se. Njegovo dizanje je bilo nešto teže. I nešto bolnije. Jer nije imao svoju radionicu. Svoju muziku. Koju je zbog naše ljubavi privremeno stavio sa strane. Eh da sam imao muziku tih dana… od 24. aprila… kako bi to dobro bilo… koliko bi mi lakše bilo. Pa bih svu tu moju bol iskazao sviranjem.. deljenjem sa ljudima… a još ako bi se u publici našle neke lepe ženske oči.. gde bi mi kraj bio… To mi je rekao. Kada smo se sreli neki dan. U našem Somboru.
A Virtuoz se pustio da bude slab. Odnosno da bude jak. I kroz taj proces njegovog dizanja od slabog do jakog podsetila sam se zašto sam ga onoliko volela. Zašto sam izašla iz svih svojih svetova. Kada je on sa 60 godina mogao da dođe. Da proba… Pa šta bude. Kada je mogao da bude odvažan. Da se pusti ljubavi. Digresiji sa mnom. Pa mogla sam i htela da to učinim i ja. Ipak je brendiranje lične ludosti moj veliki moto. A nas dvoje smo potom brendirali zajedničko upuštanje u ludost.
I da se vratim na početak. Sa ove trenutne digresije. Koliko mi je samo fascinanto. Očaravajuće. To šta sve mi ljudi možemo da preteknemo. To veličanstveno dizanje. Od najslabijeg do snažnog. I kako posle ogromne boli… za koju mislimo da nećemo preživeti… preživimo. I ne samo da preteknemo. Nego budemo novi. I mladi. I sveži. I lepši nego ikada.
Gledam ovih dana Virtuoza. Ponovo pravi svoj život. Po svom. Somborski. Boemski. Danski. Svira tri instrumenta. Peva. Dobro izgleda. Doteran. Picnut. Regenerisan. Oseti mu se ta nova snaga. Ta svežina. Ta jakost iz slabosti nastala. I kada pusti glas… pa otpeva Mi muti… Odlazim ja… Adio.. svako u publikci može da oseti istinu u toj emociji. A i ja bih se ponovo zaljubila u njega. Ipak znam da jednom odlazi svako putem svog života. A da sve ostalo su samo Digresije. Kraće. Ili duže.
Baš kao i ja. Kada mi neko dođe sa sličnom temom… a ja kada kažem… znam.. razumem… Proći će. I biće dobro. I ne samo da će biti dobro. Nego će biti još bolje nego što je bilo. Još ćemo mi čeljadi biti sritni. Što je često govorila moja Aka. Meni onda taj neko poveruje. Jer to nije neko gradivo koje sam naučila. Pročitala. Nosila majcu na kojoj piše da je pred svitanje najtamnije. Nego sam osetila šta znači umreti. Biti zakopan u zemlju. I ponovo se roditi. Vaskrsnuti. Da ono što nas ne ubije to nas ojača. I prolepša.
I moja Radionica je preživela sva ova tumbranja. I ne samo da je preživela… nego je snažnija i živahnija nego ikada. Rasteglila sam granice Republike. I sada mi je potpuno jasno da je njeno sedište u Beogradu. Ipak… tokom ove digresije… ponegovala sam novosadski svet. Sada sam mirna barem sledećih 12 godina. Što se Novog Sada tiče. Sasvim je u redu da dođem jednom mesečno. A napravila sam radionicu u Novom Sadu. Dve generacije su se uveliko zaukale. A uskoro će i treća.
Provela sam proleće na Fruškoj gori. Inspirisana jednim divnim prijateljstvom. I jednim božanstvenim imanjem. Na kojem sam napravila nekoliko zelenih radionica. Potpuno novih. Svežih. Drugačijih. Heroji ih obožavaju. Na ovom imanju desila mi se i kruna sezone. Fruškogorski zeleni doživljaj. Randevu sa Muzama. Nova radionica. Novi način rada. Na kojoj su se sreli heroji razni. Stari. Prvi. Od vajkada. Heroji tekući. Iz raznih generacija. Iz raznih gradova. Heroji novi. Od svukud. Beograd. Novi Sad. Inđija. Banovci. Vrbas. Irig. Grac. Banja Luka. Kragujevac. Južna Koreja. Moliću lepo.
Pa kad već sumiram dostignuća ove Digresije… koja mi se u nekim momentima činila tako teška… bolna.. zbunjujuća… strašna… sada više skoro ne mogu ni da se setim tih boli. Za samo tri i po meseca. A prevladavaju dostignuća. Kruna sezone. Juče sam zatvorila sezonu drugim Randevuom sa Muzama. I shvatila da se definitivno rodio novi izraz. U prirodi. Koji ćemo praviti u svakom godišnjem dobu. To je to tegljenje granica Republike. Izašla sam iz Beograda. Da bih shvatila da je Beograd njeno sedište. Ali da ima još raznih divnih mesta na planeti na kojima će radionica voleti da se dešava… Raznih zelenih. Fruškogorskih. A možda i plavih. Vodenih mesta. Na kojima će Muze voleti da se dese.
U Novom Sadu sam prestala da se zatrpavam poslovima. Naučila sam da imam dosta slobodnog vremena. Prestala sam da držim individualne konsultacije. Osim možda po nekada. I to vrlo vrlo retko. Možda jednom nedeljno. Ili jednom mesečno. Ili nijednom. Pravim vreme za neke nove prioritete. Za druženje sa prijateljima. Za svoje projekte iz ćejfa. Za izdavanje mojih knjiga. Koje su tako strpljivo čekale. Dok sam se ja bavila tuđim poslovima. Za picnjavanje mog vizuelnog izraza. Veb sajta. Video materijala.
A dani su ponovo počeli da imaju neke svoje karakteristične obrise. Napravila sam neku novu svakodnevicu. I ponovo uživam u hiljadu malih stvari koje život čine. Kao što je pisanje. Bajk. Plivanje. Čitanje. Spremanje hrane. Za razliku od onih dana visoke voltaže… kada sam znala svaki dan… svaki 24. april… pa 30. april…. pa 2. maj… pa tako do sredine jula… Dani su počeli ponovo da budu moji dani. Ne više toliko istorijski.
I osećam da je ova Digresija gotova. I sve deluje vrlo obećavajuće. Mlado. Uzbudljivo. A ja sam spremna za Beograd. I baš se pitam kakav li me božanstveni dorćolski stan čeka? Da nam bude novo sedište Republike.
Pitaju me neki ljudi… zastrašeni od neuspeha… od padova… od digresija.. zaleđeni od mogućnosti upuštanja u život… da li sam baš morala da pravim sve ove digresije? Šta mi je trebao taj pad… i to tako javni… pred svima? Naravno da sam morala. Kažem im. Pa Digresije su glavni kvalitet mog života. To je možda moje najveće blago. I najznačajniji kvalitet koji sa svetom delim. Ljudi ne bojte se Digresija. One čine naš Život. I od svih tema koje sam mislila… pisala… ovo je tema koju sam spremila i za neki budući TED nastup. Jer me silno boli da gledam te ljude zaleđen pred životom. Pred mogućnostima. Kako se grčevito drže glavnog puta. I ne skreću nigde. Bez digresija nema radosti.. uzbuđenja… rasta… progresa.. evolucije. Život bi bio jedan dugi sivi dosadan auto put.
A onda sam zavirila i šta jezikoslovci kažu na temu Digresije. Privremeno skretanje od osnovne misli. Kratko udaljavanje od osnovnog, glavnog toka. Koje obogaćuje i daje novi kvalitet osnovom toku. Obično je to kratko udaljavanje. Zahvaljujući kome se bolje razume sama tema. Važno je i da osoba ne pravi nepotrebne digresije. Nego da vešto vodi ovaj tok. E pa znaju jezikoslovci. I razumeju. Te digresije koje život čine.
I zato ljudi… ne bojte se Digresija. Slobodno se pustite. Upustite. Dopustite. Poslušajte Poziv. Pa i ako padnete… i ako vam se čini da nećete preteći… To nije tačno… Pustite se da budete slabi. I dok otresate prašinu… rodiće se neka nova snaga. I nemojte da pravite nepotrebne digresije. I vešto vodite ovaj tok. Digresija koje život čine.
I vidimo se. U Digresiji.
Jedna od Digresija, 13. avgust 2018.