Da je novo doba definitivno i bespovratno došlo shvatila sam pre neki dan. Kada sam ušla u moju omiljenu prodavnicu čarapa. Jednako mi je omiljen i njen vlasnik. Tgovac starog i finog kova. Koji voli svoj posao. Voli i razume i svoju robu. I odnose. I ljude. I mušterije. Kad god mi se život činio sivkast ili crnkast, a nalazila sam se u blizini, stuštavala sam se u njegovu radnjicu. U pothodniku kod Doma omladine. Krcatu najdivijim čarapama. Svih fela. Na malu ljudsku razmenu. I po neke dobre čarape.
Nikada se nije žalio na novo doba. Ali ste iz svakog njegovog gesta i držanja mogli da shvatite da mu je više prijalo ono doba. Neke druge vrednosti. Grad. Beograd. Moda. Dobri komadi. I fini svet. Sa kojima se bolje snalazio.
Toga dana ušla sam kod Srđana. A on je sav bio u poslu. Nameštao je svoju postavku. Starovenski kofer. Džepni časovnik. I njegove božanstvene čarape. Fotkao ih je iz raznih uglova. Velikim ekranom. Za to namenjenim. Nasmejala sam se celim bićem. I ja sam bila u identičnom procesu. Fotkanje gradom. Beogradom. I mojim omiljenim gradskim kutkovima. Ah. Sve mi je bilo jasno. Instragram.
Počeli smo razgovor. Od kada je krenuo sa instagramom, više ništa nije bilo isto. Zovu ga ljudi iz celog sveta. Kupuju pet, deset, pedeset pari. Neki hoće da otkupe i celu njegovu radnju. Pažljivo nabiranih čarapa. Na to nikako ne pristaje. Voli on svoj posao. Ljude. Susrete. I te male ljudske razmene.
Posao mu ponovo cveta. Kao nekada. A i on sa njim. Ono sivo underground doba, koje nije hteo ni da spominje, kao da je prošlo. Pun je energije. Fantastičnih komada. I novih planova. Shvatio je da može da napravi ozbiljan biznis. Kao i da uskoro svoje poslovanje može da preseli gde god poželi. Da više nije vezan za svoju malu radnju u pothodniku. Da može da se preseli na Zlatibor. Da diše. Šeta. Kači fotke na instagram. I šalje čarape diljem sveta.
Tih dana sam i ja ulazila u instagram. Nakon dve godine. Tokom kojih sam se još uvek držala po strani. Po principu: Alaj bi se šikicala. Al’ mi ne da nana. Moje mreže vodila je Jagoda. A ja sam slušala njene instrukcije. I po malo učila mreže. Pravila sam fotke. Pisala sam sadržaje. Dok se Jagoda bavila njihovim aranžiranjem. I deljenjem sa svetom.
To je stvarno bio veliki korak. Moji tekstovi su ponovo oživeli. Kao da ih je skinula sa tavana. Oduvala prašinu. Tako slatko i lepo odabirala. I pakovala. I delila ih sa svetom. A ja sam pratila. Učestvovala. I polako razumevala poentu mreža. Razumele smo da moja publika voli inserte iz mojih tekstova. Upakovanih u neku dobru fotku. I kratke jednominutne snimke. U kojima im se obratim. Sa nekom idejom za dan.
Polako sam počinjala da dobijam novu jasnoću. Ideju kako moje mreže treba da izledaju. Šta treba da sadrže. A šta ne. I sve sam se više uključivala. Predlagala. Menjala. Postajala sam nemoguća. Jer moju jasnoću niko nije mogao da izvede. Pa ni čudotvorna Jagoda. I odjednom mi je postalo jasno da je to moj posao. Da napravim svoj vizuelni izraz. Da se izrazim. Ali i da malo dublje komuniciram sa mojom publikom. Mojim dragim čitaocima.
Nekoliko meseci sam se nećkala. Klackala. Bila i u tu. I tamo. Ni tu. Ni tamo. Čuvala sam se opasnosti koje mreže nose. I život onlajn. Godinama istrajavam u svom „ne biti dostupna“ životnom stilu. Ne javljam se na telefon. Koji smatram najvećim mogućim ometačem. I to su svi oko mene naučili. I prihvatili. O daaa. Komuniciram uglavnom mailom. I tekstualnim porukama. Koji su baš po mojoj meri. Vrlo liberalni. I ne-agresivni. Komuniciram kada mi odgovara. Poštujući svoje vreme. Svoje duboke urone. Svoje stvaranje. Odmor. Meditaciju. Druženje. I naravno, jednako poštujući i vreme mojih sagovornika. Ne očekujući njihove hitne reakcije.
Zato sam tako polako, surevnjivo i oprezno ulazila u mreže. Znajući gde to vodi. Sve dok jednoga dana nisam shvatila da je vreme da se otvorim svetu. Da se pustim mrežama. Onlajn životu. I svim njegovim rizicima. Verujući da sam dovoljno svoja i snažna da zadržim svoje duboke urone. I duge of-lajn sate. Bez kojih nema velikog stvaranja. Ni velikih dela.
Apsolutno sam sigurna da su upravo duboki uroni ti koji čine veliku razliku u ostvarenju. Mali uroni… malo razumevanje… malo stvaranje. Klik. Lajk. Srce. Dva. Tri. Mahanje. Nema velikog razumevanja, niti velikog stvaranja bez dubokog urona. Jedan od prvih zadataka koji dajem mojim studentima jesu intervali ničim neuznemirenog vremena. Najpre od 30 minuta. Pa od 60 minuta. A bez 90 minuta nema ozbiljnijeg uvida.
Duboki uroni su obožavanje mog života. Zato sam i zavolela matematiku. Dobar zadatak i dobro uranjanje vodili su me negde duboko. I daleko. Van svih granica. U rastakanje. Kada ja zaista postajem ja. I kada osećam sebe. Život. Večnost. Boga. Sveeeee. Kada su me bliski ljudi viđali u tim mojim stanjima, prepadali bi se. Videli bi da me nema. Da sam sa onoga sveta. Kao što i jesam. Baš kao i sada. Kada pišem. Kao i kada predajem. Ja se predam sva. I odlazim sa ovoga sveta. Na onaj moj svet. To je moja ekstaza. Moje najomiljenije stanje. I zato sam ga tako ljubomorno i godinama čuvala.
Zato i ustajem pre svih. I pre svega. Da bih imala svoje vreme. Ničim i nikim neuznemireno. Što više to bolje. Od pet do podne. Jutros sam se sama od sebe probudila oko tri. Znajući da pre podne imam neodložnih obaveza. Pa da se počastim dubokim uronom. Kada to propustim, osećam kao da sam nešto izgubila. Trajno i neopozivo. I ljutim se. Kad god mi se prekine ovo moje sveto vreme… hoću da popizdim.
A onda su se desile mreže. Ah… Bojala sam se da ću se raspršiti na površini. U instantu. Na malim klikovima. I srcima. Da će to ubiti moje stvaranje. Moju dubinu. Moju ekstazu. Tih dana sam završavala sa koprcanjem. I rešila da uđem u on-lajn svet. Pa šta bude. Sa zakletvom sebi da ću negovati i zadržati svoje sveto jutarnje vreme. Svoj prajm tajm. Od svitanja do podne. A nekada, ako baš mora… Otvorila sam vrata novome. Ah….
To je bio taj dan. Kada sam u prodavnici čarapa doživela epifaniju. Kada je došla Druu. Da se slikamo gradom. Mojim omiljenim ulicama. Mestima. I da osmislimo novi vizuelni izraz za moje mreže.
Toga dana instagramska epifanija stizala mi je sa svih strana. Sledeća stanica bio je moj omiljeni koncept store. Očarala sam se nekim božanstvenim komadima. A kao odgovor na moja pitanja, dobila sam insta profil dizajnerke iz Zagreba. Baš kao i za obuću. Sve sam mogla da vidim na njihovim insta profilima. Postalo mi je jasno. Bez Instagrama danas ne postojiš. To je nova vizit karta. Tako jednostavna i logična. Digla sam ruke. I rekla… Ok… Evo me. Tu sam. Stižem.
U međuvremenu smo Druu i ja obavljale svoje mrežne zadatke. Šetale smo se gradom. I fotkale. U našem spontanom maniru. Objasnila mi je da je jesen stigla. I da je vreme da menjamo letnje fotke. I letnje toalete. Odjednom sam shvatila da nemam više ni garderobe. Da sam je dobrano iznosila. I da je svet zna već napamet. Ah. Već je počelo da mi se vrti u glavi.
Što se garderobe tiče, uvek sam bila ponosna na svoj potrebno i dovoljno princip. Malo ali odabrano. Kada uskočim u nešto moje… ja ga toliko volim.. i nosim… dok ga ne iznosim. Kada izgubi magiju za mene.. ja ga predam dalje.. Pravi sam stripski junak. Obučena uvek isto. Preeesvuci se. K’o Boga te molim. Često mi kaže moja sestra. Koja preferira raznovrsnost u izrazu.
Tog instagramskog dana, shvatila sam da se džaba fotkam. I pokrećem celu Druinu sinematografsku aparaturu. Ako sam uvek u istom. Džaba smo fotkale. Kada sve deluje kao varijacija jedne te iste fotke. Ah. Koliko togaaaaaa….
Kada više nisam imala ni energije, ni volje, ni šarma da se fotkam… ni da gledam komade koje bih rado nosila… otišle smo da se nađemo sa Verom. Jednom od mojih prvih studentkinja. Koja se bavi društvenim mrežama. Još od njihovog nastanka. Vera i ja već dve godine pričamo na temu digital marketinga. Ja sam se dobrano koprcala. A Vera je insistirala da su mreže moja lična i privatna stvar. I da samo ja mogu da ih vodim. Koliko se obradovala kada sam joj rekla da se pridružujem klubu.
Ja baš nisam bila toliko oduševljena. Iako sam znala da je kucnuo čas. Ako je trgovac i gospodin starog kova to skontao – vreme je i da se ja, herojina novog doba pustim u svet. Život mi je sa svih strana poručivao Instagram! Instagram!Instagram! Nedostajao je još samo helikopter koji će nositi transparent: Marija Grujić Bepa, vreme ti je za Instagram.
Vera i Druu su se osvrnule na moje profile za mrežama. I krenule sa „predlozima za unapređenje“. Ah. Koliko toga. Jedva sam slušala. Nešto sam zapisivala. Nešto sam pamtila. Znam samo da sam skoro ležala preko stola japanskog restorana. Dok sam slušala sve te stvari. Koje je potrebno da uradim. Promenim. Dodam. Majko mila… koliko je zahtevno pričati o svom stvaralaštvu. Na ovaj način. Razjarujuće. Sva sreća pa sam bila potpuno ošamućena Insta inicijacijom. Pa nisam imala ni atoma energije da se razjarim. Nego sam slušala. Tako prućena i ošamućena od mnoštva svega. Očiju punih suza besnica. Ne verujući šta me je snašlo.
Na temu novog doba, propustila sam da vam kažem jednu stvar. A to je da sam prva u generaciji imala kompjuter. Davne 1984. Mama mi je iz Andore donela Atari 800 XL. Krajem osamdesetih programirala sam u mašinskom jeziku. I u vrlo zahtevnom jeziku C. Koji su preteča i osnova svih današnjih računara. I uvek me je silno nerviralo pitanje: A zašto ne studiraš informatiku? Umesto matematiku? Uh.
Nekako nikada nisam htela da se sprijateljim sa mašinama. Ljudi su uvek bili moje zanimanje. I moje obožavanje. Duboki uroni. Razumevanje. Živa razmena. I dobar provod. Zamišljala sam da su mašine nešto drugo. Da njih poznaje i održava neko drugi. Neko mi održava auto. Kompjuter. Bicikl. A ja radim svoj posao. Setila sam se knjige Zen i umeće održavanja motocikla. U kojoj autor priča koliko je važno da voliš i poznaješ mašine koje koristiš. Izgleda je došlo vreme da se sprijateljim sa mrežama. I mašinama koje koristim. Pa dobro. Zen. I umeće održavanja ravnoteže su mi definitivno potrebni.
Nakon prvobitne panike, usledila je frustracija. Preuzela sam mreže u sred kampanje za novu sezonu. Za novu generaciju Radionice. Bio je to 24. septembar. Ah. Od onda je počeo moj život po Cukerbergu. Sa Verom sam odmah zakazala radionicu na ovu temu. Koju će održati meni. I mojim herojima. Da nas uvede u taj novi život.
Majko mila. Koliko toga se nalazi iza jedne objave. Iza te jedne fotke. I jednog teksta. Svakoga dana postajalo mi je jasnije koliko je ogromna ova oblast. I znala sam koliko ne znam. Vrlo nekomforna faza učenja. Za popizdeti. A zna je svako dete. Koje je odraslo na mrežama.
Ovih dana sam tek skontala koliko mreže proždiru fotografije. To znači da od jednog ozbiljnog celodnevnog fotkanja ima materijala za jedva nedelju dana. Pod uslovom da imate nekoliko toaleta. Počela sam da naslućujem koliko je nemali rad influensera. I šta me sve čeka. U ovom mom novom životu. Po Cukerbergu.
Sve ovo zahtevalo je potpunu reorganizaciju mog života. Za početak mi je memorija telefona postala mala. A i kompjuter se napunio raznim materijalima. Koje treba ponovo poređati. Arhivirati. I čuvati na novi način. Pa povezati sve te naloge. Uvesti internet bankarstvo. Koje nije isto što i e-banking. Dobiti karticu. Uplatiti novac. Sačekati u redu. To ne može bankomatom. Majko mila. Šta se ovo zbiva. Pitaju me i da li razmišljam da pređem na Apple. To je ipak tehnologija kompatibilna sa svim ovim igrama.
A da vam ne govorim o planiranju. I to vrlo ozbiljnom. Koji zahteva Život po Cukerbergu. Najmanje mesec dana unapred. Ne samo u smislu događaja. Radionice. Info-večeri. Sajam. Potpisivanje knjiga. Gostovanje na TV. Herojski skupovi. Performansi. Sada sve to treba da se uklopi sa mrežama. I temom i idejom. Sa tekstovima koji prate te događaje. Sa garderobom. Sa godišnjim dobom. Sa prethodnom i sa sledećom objavom. A naročito na instagramu. Na kojem se sličice slažu u jednu slagalicu. I treba da imaju jedan malo veći smisao i poredak. Ah. Kao katapultirana se zadesih u ovom novom životu.
Za ove tri nedelje novog mi života, toliko je neočekivanih i neverovatnih momenata. Sve mi se čini da sam u nekoj skrivenoj kameri. Ili u nekom dokumentarcu. Vrteška. Sa dva Šefa. Shvatila sam da ne mogu ni da obučem šta hoću. Spremala sam se na gostovanje na TV-u. A od šefa zaduženog za vizuelni izraz dobila sam instrukciju da obučem nešto belo. Kako bi mi se uklopilo u objave tih dana. Samo čekam da mi stigne paket gaća. Sa oznakom ponedeljak. Utorak. Sreda. Četvrtak. Petak. Vikend je slobodan. Slaže su oba šefa. Dobro je. Da mogu da držim radionice. Od svih ovih priprema. I najava.
I to nije sve. Nego neću više da nabrajam. Da ne prestrašim potencijalne insta kandidate. Ipak, želim još da dodam da je Cukerberg vrlo zahtevan šef. Ako se ne objavim u određeno vreme, kada me moja publika očekuje i čita… ode voz. Posle dva dana pauze, Cukerberg lepo i ljubazno javlja: Marija draga, 4.5 hiljade ljudi koji te prati i nestrpljivo očekuje, već dugo ništa nije čulo od tebe. Da li si planirala neku objavu? Ah. Znalci su mi objasnili da mreže ne trpe odsustvovanje. Napravljeni su algoritmi koji vas sklanjaju iz igre. Nakon nekoliko dana odsustvovanja. Pa je potrebno da krećete takoreći iz početka.
To je taj krug od kojega sam toliko zazirala. I u koji sam se bojala da uđem. Shvatila sam da imam Šefa. I radno vreme. Doduše klizno. Shvatila sam da ovaj zahtevni šef zove i na unapređenje. Na zgušnjavanje. Na razumevanje esencije. Na brendiranje. Na strateško planiranje. Nema danas za danas. Svaki umetak se tako jasno vidi.
U ovom novom životu prerasla sam i moj stari sajt. Moji dragi savetnici i direktori vizuelnog i mrežnog dela programa objasnili su mi da su mreže samo oglasna tabla. A da je veb sajt u stvari moja elektronska kuća. I džaba ja zovem ljude sa oglasnih tabli. Ako mi je kuća trošna. Teskobna. I nejasna. Pokazali su mi koliko je moja kuća neprijateljska prema korisnicima. Tako reći ilegalna. Jedva da se nalaze neke informacije o mom radu. O knjigama. O radionici. A i moji kontakti su bili dobro skriveni. Jagoda je odmah počela da pravi novi sajt. Verujem da ćemo za mesec dana biti spremni da ga predstavimo svetu. Onako kako dolikuje.
Novi i novi zahtevi od mojih saradnika samo su stizali. Zašto nemam nikakve preporuke od tolikih generacija mojih heroja? Pod hitno da ih zamolim da mi napišu svoje utiske. Da mi pošalju svoje fotke… Ako ovo čitate, a podarili biste me preporukom – ne oklevajte. Slobodno presavijte tabak. I napišite kako vas je naša interakcija dotakla. I pošaljite mi svoju fotku. A možete da mi date rivju i na facebook stranici. Naučila sam da sve treba da je one klik link. Pa možete da kliknete na https://www.facebook.com/pg/herojinovogdoba/reviews I napišete koju.
Bio je ovo mesec mog vatrenog krštenja. U novom životu po Cukenbergu. Moja jutra više nisu bila meditativna. Često me je već oko 8 ujutru čekao cunami. Objava koja me je čekala. A koju iz nekog razloga nisam znala da postavim. Naravno da posle takvih ispadanja više nema dubokih urona. Ni ozbiljnijeg pisanja. Ni pisanja uopšte. Samo mreže. I insta dan.
Danas sam naučila da je Cukerberg vrlo savremen šef. Koji dozvoljava da se objave zakažu i ranije. Samo da posao bude kvalitetno urađen. Možete da ga uradite i od kuće. I iz izlaska. Svejedno. Što sam srećna bila. Dok sam sedala na bicikl. A moje mrežne objave se same desile. Jeee… Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Još ću ja zavoleti ovu igru.
Da vam ne govorim ni koliki su mi spiskovi potrepština za moj novi život. Stalak za telefon. Eksterni hard disk. Studio za kućno snimanje se završava. Garderoba. Obuća. Nova sezona. Već sam sve postojeće iznosila. Nekoliko puta u krug. I sve je bilo na mrežama. A ipak nisam stripski junak. Iako sam Bepa. Presvuci se. Ko Boga te molim. Čujem moju sestru.
Kako je nekada život bio mlad. I jednostavan. Pišem. Podelim tekst mailom sa lepim mojim Svetom. Jednom nedeljno. Ili kada mi dođe. Držim vikend radionice. I jednom godišnje objavim knjigu. Napravim nekoliko performansa. I Bog da me vidi. U telefon ni ne pogledam. A vidi me sad.
Posle prvobitnog durenja, počela sam da uviđam da moje nije samo da napišem tekst. Niti da ga u sirovom obliku postavim na sajt. Podelim svojim prijateljima. Potrebno je bogami da ga dodatno sredim. Vizuelno upakujem. Izdvojim poente. Stignem do odgovora o čemu se u ovom tekstu radi? Šta je pisac hteo da kaže? Pa da za to nađem odgovarajuću fotku. Da je uklopim u postojeću insta slagalicu. I objavim onda kada je mojim čitaocima potrebno.
Jasno mi je i da sam kao autor odgovorna da moje ideje dođu do svih ljudi. Kojima su potrebne. Da je važno da vas oslušnem. Da dišem sa vama. Da osetim i čujem vaše teme. Upitanosti. Da ih uvažim. Odgovorim kada znam. I koliko mogu. I to je novo vreme. Koje je potrebno da napravim u svom novom životu. Za odnose sa mojom zajednicom. I već sam bolje počela da razumevam ko su moji čitaoci… kakve su im navike… kada ustaju… kada piju kafu.. kada su im potrebni moji tekstovi…. kada posežu za njima… koje teme ih posebno bole…. i kojim delom svog opusa bih mogla da na njih odgovorim.
I ako je ljubav želja da upoznamo i razumemo onog drugog, mogu reći da polako zavoljevam moju publiku. Moje čitaoce. I to zaista postaje jedna zajednica. Jedno pleme. O kojem sam oduvek maštala.
Pored svih i ovolikih bavljenja, u početku sam imala osećaj da je moje novo bavljenje – blejanje po mrežama. Da dangubim. Smaram se. I traćim vreme. I da se uskraćujem od pisanja. Umesto dubokih urona, ja se brčkam po plićaku.
A onda sam polako počela da shvatam da su mreže vrlo kreativan i smart posao. Sviđa mi se to povezivanje svega sa svime. Slike sa rečju… sa dogadjajem koji sledi… sa publikom… sa postojećim planovima… sa spontanim tekstovima koje pišem.. sa neplaniranim događajima koji se dešavaju…. sa vizuelnim i stilskim izrazom. Kreativno pakovanje mojih ideja. Koje su do ne tako davno stajale prašnjave na tavanu.
I baš zato što je tako jasan i striktan, novi šef vrlo divno vodi u zgušnjavanje. Do kvintesencije. Sada i ja sve bolje razumevam, šta u stvari radim? I kakav je uticaj na svet oko mene? Danas, posle šest godina Radionice i 25 generacija studenata, i raznoraznih rivjua koje dobijam na dnevnoj bazi, definitivno uviđam koliko je Radionica snažna i važna. I koliko je lajf čendžing. I naravno da sam odgovorna da je načinim dostupnom onima kojima je potrebna.
I evo, ni tri nedelje od inicijacije mog novog Života, došla sam do toga da znam da predstavim Radionice u dve rečenice. Ma i u jednoj rečenici. Do snimaka radionica. Do trailera od minut. Koji će uskoro u moj bioskop. Asistirajući Jagodi na izradi sajta, shvatila sam kooliko toga ima. I koliko toga sam stvorila. Samo sam stvarala. I stvarala. I na tavan ređala. A nisam stigla da ga doteram. Picnem. I sa svetom podelim. Vreme je za Svet. I za Mreže.
I već za tri nedelje primećujem poprilično blagorodne efekte mog novog života. Ostaje mi da prionem na mreže. Da im se dam. Sada, kada sam shvatila da je to ipak neko znanje. I da sam prošla kroz prve dve faze učenja. Od kojih je prva nesvesno neznanje. Blaženo. Kada ni ne znamo da ne znamo. Ni šta sve ima. Sledi ova nepodnošljivo nekomforna i frustrirajuća faza. Koju sam ovih dana prolazila. Svesno neznanje. Postajanje svesnim koooliko je beskrajno polje. I koliko je toga što ne znamo. Sledi svesno znanje. Kada smo još uvek učenici. Ali sve bolji. Sledi nesvesno znanje. Čija je kruna majstorija. Ah.
I kao što vidite, uspela sam i duboko da uranjam. I tekstove da pišem. Glavni zadatak mi je da zadržim to moje sveto jutarnje vreme. I duboke urone. I moj impuls da objavim neku ideju. Čak i ako se ne uklapa sa medija planom. I sa svom Druinom estetikom. Da u sred nedelje, van svih termina, objavim tekst. Koji se nimalo ne uklapa u termine moje publike. Baš da proverim. Da li je toliko određena. Ili može da primi mala iskakanja.
Uspela sam čak i da se družim sa živim ljudima koji su van mreža. U međuvremenu mi se javio Srđan. Trgovac starag kova. Koji je razumeo novo vreme. Nabavio mi je rukave. Za kojima tragamo barem dve godine. I koji su moj zaštitni znak. Zahvaljujući instagramu.
Ova igra je počela da mi se sviđa. Kombinacija dubokog urona. I druženja u plićaku. Da budem u svetu. A da ne budem od ovoga sveta. Da budem i sa ovoga i sa onoga mog sveta. Da budem master dva sveta. Kad je ovako formulišem, ovu novu igru doživljavam kao fantastičnu duhovnu vežbu. A to je već zadatak itekako dostojan bavljenja.
Ova igra je stvarno počela da mi se sviđa.
Instagram & fejsbuk, 18. oktobar 2018.