Sa tobom se ne može razgovarati o negativnostima. Samo te pozitivno zanima. Lepe reči. Ljubaznost. Ljubavnost. Ti se ustalom i baviš pozitivnostima. Sve što nije božanstvenost nije tvoj resor. Kažu mi.
Ne. To nije tačno. Da se sa mnom ne može razgovarati o negativnostima. Naprotiv. Ne odolim da razradim temu. Ja se ne bavim pozitivnostima. Jer pozitivnost nije sve što postoji. To nije potpunost. Isto tako postoji i negativnost. Koju ne odstranjujem time što je ne priznajem. To samo znači da ne vidim celu sliku. Nego neki njen mali deo. Ja se u stvari, vrlo bavim negativnostima. Ali na određen način. Dodala sam.
A tačno je da već duže vreme ne pristajem da se bavim SAMO negativnostima. A naročito ne onim negativnostima na koje ja nemam nikakav uticaj. Vreme. Ekonomija. Politika. Hronika. Prevare. Izdaje. Ljudske gluposti. U bezbrojnim oblicima. Kukanje na život. Evo već mi ne bude dobro čim na njih pomislim. Iz ovih razgovora odmah izlazim. Odlazim. I o njima se sa mnom ne može razgovarati. To je tačno. Kažem. Oni mi daju gorivo da uradim nešto na šta imam uticaj. Da se umijem. Zategnem. Nasmešim. Da se bavim svojom konstrukcijom.
Ja sam ona koja je imala problem sa afirmacijama. Sa čistom pozitivnošću. Sa dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Kada mi je celo biće vrištalo da nisam dobro. Da uopšte nisam dobro. Ali želim da napravim da budem dobro. A za to je potrebno da prihvatim da sada nisam dobro. I da u tome nađem neko dobro. I da se pitam kako da budem dobro? I o tome se u ovom tekstu radi.
Tačno je i da ne želim da slušam ljude koji će mi istresti svoje negativnosti. Zabrinutosti. Strahove. A da nisu otvoreni da se temom konstruktivno pozabave. I da od negativnosti stignemo do pozitivnosti. To kukanje bez želje za promenom doživljavam kao da je neko došao u moju kuću. I istresao kofu fekalija na moj tepih. I otišao. cvrkućući. A meni bi ostajao sadržaj njegove kofe. Da se njime pozabavim.
I heroji mi isto kažu. Najviše ih boli njihovo blisko okruženje. Zagledano u sve te hronične hronike. Lične i globalne. Bez namere da sa njima nešto uradi. Osim da ih istresaju po tuđim kućama. E to se sa mnom ne može pričati. Rekoh mom sagovorniku sa početka teksta. Kofe fekalija ne primam. I podsetim ga da se ne bavim pozitivnošću. Ja se bavim transformacijom negativne u pozitivnu energiju. Transformacijom bola u novu svesnost. Sa onima koji su zainteresovani za to. I vrlo sam srećna kada neko želi da zajedno rešavamo ove životne zavrzlame. I da energiju bola iskoristimo kao pogonsko gorivo za novu svesnost. Kao đubrivo za cvetanje. Za neke nove plodove.
I zato sad neću da vam kukam nad onima što kukaju. Jer me to svrstava u red kukalica. Da ne kažem kukavica. Ajoooj majko mila… šta me je snašlo… Ipak sam ja iz herojske republike. Upravo zato i pišem ovaj tekst. Kao transformator bola u novu svesnost.
Bol nam ne dozvoljava da sedimo skrštenih ruku. On zahteva od nas da dignemo dupe sa kauča. I da nešto učinimo. Razumemo. Promenimo. Uradimo. Kada nam se bol desi, najvažnije je da razumemo da to nije kraj. Odnosno da se nalazimo u sred dramskog zapleta.
Kao što nakon noći sledi jutro. A posle zime proleće. Kao šte se nešto isprazni. Da bi se ponovo napunilo. I raspe da bi se zgusnulo. Ode da bi se vratilo. Tako je i bol samo sirova energija. Koja hoće da se njome bavimo. Da je raspletemo. Jer na kraju uvek bude dobro. Što smo se svi do sada uverili stotinu puta. I da se stvari uvek nekako reše. A ako još uvek nije dobro… to samo znači da još nije kraj. End je uvek happy. A ako nismo happy, to znači da nas zadatak čeka.
Već dugo me ne zanimaju ni umetnička dela koja me ostave u teškoj energiji. Zabrinutu. Uplašenu. Nesigurnu. Sasvim mi je dovoljno mojih ličnih bolova. Koje sam prevodila. I prevodim u neko novo razumevanje. Od umetnika upravo očekujem da me prevede na neko lepše i srećnije mesto. Što je Aristotel razumeo mnogo pre mene. Ukazujući na to da je cilj umetnosti duhovno i moralno pročišćenje od teških emocija. I dovođenje čovekovog tela i duše u ravnotežu.
Upravo tako i ja mislim. Da je sposobnost da transformišemo negativnu energiju u pozitivnu najveći dar ljudske svesnosti. I da je to jedna od najvažnijih veština kojima možemo ovladati. I koje značajno mogu unaprediti način na koji živimo našu svakodnevicu. One čine da živimo opušteno. Jer možemo da se otvorimo svemu što naiđe. Koristeći taj divni dar koji nam je dat. Zato često o tome sa herojima pričam. Zato i pišem ovaj tekst.
I dok rasplićem i ređam ove misli, javila mi se jedna božanstvena mudra žena. Koja je i Pilot. I majka. I filolog. I istoričar. I heroina. I još mnogo mnogo toga. Čitala sam poslednji tekst, čitam Vas i inače jako redovno, saosećala sam ćutke sa svim promenama kroz koje ste prolazili i radovala se posmatrajući veštinu s kojom ste kroz te promene plivali, i izlazili uvek oplemenjeni i dotaknuti životom, u svemu što on nudi i jeste…
A kada sam je ja pitala kako je? Odgovorila mi je rečima koje mogu da budu srce i suština ovog teksta. Dobro sam, zaista. Toooliko toga je život odneo i doneo, bilo je i preteškog i prelepog i naizgled nerazrešivog… Srećom naučila sam još mnogo ranije da se ne gicam i ne bacakam pred životom kao derište, nego da mu verujem. I evo me sada na jednoj novoj stazi! Držite mi fige! Grlim Vas.
Mnogo mi se svidela slika ova derišta koje se gica i bacaka pred životom. Ne znajući šta bi učinilo sa tim što život donosi. I odnosi. Bol je definitivno jedna sirova energija. Koja od nas zahteva da nešto učinimo. Bilo šta osim da se gicamo i bacakamo pred životom. Ili da nosimo kofe fekalija po tuđim kućama.
Najglasniji su oni koji kukaju i bacakaju se nad životnim tokovima. Drugi se opet toliko boje boli. Pa svu životnu silu usmere na mere zaštite. Da ih slučajno ne zaboli. Šćućure se u svoj oklop. I gledaju život kako se dešava nekim drugima. Vireći iz svog oklopa. Koji je poprilično nepropustljiv i za radost i zadovoljstvo života. Ne ulaze ni u kakve potencijalno rizične situacije. I samo čekaju da prođe. A tu su i oni koji su mojoj prirodi najbliži. Doktori samo-obmane. Takozvani pozitivci. Dobro sam… dobro sam… dobro sam… Nije mi ništa. Dok se bol valja pod tepihom. Kulja. Dok ne eksplodira.
Čudesno je to koliko smo svašta učili. Osim umetnosti transformacije bola u neku novu svesnost. I zato je to jedna velika tema. Kojom se vrlo često sa herojima bavim. Jer nam životni tok, što ona mudra mlada žena reče, svakodnevno donosi i odnosi. I ovo. I ono. Dan – noć. Leto – Jesen. Bol – zadovoljstvo.
A naše je da mu verujemo. Da ima neki dobar plan za nas. Baš kao što milijarde naših ćelija besprekorno funkcionišu u svakom našem udahu i izdahu…. da mu verujemo i da ima plan i za našu ličnu zavrzlamu. I da prihvatimo da je bol vrlo prirodna i svakodnevna pojava. Baš kao i zadovoljstvo. Sa kojima valja da naučimo da se odnosimo. Da transformišemo bol u neku novu svesnost. Noć u neki novi dan. Accept & transform. To je ta moja mantra. Koju neki doživljavaju kao pozitivnost. A u stvari je jedan od temeljnih principa tibetanskog budizma. I većine borilačkih veština.
Naša evolutivna nedovršenost i naš prirodni instinkt jeste da se klonimo bola. Što je upravo suprotno od onoga što treba da uradimo. Potrebno je da se sa bolom sretnemo. Ako to ne uradimo, on će iskakati u našem životu. U raznim drugim oblicima. Kao nesanica. Bolest. Panika. Depresija. Da ne nabrajam.
Zato moje heroje i učim da precizno identifikuju ono što osećaju. Da nađu reč koja najbolje opisuje kako se zbog nekog događaja ili situacije osećaju? Sledi lokalizacija bola u telu. Da vidimo i oslušnemo kako naše telo na taj bol reaguje. I gde se on nalazi? Da li nam se šaka sama stegla u pesnicu? Ili nam radi stomak? Ili nam se grlo steže? Pa je na redu prihvatanje i izražavanje tog bola. Polaganje naših ruku tamo gde nas boli. Ovde me boli. Da kažemo sebi. Tako preuzmemo kormilo transformacije u svoje ruke. I koristimo energiju samo-isceljenja. Kao i svaka životinja. Te naše ruke imaju zaista veliku moć. Na koju smo potpuno zaboravili. Pa umesto da istresamo kofe po tuđim tepisima… dobro je da se pitamo kako smo mi doprineli ovoj situaciji? I naš brod polako izlazi iz brodoloma… i polako počinje da hvata svoj pravac.
Ostaje nam samo još da otpustimo bol iz svoga tela. Jer sada kada smo ga uvažili… iskazali… lokalizovali i razumeli… on više nema nikakvu funkciju. I voljan je da iz našeg tela ode. Hiljade je načina da ova energija ode iz našg tela. Disanjem. Dubokim izdasima olakšaaanjaaaa…. Aaaaaaa… Aaaaaa….. Suzama. Znojem. Rečima. Možemo i da se ispiškimo. A i velika nužda je vrlo ok. Dok nismo namerili da je nosimo okolo.
Kada smo prihvatili, uvažili, razumeli i transformisali našu bol, u njenom ispraćaju mogu nam pomoći i maseri. Kiro-praktičari. Bio-mehaničari. Zlatne ruke. Koje su sa fizičkim manifestacijama našeg bola na ti.
A svaka negativna energija samo je signali da nešto treba da učinimo. Strah je kao neki mali od palube, koji nam viče… Budi spreman! Koliki je tvoj strah, neka tolika bude i tvoja akcija. Kažem herojima. Nakon jednog našag susreta, mlada žena koja je imala veliki strah pred sutrašnjim danom, napisala je 71 mail. Od uveče do ujutru. I više se nije bojala. Nego je prosto uradila stvari. O tome se radi. Strah samo hoće da ga razumemo. I pitamo šta on to vidi, što smo mi prevideli. I da ga poslušamo. Isto kažem ljudima koji mi se žale na tremu. Trema pred nastupajućim događajima je samo znak da ima još nešto da se uradi. Pa umesto da ih ona rastura, lakše je da se late posla. I urade ono što treba. Kolika ti je trema… kažem ja… tolika neka bude naša akcija… nastavljaju moji heroji. Našu omiljenu mantru.
Bes nam javlja da je neko prekršio naše kritično važne standarde. Pa valja da proverimo. Koji su to standardi. I da li su oni i dalje važeći? Zato što mi često poštujemo standarde postavljene još pre nove ere. A ako ustanovimo da je neko ipak prekršio naše standarde, lepo je da mu to i kažemo. Da se u budućnosti ne ponavlja. I situacija je gotova. Rešena. Idemo dalje. Život teče. Neko nam je stao na nogu. Mi smo mu rekli da nas je zgazio. I velika je verovatnoća da je on sklonio nogu.
Od malih nogu učili su nas da nije lepo da budemo ljubomorni. Da ne zavidimo. Pa su to osećanja kojih se stidimo. I krijemo ih kao zmija noge. Što opet nije njihova svrha. Ljubomora nam samo pokazuje da u nama čuči neki potencijal koji nismo razradili. Kada smo ljubomorni na nekoga ko napreduje, to samo znači da je vreme da i mi zasučemo rukave. I da krenemo u akciju. Da se pitamo šta je to što bismo i mi želeli da imamo. Budemo. Kao i kod zavisti. Šta je to što neko ima, a mi nemamo? Ili misilimo da nemamo? I kako da tako nešto da steknemo? Pa nam opet sledi akcija.
Često sa mojim herojima pričam na ovu temu. Ljuti ih neki trivijalni bestseler pisac. Ili umetnik koji je „nezasluženo“ dobio na popularnosti. Nisu oni ništa bolji. Samo imaju odvažnost. Hrabrost, smelost i odvažnost nas vode u ostvarenje. Pamet, talenat i sposobnosti nisu dovoljni. To su samo potencijali. Koji zahtevaju bavljenje. Transformaciju. Zato se moj opus i zove Heroji novog doba. I to je hrabrost koja nam je danas preko potrebna. Da se sretnemo sa svojim emocijama. Sa svojim slabostima. Da ih prihvatimo. Razumemo. I da ih razvijemo do neke nove svesnosti.
Potištenost može biti zamenjena fokusom na to kako pomoći drugima kojima je pomoć potrebna.
Radoznalost je takođe odlična zamena za strah. Budite radoznali šta vas je to divno život spremio za vas?
Umesto da vas događaji frustriraju, kako bi bilo da vas fasciniraju?
Uživala sam kako nam je naša opšta miljenica Aleks, sa kojom sam otvorila Zvezde među nama, demonstrirala svoju snagu transformacije. Tokom radionice, na tren ju je okrznula jedna influenserka. Čija poruka dana je bila Never impressed. Već u drugoj rečenici Aleks je prevela ovu emociju u akciju. I na mreže postavila božanstvene fotografije sa naše fruškogorske radionice. Sunce. Divni ljudi. Zeleno. Vatra. Sve je prštalo. A poruka dana koju je Aleks poslala svetu bila je Always impessed. I svima nam objasnila zašto je Zvezda.
To su naši glavni zadaci. Na putovanju heroja. Odnosno u životu. Svesno proživljenom. Po mom razumevanju. Da prihvatimo, razumemo i iscelimo svoje boli. I da ih transformišemo u novu svesnost. To je ta dotaknutost i oplemenjenost životom. U svemu što on jeste. I što nam nudi. I to su osnovne životne veštine. Koje sa mojim herojima razvijam. I negujem.
Pričam im o tri nivoa promene. Prvo nam sledi isceljenje. Transformisanje bola u novu svesnost. Kada iscelimo svoje rane… one postaju darovi. I što smo više fekalija imali, to je drvo koje smo đubrili bogatije sočnim plodovima. Zemlja i drvo takođe rade svoj posao transformacije. Fekalija u sočne plodove. Nakon što smo se iscelili… i drvo nam obilno rodilo… možemo da biramo šta ćemo sa plodovima da radimo. Kako daih podelimo svetu. To je već drugi nivo promene. Kada se dešava stvaralaštvo. Pa počinjemo da se igramo. Zimnica. Sokovi. Kolači. Pekmez. Slatko. Džem. Sušene voćke. Šta ko voli.
A sledeći nivo promene jeste upravo poverenje u život. To je već evolutivna promena. Dovršavanje one evolutivne nedovršenosti. Kada prestajemo da drhtimo nad životom. Da se brinemo. Da se šćućurimo. Nego mu verujemo. I otvorimo se. Pa ako ovako besprekorno orkestrira sve u nama. I ako se sve oko nas odvija u beskrajnoj kosmičkoj simfoniji. Da mu poverujemo da je i naš trenutni bol samo novi zadatak za nas. Koji nam valja transformisati u novu svesnost.
Koja sam ja Kraljica transformacija bola u novu svesnost. Reče mi neki dan jedna Ana. Kojoj je život doneo jednu veliku i ogromnu svakodnevnu bol. Zahvaljujići kojoj je postala gotovo Majka Tereza. Kako joj je rekao jedan duhovnik. I zahvaljujući kojoj je okupila mnoge ljude oko sebe. Napravila jedno divno imanje. Proizvodnju. Na kojem sa svojim timovima pravi najukusnije pekmeze. Ajvare. Sušene paradajzove. I sokove od paradajza. Evo ruke, Ana. Kako se i zove njeno udruženje. U kojem mnogi ljudi transformišu svoju bol. U neku novu svesnost. U neku novu i lepu stvarnost. A koja rezultuje najukusnijom i najljubavnijom i najhumanijom zimnicom. Evo ruke! Ana.
A vrlo dobro se sećam kada je pre nekoliko godina Ana započinjala ovu svoju ideju. I kada smo je zajedno stavljale na papir. Prevodile njenu bol u veličastven projekat. Ovih dana Ana sprema jedan gala događaj. Na kojem će biti mnoge ugledne zvanice. I na kojem ćemo kušati slatke plodove iz Anine bašte. U bezbroj oblika. A ja ću voleti da nas podsetim da su svi oni nastali iz jednog ogromnog bola. Ti si Ana stvarno kraljica transformacije bola u novu svesnost. Složim se ja sa njom. Koja veruje da joj život nije slučajno i bezveze doneo sve one boli. Nego je za nju imao Veliki Plan.
Ovim tekstom svakako želim da iskažem duboku zahvalnost prema svima onima koji su svoje ogromne boli transformisali u ogromne darove. Za nas. Koji se sladimo njihovim slasnim plodovima. I koji smo mogli da razumemo kako se to radi. Kako se bol transformiše u novu svesnost. Tu svakako mislim i na moju Majušku. Meni jedno od naaajbližih bića. Caricu transformacije. Zahvaljujući ogromnom bolu koji joj je život pre 18 godina doneo u obliku saobraćajke, nakon koje više nije mogla da hoda… i ceo paket bolova koji su sledili ovom događaju.. koja je tako maestralno transformisala. I postala jedno od najlepših i najsrećnijih i najmudrijih stvorenja koje ja znam. Moj Učitelj. Inspiracija. Svetionik.
I zato je važno da nikada ne ostanemo u nezadovoljstvu. U bolu. U negativnoj energiji. Oni su samo signali da nešto treba da učinimo. Da odemo korak dalje. Bacakanja i gicanje nam u tome neće pomoći. Niti smaranje ljudi. Nošenje kofe izmeta po tuđim kućama.
A i onima koji se boje bola… i koji se čuvaju… da im se bol slučajno ne desi… pa šćućureni strepe nad životom… želim da kažem… Da je našem srcu svakako suđeno da bude slomljeno… ponovo…. i ponovo…. i ponovo… I slamajući se ponovo… ono ostaje živo… A naše biće je nesalomivo. I uvek postoji deo koji nije slomljen. I iz kog ćemo se ponovo dići. I narasti. Ranjivi smo. Ali ne i lomljivi. To mi je tako velika rečenica. Koju sam nekada negde čula. I koja me je dizala u situacijama kada sam mislila da sam slomljena. U paramparčad.
Ako niste sigurni kako se to radi… samo se osvrnite oko sebe. Toliko je ljudi koji su unatoč svemu što im je život doneo našli način da budu srećni. Zadovoljni. I ostvareni. I koji su našli način da ih život svojim tokovima dotakne. I oplemeni. I sa njima pričajte. Pitajte ih kako to rade. I budite oprezni sa onima koji vam stižu sa kofama za vaše tepihe. Pošaljite im ovaj tekst. Možda im on da ideju kako da nahrane svoje drveće. I svoje voćke.
I ne mogu vam opisati koliko sam srećna što sam napisala ovaj tekst. Kojim definitivno objašnjavam da se ne bavim pozitivnošću. I da se sa mnom ne može pričati o negativnoj energiji. Naprotiv. Mislim da sam prava adresa ako zaista želite da pričate o transformaciji bola u novu svesnost. O tome se u mojoj Radionici i radi.
Nastaviće se…
Novi Sad, 18. septembar 2018.