Nije slučajno što sam prolećnu Heroina fashion kolekciju nazvala ŽIVA SI! Upravo tako sam se osetila u momentima kada smo je Marina i ja završile. A beležnica i koautorka magične atmosfere… zvana Druu… raspakivala svoju opremu. Da nas fotka. ŽIVA SAM! Rekla sam te reči. Teatralno. Kao Arhimed što je u svoje vreme rekao… EUREKA!
Ponovo sam osetila da sam živa. Da mogu da dišem. I to onako punim plućima. Da postojim. Da je prvi dan Proleća. A bogami i u mom biću. U mom srcu. I u svim mojim ćelijama. Da je sve tu. I da ništa ne nedostaje. Da sam cela. I da je sve tako nekako lako. Lepo. Lepršavo. Magično. I živo. Čula sam i ptičice kako cvrkuću. I hvataju tercu ovim mojim mislima.
Behari su ove godine poranili. Već su bili uveliko… na sve strane. Pa ta božanstvena prolećna zelena boja. Mlada i sveža. Na čipkastom drveću. Ah… ta životna sila. Mezgra se zove. Koju uvek tako snažno osećam. Koja probudi i pokrene sve sokove u nama. I sve je bujalo. Počinjalo. Cvrkutalo. U svim bojama mladog. Svežeg. Novog. I ja sam bujala. Sunce je stiglo u Ovna. I Proleće je došlo u moj život. Ah… Živa sam!
Shvatila sam da sam prestala da virim u telefon. Proveravajući onako nešto neimenovano. Ni sama ne znajući šta. A u stvari znajući šta. Njegovu poruku. Ili propušteni poziv. Iščileo je i taj nejasni i neobjašnjivi osećaj nedostajanja. Taj osećaj iščekivanja. Kao da svakog časa neko treba da dođe. Da nazove. Tek što nije. Kao da mi nešto fali tu gde jesam. Kao da negde treba da idem.
Odjednom je sve bilo kompletno. Živo. Mlado. Sveže. Puno smisla. Radosti. I Proleća. Oko mene su se nalazili sve neki divni beli i crveni materijali. Koji su dan po dan postajali Heroina fashion komadi. Stajali su okolo. Na sve strane. Odjednom sam shvatila koliko toga smo napravile. Marina i ja. Praveći ih jedan po jedan. Ove zime. Sa raznim krojačicama. U nekoliko radionica. Tragajući po bezbrojnim prodavnicama materijala. Da. Odjednom se složilo svo to naše zimsko davanje. I istrajavanje. Kome se činilo da kraja nema. Urodilo je plodom. Materijali su oživeli. I sve se složilo. Živa si! I živa sam!
I kao da nije bilo dovoljno senzacija. Pa je Marina donela espreso. Kao iz tršćanske kafeterije da je stigao. U nekim šici-mici šoljicama. Da čulno dopune svu tu lepotu oko mene. Sve te boje. Božanstven Heroina fashion studio. Pogled na zeleno. Na Beograd. Na dvorište. I na Beograđanku. Pa prolećni buket. I torta od crne čokolade. Kojom ćemo se sladiti. Tokom i nakon. Onako usput Marina reče da nam stiže sushi. Kad završimo snimanje. I roze vino sa Hilandara. Da nazdravimo. Ah. Jednom rečju Raj. I ja sam u tom Raju. Živa sam! Kako je lepo živeti. Foto-sešn je mogao da počne.
Iscelila sam se. Cela sam. Osećala sam to u svakoj ćeliji. Još samo nekoliko dana pre nisam bila cela. Ni uceljena. A ni isceljena. Bila sam još uvek ucveljena. Nešto mi je falilo. Čekala sam. Plakala sam. Samo nekoliko dana pre ovoga imale smo još jedno snimanje. Na kojem sam se jedva fotkala. Sva uplakana. Tada sam još uvek imala 49.99 godina. I baš tako sam se i osećala. Kao tih 99.9999. Nisam slučajno za to fotografisanje izabrala Ušće. Tako sam se osećala. Kao Sava. Koja je prošla ceo svoj tok. I kojoj je sad više dosta. Pa bi mogla malo i da se odmori. Od sveg tog puta. I iskustva koje se napunilo. Bila sam i fizički na korak do Dunava. Da uđem u nešto novo. Veće.
Da prođu više te tuge i suze koje sam ove godine plakala. I isplakala. Za Virtuozom. I za našom ljubavlju. Izgleda da mi je trebalo tačno godinu dana. Da sastavim pokidane detalje života. I da se vratim u svoj život. Nakon cunamija. Posle kojeg smo se razišli. I godinu dana pokušavali da poređamo sav taj haos koji cunami napravi.
Tog prvog prolećnog dana… kada sam osetila da sam živa… kada sam se vratila kući… po prvi put me nije boleo njegov ringišpil. Koji obožavam. I koji sam redovno uključivala. Svih ovih godinu dana. I koji u sebi ima čitavu priču o nama. Sećala sam se trenutka u Kopenhagenu kada sam ga ugledala. I momenta kada mi ga je doneo. I kako je zbog tog ringišpila morao da izbaci neke svoje stvari iz kofera. I kako oko toga nije ni trepnuo. Važniji je bio moj poklon. Nego njegove stvari. Pa kad smo ga prvi put uključili. Pa svi ti razni likovi na sedištima. I naše igre… Ko je ko… I još mnogo toga što sam osećala prethodnih godinu dana. Pri svakom prolasku pored tog mog ringišpila. Koji mi stoji u srcu doma.
Ponovo sam mogla da pustim Šopenov Prolećni vals. Da osećam sve to uzbuđenje Proleća. A da ne plačem. I da ne budem tužna što nismo zajedno. Naprotiv. Osećala sam ushićenost. I ustreptalost. Što ponovo možemo da živimo sebe.
Setila sam se kako me je ove zime mog plakanja rasturala muzika. Neke pesme. Njegove. I naše. Koje mi je Život na sve strane puštao. I pravio play liste za neverovati. U tim mojim 49.99 danima. Gde god da sam prošla… da sam došla… puštalo se nešto njegovo. Dalarasova Mi muti u pekari u Zemunu. Do juče sam na jedan takt ove nebeske play liste ronila suze. U ekvivalentu celog toka Save. A sada sam mogla da slušam Šopena. I Prolećni Vals. Ah. Živa sam!
Ne znam odakle se stvorila Arsenova pesma. Otkako te ne volim. Nisam ni znala da je znam. Bože dragi… kako su naša isustva ista. Vratio mi se okus. Kao poslije bolesti. Otkako ga ne volim… opet noću kiše moje… i danju ptice moje… vraćaju se zvuci… boje… ukusi… mirisi… Ja bih moju pesmu nazvala Otkako me ne boliš.
Bilo je to gošćenje sopstvenim životom. Kao da sam disala čisti kiseonik. I pila pehare čiste ambrozije. Pa su mi se čula pojačala milion puta. Odjednom sam postala svesna svega. Kao da sam mogla da obuhvatim Svet. A u najmanju ruku Beograd. I april u Beogradu. I ja sam u Beogradu. Živa. Cela. Pa što više od ovoga da poželim…
Prošle godine u ovo doba zbivali su se poslednji dani našeg zajedničkog života. Koji smo pokušali da smestimo u Novi Sad. Već posle jedne zime provedene u Novom Sadu osećala sam kao da sam se zatekla u nekom tuđem životu. Kao u nekoj zamci. Patila sam za Beogradom. Za mojom herojskom republikom. Za Kalenić pijacom. Za Vračarom. Za Dorćolom. Za Adom. Za ritmom grada. Za Beograđanima. Za plesom. U kratkotrajnim dolascima u Beograd grlila sam i ljubila čak i kasirke u Maxiju. O prodavcima na Kaleniću da i ne govorim. A osećala sam i da on pati za svojim svetovima. Za Somborskim ružama. Za Familijom. Za Kopenhagenom. Nije ni čudo što nam se desio cunami.
Ova godina povratka u svoje živote nije bila nimalo laka. Ipak smo potpuno isprepleli naše živote. I počeli da živimo jedan novi život. Jednu drugu svakodnevicu. Ni njegovu. Ni moju. Neku našu novu novosadsku. U kojoj sam sve više čeznula za elementima moje stare svakodnevice. Za svim ovim božanstvenostima. Za svih tih 10.000 elemenata koji čine svakodnevicu. I naš život.
U tim danima suza… pitala sam se o čemu se radi. Jer sam se presrećna vratila u Beograd. U svoju herojsku republiku. U Inter brigade. Na Vračar. U sve to za čime sam toliko patila. I sve me je sačekalo. Da se vratim iz tih mojih digresija. A ipak mi je bilo nešto. Sve mi je bilo kao… Bila sam kao ok. Ali sam preplakala čitavu zimu. Sve naše datume. A bilo ih je. Decembar. Januar. Sombor. Blagdanski bluz. I još.
Pa taj ringišpil koji sam redovno uključivala. I naše zebra šoljice. Iz afričke prodavnice u Kopenhagenu. Jednog dana me je fejsbuk podsetio neke moje stare objave… Za sreću je potrebno dve šoljice dobre kafe. Ti i ja. I divan ambijent za našu ljubav. Mislim… stvarno… Pa sva ta pitanja… a gde je gospodin? Mnogo ga pozdravite. I na Kaleniću. I u kraju. I ovde. I onde. Pa ta neka čudna nova i meni nepoznata praznina. Koju dugo ništa nije moglo da popuni. Osim razgovora sa njim. Pa smo razgovarali.
Mislila sam da ću se lakše vratiti sebi. Jer sam pre nas bila toliko srećni i iskonski Singl. I toliko sam volela svoj život. Svaki momenat. Živela sam divno. Božanstveno. Neuznemireno. Bez kuljanja energije na emotivne drame. A ispunjeno. I radosno. Baš sam volela i kitila svoj život. Vrlo sadržajan. I inspirativan. Nisam ni pomišljala na frajera. Osećala sam da sam cela. Da živim baš kako najviše volim…
Kada smo se desili mi… pustila sam nam se skroz. Celim bićem. Sad mi je tek jasno kako sam ga lako stavila u središte svog života. I kako sam polako odustajala od sebe. Od te slobodne… njujorške Marije. Kako sam je u nedostajanju zvala. A jasno mi je i koliko sam izbagatelisala moju Herojsku Republiku. Koju sam pravila četvrt veka. Da bi za dve i po godine naša ljubav postala baš jedna veza. Jedan full-time job. Sve je manje davala. I stvarala. A sve je više tražila. Od jedne divne slatkoće i ushićenja i inspiracije i ljubavi… sve mi je više vremena trebalo da se oporavim. Bila sam šmrkava i prehlađena cele te naše poslednje zime. A sada kada pogledam naslove tekstova koje sam u to vreme pisala… sve mi postaje jasno. U potrazi za sobom. O izlascima iz pogrešnih vozova. Čekajući Muze. Da smo još malo potrajali… verovatno bi moj sledeći tekst bio Grofičine šne-nokle.
Ovih godinu dana našeg razdvajanja… pokušavali smo da nađemo neki izraz za našu ljubav. Da se čujemo. Da razgovaramo. Da se ne čujemo. Da se vidimo. Da se ne vidimo. Da on dođe kod mene. Da ja odem kod njega. Pokušali smo nađemo neko novo ruho za našu ljubav. I stvarno je bila naporna ova godina. Kao neka bolest. Ne baš laka. I ne baš kratka.
Ono što je vistradanije cele naše priče (od ruske reči выстрадала… zasluzila ili dobila kroz muku, patnju… a kojoj me je poučila Nadežda) jeste da smo shvatili koliko je odustajanja od sebe potrebno da bismo bili zajedno. Tamo gde je on sav svoj… mene tamo nema. I obrnuto. Tamo gde sam ja sva svoja… njega tamo nema. Tačka. Da ne duljim. Premorili smo se i od te naše različitosti. Potrošili smo našu ljubav. I energiju i volju i želju da se jedno drugom više dajemo. Shvatili smo da nam naša ljubav više nije dovoljna. Eto zato sam plakala. I bile su to poslednje suze koje sam isplakala. U tih mojih 49.99 godina.
I evo me. Već tri nedelje sam živa. Veče pred moj rođendan sam se ispričala sa Marijom. Shvatili ste se. Kaže. Da. I dosta je bilo. Dosta sam sumirala. Razumevala. Uviđala. Nema više. Zatvorila sam poglavlje Grofice. Srećna… zahvalna i oplemenjena. I što je bilo. I što je gotovo. Tačka. To je vistradanije naše Ljubavi.
A onda je stigao i moj 50. rođendan. Tako lepo. Lako. Sunčano. Prolećno. 4. april u Beogradu. Sava se ulila u Dunav. 99.99 postalo je 100. A ja sam cela. Uceljena. Isceljena. Živa. Svakim dahom sam to osećala. Da mi ništa ne nedostaje. Da ponovo živim taj moj lepi život. Da se ponovo… kao nekada krećem bez telefona. Da ga skoro više ni ne gledam. Da uživam u svim tim malim stvarima. U okopavanju mog malog vračarskog dvorišta. Dok sa Gazdićkom sadim lovorovo drvo. I smokvicu. Dok sedim. I sunčam se.
Zahvaljujem se Životu i što nam je vratio mir u naše Inter brigade. U naše divno dvorište. Koje nije imalo funkciju već 3 – 4 godine. Kada su krenuli građevinski radovi na sve strane. Ispred. Iza. Pored. I pored. I iznad. Stvarno je bilo za neizrdžati. Nije ni čudo što sam na tren otišla iz njih. Vratile su nam se i ptice. I mir. A ja čitam. Sedim. Sadim. I gledam se kako postojim.
Ti baš znaš da živiš. Vi komšinice znate zašto ste se rodili. Dobacuju mi komšije u prolazu. Dok jurcaju upleteni u svoje misli. Doživim to kao naročiti kompliment. Jer svi oni imaju ista takva dvorišta. I veća. Čak su i njihovi formalni vlasnici. Ali ne sede. I ne sade. I ne sunčaju se. Jurcaju negde. Jebiga. To je meni veliko dostignuće. To kad vam komšije odaju priznanje da niste samo dobar održavalac vrta. Nego znate i da uživate. Ah… ta dvorišta. Zašto umesto mesta za uživanje postanu robija. Još jedna obaveza. Pa većina nikada ne popije ni kafu u svom dvorištu. Baš smo mi ljudi majstori da zakomplikujemo. I otežamo svoje življenje. I izbegnemo uživanje.
I dok u dvorištu imam skajp čas engleskog… pita me Ivana.. na engleskom naravno ;)… kako sam držala radionice te godine u kojoj se baš i nisam najbolje osećala? Iskreno. To je bila prva reč. Polazna tačka radionice i jeste da kažemo kako smo. Odatle krećemo. A radionica i jeste učenje kako transformisati bol u novu svesnost. Plus… u momentu kada uronim u radionicu… ne postoji više ništa. Uključujući i Virtuoza. I to je stvarno jedan divan blagoslov. Ta čista sadašnjost. Koja ima tu divnu snagu da isceli.
Heroji mi kažu da su to bile najbolje radionice. Da je oslobađajuće videti da i „meštar“, kako me neki zovu, može da padne. I da pada. I da je to sve u redu. I da od mene uče kako se diže. Uživo. Kao i ovaj tekst. Što je priča o dizanju. A evo našla sam iz cuga i jednu mnogo dragu poruku. Koju sam tih dana dobila od Jagode. I njenog muža Pau-a. Koji su u tom periodu već bili dve godine na radionici. Divno nam je bilo u subotu, kaže muž . Prvi put sam video Mariju tako krhku i snažnu u isto vreme. I drago mi je da smo razmenili tako velike stvari međusobno. Divno je rasti sa tobom i uz tebe. Šaljem ti zagrljaj najjači.
Isceljivala sam se i pisanjem. Naravno. To uranjanje u sebe je jedno čisto isceljenje. Onog momenta kada bih otvorila kompjuter i krenula da kuckam… samo bih se predala. I kuckala satima. Neopisivo mi je prijao taj osećaj da me niko ne čeka. Da mogu da se pustim pisanju do mile volje. Ah. Da. To mi je možda i najviše smetalo prethodnih godina. Ta ideja da me čeka. I da stalno uskraćujem sebi sebe. Da mi se mnogo više piše. Nego što pišem. I da ne stižem da uronim dovoljno duboko… da bih došla u središte sebe. Gde se moje stvaralaštvo nalazi.
I tako sam napisala stotine stranica moje Knjige Iseljenja. Koja je nastavak Virtuoza svakodnevice. I za koju se do se do poslednjeg momenta nije znalo kakav će joj kraj biti. Svako poglavlje imalo je drugu dinamiku. Volimo se. Ne volimo se. Ipak možemo zajedno. Ali na daljinu. Pa ipak ne možemo. Već mi je na kraju dosadilo da je pišem. Prsti su odbili da kuckaju. Aman… zaman. Smisli nešto novo. Rekoše mi. I stvarno želim da ovo bude poslednja priča te obimne Knjige isceljenja.
Pa razgovori sa Majuškom. Koja mi je bila glavni sagovornik. I koja je imala potpuni kapacitet da ovu temu nosi. Naravno da sam angažovala i stručno lice. Psihoterapeutkinju Olju. Da poređamo misli. I emocije. Da ne ostane ništa teško. I neprerađeno. Da ne idem tako ranjena kroz život. Pa da se sklanjam od ljubavi.
Kako si? Pitala me je jednom prilikom Olja. Prazno. Prazan mi je dan kada se ne čujemo. Olja me je podsetila da joj se moji dani čiine vrlo ispunjeni. I sadržajni. I daleko od praznih. Da. U tim momentima sam shvatila da nisam nula… nego 99.99. Eto čemu služi psihoterapija. Da te podseti da praznina nije nula. Nego da ti se taj mali nedostajući deo učinio mnogo velikim. Da ti nedostaje samo 0.01. Pa ti odmah bude lakše. I manje. Da. Čak i kada se nismo čuli… mogla sam da imam lep dan. I nisam bila prazna. I počela sam da učim da je tih mojih 99.99 u stvari 100 posto. Pa se onda jednog dana to i desilo.
Još je mnogo elemenata isceljenja. Sve čemu se predajem. U šta uranjam. Što me vodi da gubim svest o sebi. I da postanem to. I sve to je načinilo ovaj cvrkut hiljadu ptica. Volim tu ideju. Mirisa hiljadu cvetova. U koje spadaju i plivanje. Kao jedno moje neuporedivo predavanje. I ples. Naravno. Jer je ekstaza. Trans. Obožavanje. I bajk. Dan na bajku je svakako dobar dan. Već sàm taj položaj jahača daje mi osećaj da sam Rider on the Storm.
Pa Heroina Fashion. Materijali. Obožavam da diram i da biram materijale. I smišljam šta bih sa njima. Divna je ta kreacija. Mene stvaralaštvo uzbuđuje. Isceljuje. I definitivno mi je pre ljubavi. Meni stvaranje stvara ljubav. Ove zime mi je to najviše prijalo. Marina i ja na nekim lepim mestima. U divnom Heroina studiju. Sa svim tim materijalima. Nismo mnogo smarale. Raščlanjivale vistradanija. Nego neki fini ručkić. Čaša vina. Beograd. Vožnja kolima. Radost življenja. Živeli! Živa sam!
U život su mi se ponovo vratili Blizanci. Lavovi. Strelčevi. Vodolije. Lakoća. Lepršavost. Moja farba. Moj svet. Srodne duše. Pleme. Muzika. Da me odmore od Jarca. Različitosti. I naše volimo se- ne volimo se godine.
I Beograd je moje veliko isceljenje. Beogradski život. Ručkići. Ovamo i onamo. Koji u paru baš i nismo mnogo vodili. On nije obožavao Grofičinu fensi stranu. Pa sam je sklanjala. Naših poslednjih dana stalno sam se žalila da mi nedostaje ta njujorška Marija.
A umesto naših razgovora ponovo sam počela da čitam. Taj osećaj da mogu da pišem koliko hoću. Da ne žurim kući. Da se vraćam polako. Da mogu da izađem. I da me nema ceo dan. Ah…. Kakva je to radost. Sloboda. Ah. Čisto isceljenje.
A onda je kao nagrada za ovu saturnovsku godinu stiglo Proleće. Da. Možda mi je samo još Proleće trebalo. Sunce. Mezgra. Da ponovo probudi život u meni. I naravno… April u Beogradu. I u mojoj duši Proleće.
I svakoga dana mi je sve jasnije koliko je važno imati sebe. Svoj izraz. Svoje prijatelje. Lepi moj Svet. On mi daje slobodu da se pustim. Da smem da se predam. I dam. Jer imam gde da se vratim. I to je tako divan osećaj snage. Neuporediv. U stvari… kad malo bolje razmislim… isceljivala sam se sobom.
I dok sam se tako gostila i naslađivala svojim životom… i čekala Lunu Lu na našem omiljenom vračarskom mestu… sticajem okolnosti… i gužve oko mene… čula sam razgovor. Od kojeg mi nije bilo dobro. Mlad i dobrostojeći par. Čekaju krevetac iz Italije. Treba da idu kod njenih. A i kod njegovih. Uh. On vrda. Ona insistira. On bi ipak da se na kratko vidi sa društvom. Ona negoduje. Uveče im dolaze oni dosadnjakovići iz Belgije. A treba i do njegovih da idu. Da li Belgijancima da kažu da nju boli grlo… Ili? Uh. Postajalo mi je loše. Pregovori su vodili u pravcu da će on ići kod njenih. A ona na pivo sa njegovim društvom. Koliko odustajanja…. i cimanja. Majko mila…
Ovakvi razgovori koje sam tokom života slušalaučinili su da mi je ideja braka postala nepodnošljiva. Činila mi se kao doživotna robija. Majko mila. Molila sam konobara da me preseli za drugi sto. Da li je sve u redu? Pitao me je. Uh… Sada jeste. Koliko uklapanja. I dogovaranja. Da li mora da se desi najpre stradanije? Da bi se došlo do vistradanija? Pitam se ja.
Jesi li srećna? Pitao me je neki dan na plesu moj obožavani prijatelj Damjan. Damjan ima Daunov sindrom. Koji mu omogućava da ima vrlo čist i neometan protok emocija. Jesam Damjane. Srećna sam. Izgovorila sam to celim bićem. Tu sam. Živa sam. Plešemo. Vera pušta muziku. I to kakvu. Osećam svaku ćeliju svog tela. I ti si došao. Da me podsetiš da sam srećna. I ja sam srećan. Baš sam srećan. Rekao je Damjan. I digao obe ruke iznad glave. Od sreće.
Srećan čovek sreću stvara. Pa smo Marina i ja u nekom od tih srećnih i lakih trenutaka otišle kod Une. U njen koncept store Fab Living. Krunska 50. Kad smo već kod Ulice. I kad smo već kod naših 50. Mnogo joj se svidela naša ŽIVA SI! Kolekcija. Pa će naši komadi od 1. maja da se prodaju u Fab Livingu. Krunska 50. April je u Beogradu. I u mojoj duši Prolećni valcer. Šopenov. Živa sam!
- april u Beogradu, 2019.