Ovih dana sam se baš zaželela sebe. I svog života. Posle mesec dana u kojima sam svoje vreme i prostor delila sa vrlo bliskim ljudima. Što je neuporedivo obogatilo moj život. Nahranilo moju dušu. I njene najskrivenije kutke. Ipak… isto toliko sam se zaželela sebe. Svojih ritmova. I tako jasno sam razumela svoje potrebe.
O… ponedeljku mili moj. O… mila moja jutra. Duga i neprekinuta. U kojima mogu da pustim misli da teku. Da se raspliću. Da se ređaju. I poređaju. Ovih mesec dana tek sam nabacivala neke misli. Ali nisam imala ni vremena ni daha ni cuga da ih raspletem.
Majko mila… kakva se samo zbrka napravila u mojoj glavi. Zato što ja razmišljam tako što pišem. A kada to ne radim… nastane opšta zbrka. Pa se tako u mojom mislima ispreplelo barem deset tekstova. Sve ne znajući koja je misao iz koje priče. A ja sam ih samo hvatala. I beležila. Kad stignem. I gde stignem. Da mi ne odu. I evo me već deset dana vraćam misli na svoje mesto.
Sklanjam polako tu sveopštu zbrku. Koja se očitovala na sve strane. Ne samo u mojim nepoređanim mislima. Zbrkanim redovima. I razbacanim dokumentima na desk-topu mog kompjutera. Koji se volšebno napunio desetinama dokumenata. Zapisa. Fotki. Foldera koji su se samo stvarali. I razbacavali. Zajedno sa desetinom knjiga oko mene. Otvorenih. Zatvorenih. Poluotvorenih.
Tog prvog jutra kada su otišli svi… a ja ostala sama… odjednom se ta potpuna razorganizacija svuda oko mene prikazala u hiljadu lica. U garderobi. U kojoj se pomešalo zimsko i letnje. Staro i novo. U fiokama. U sveskama. U kuhinji. Začinima. U tašni. U korpi od bicikla. Na policama biblioteke. Na sve.. ali na sve strane.
I naravno da sam krenula u ređanje. I rasplitanje. Nisam slučajno dobila naziv profesionalne rasplitačice zamršenih niti. U tkanje smisla. Evo meni prilike. Jedno dobro ređanje. Red misli. Red foldera. Red nepoređanih tekstova. Red napisanih a needitovanih knjiga. Red ormana. Pa u krug. Red novih misli. Red beleški iz prethodnog perioda. Red kupatilske zbrke. Pa red misli. One su ipak početak. Kada su one poređane… sve je oko mene poređano.
U stvari… tekstovi su mi najurgentniji. Da ih poređam. I da krenem sa ovom temom. Koja je čekala ovaj čas. Odjednom shvatam da je došlo vreme i za novu knjigu. Zvezde među nama su gotove. Velikim Slaganjem. Sve se složilo. I došlo je novo.
Čini mi se da je ovo savršen početak. Podsećanje na sebe. I na svoje potrebe. Jer one su početak. Izvor. Da ih razumemo. I smislimo način kako da ih uslišimo. U današnjem… svežem izdanju…. Jer život se menja. Novo je godišnje doba. Novi dani. Nove teme. I dileme. Novi ljudi. Nove konstelacije među postojećim ljudima. Nove razdaljine. Nove blizine. I vremenske. I prostorne.
U maju sam ponovo imala priliku da proverim svoj vazda provokativan odnos sa Novim Sadom. Ovaj put ostala sam duže nego obično. I podsetila se kolika mi je potreba. Potvrdila mi se mera od 5-6 dana mesečno. Sasvim dovoljno da pripremim i održim moje radionice. Da se sretnem sa dragim ljudima. Ošišam. I da se vratim kući.
Preko toga mi je je nedovoljan. Steže me. Spušta me. Nestane mi razbarušenosti. I razigranosti. Toliko toga nema za mene. Od hrane. Kojom su me Kalenić i Beograd razmazili. Preko energije grada. Otvorene treperave žive i dinamične energije Beograda. Svih mojih telesnih, duševnih i duhovnih praksi. Kundalini yoge. Plesa. Ade. Plivanja na Adi. Susreta sa prijateljima. Sa običnim ljudima. Sa ulicom. Načina na koje provodim slobodno vreme…
Ovog Novog Sada mi je tako jasno bljesnulo zašto smo Virtuoz i ja ekspresno pukli u Novom Sadu. Da ni jedno celo godišnje doba nismo sastavili. Nije ni čudo… kad ni jedno od nas nije zadovoljavalo svoje potrebe. Ostadosmo bez ličnog izvora punjenja. I desio se naš veliki prasak. Baaaaam….
Muze su mi se odmorile. I već su postale nestrpljive. Tokom ovog meseca koji sam provela van svojih uobičajenih ritmova. Taj period između dve epohe… između dve knjige… jeste jedan čudan period. Nekakav tektonski pomeraj. U kojem se unutra promeni sve. Biohemija. Misli. Potrebe. Želje. Završi se staro. I počne novo. Sveže. Kako nisam imala vreme za duboki i potpuni uron… otvorila sam folder. I nazvala ga vrlo jednostavno. Nove misli. Dosta je bilo starih. Vala sam ih promislila. I poređala.
Moje Muze su poprilično ćudljive. I valja im dobro upoznati narav. A ovog meseca kada smo se malo razdvojile…. još sam ih bolje upoznala. Moje Muze su poprilično posesivne. Vole da sam samo njihova. Da me niko drugi ne čeka. Ne vole ni da žurim. Neće ni da čuju da moram nešto drugo da radim. Jedva su prihvatile Cukerberga. I moje jutarnje polusatno vrludanje po mrežama. Ne haju one za čitaoce. I njihove potebe. Dosta su kapriciozne. I poprilično sanjive. Ne vole da ih razbuđujem. Da ulazim u stakato ritam. Da obavljam. Ni da mnogo skačem. Ni da prekidam.
Vole naše dugo neuznemireno i neprekinuto jutro… to neko polusneno stanje. Snohvatice… što reče Laza Kostić. U kojima one tako lepo teku. Nekada mi se čini da su baš razmažene. Neće ni da nekome poželim dobro jutro. Ni da pijem jutarnju kafu sa nekim drugim. Ni da se smešim. Čim se nekome nasmešim za dobro jutro… odu. Hoće da sam njihova do podne. A onda neka činim šta hoću. Neće ni da se kuckam. Ni da idem na internet. Ni da razgovaram sa čitaocima… sa herojima. Ništa od toga. Od podne one idu na neko svoje mesto. I tada sam slobodna. A hoće i ceo jedan dan za sebe. Vole ponedeljak da je njihov. Da se ništa ni sa kim ne dogovaram.
I evo mog milog ponedeljka. Nakon ovolike pauze dala sam im i utorak. Dokle god mi oči budu pristale da sarađuju. Da ih odobrovoljim. Polako su se vratile. Tek kad sam poređala svu ovu razorganizaciju. Spolja i iznutra. Moje Muze nikako ne podnose nered. I razbacanost. I kada sam im se umilila… vratile su mi se moje Muze. Ah kakva sreća. Kakva Milost. Dobro mi došle. Prsti su me već svrbeli. Skoro pa pekli. I mozak. Koliko je jaka ova moja potreba za stvaranjem. Čini mi se prva. I najjača. Nekada mi se čini da su Muze glavne. Da me one tvore. Ređaju. I da se bez njih pretvorim u jedan haos razorganizovani.
Pričam na ovu temu sa prijateljicom. Ona je pisac. I vrlo dobro razume druženje sa Muzama. Svoje studente upravo tome i uči. Kreativnom pisanju. Priča mi o svojoj sobi. Sa zatvorenim vratima. O potrebi za samo svojim vremenom. Koje je razumela još Virdžinija Vulf. Citira mi i Andrića. A ja zapamtim samo ono što mi je potrebno. Da mrtvi ćute. I ne delaju. Da ovi što imaju potrebu da stalno nešto rade… imaju neku ozbiljnu patnju. Koju moraju da preobrate u sreću. A da su najsrećniji oni koji ne moraju ništa da učine da bi bili srećni. Dovoljno je da budu. I u glavi mi se odmah pojavljuje slika mog tata Duška. I razgovora u kojem je svojoj ženi… koja je slovila za vrlo vrednu… dok mu je prigovalarala za njegovu neaktivnost… dok je on sedeo… kulirao i pušio… ovo objasnio na svoj način. Znaš šta. Nisi ti vredna. Ti si neurotična.
Ja spadam u ovu grupu aktivnih. Koji su najsrećniji kad čine. I sve bolje razumem prirodu moje potrebe. Da rasplićem misli. Da razumem. I rešavam zavrzlame. Da povezujem uzroke i posledice. Da zavirim izvan površine. Izvan linearnog. Svima vidljivog. I to je moja Matematika. Koja je bila moja prva potreba. I mnogo sam patila kada sam u jednom momentu svog života pomislila da sam ostala bez nje. Danas mi je tek jasno da nikada iz nje nisam otišla. I da nikada više nisam bila u matematici.
Sve više vidim koliko nismo učeni razmišljanju. Ljudi sa najvišim školama i belosvetskim titulama sa kojima razgovaram…. nisu razvili osnovne logičke postavke. Da povezuju setve i žetve. Da razumeju uzroke. I posledice. Da zavire malo i izvan površine. Izvan svima vidljivog. Pa sam zasukala rukave… i napravila matematiku našeg bića. I svakodnevnog života. Da ne kažem Radionicu.
Jer… nije mi dovoljno da matematiziram sama sa sobom. Volim da o tim mojim upitanostima razgovaram. Ceo život sam u potrazi za pravim sagovornicima. I obožavam te razmene naših uvida. Sa Lepim mojim Svetom. Sa herojskim plemenom. Sa prijateljima sklonim promišljanju. I ti zajednički veličanstveni momenti za mene su najuzvišeniji oblik postojanja. Moj razlog. I moj smisao. Duhovni spektakl. Bez njega sam kao riba na suvom. I to je esencija mog bića.
Mojim herojima… kao krunu prve godine radionice… pričam jedan format. Koji sam razvila pre 5 godina. Kada sam tek počinjala da pišem. Onako baš da pišem. Bilo je to u avgustu 2014. godine. Slučajnost me je na Tašmajdanu susrela sa zamenicom urednice jednog časopisa. Koji je bio vrlo jedinstven. Svojom neuporedivom estetikom. Opremom. Izborom tema. Autora. A ja sam završavala Vodič za praktične Sanjare. Zamenici urednice se svidela moja priča. I skoro identičan naziv mog Vodiča i njenog časopisa. Dogovorile smo se da joj pošaljem moje tekstove. Što sam već ujutru i učinila.
No… odgovora nije bilo. Dok sam iščekivala… i svako malo zavirivala u mail… shvatila sam koliko sam se oko ove ideje ushitila. Oko mogućnosti da pišem za taj fantastični časopis. A odgovora… kao što naslućujete… i dalje nije bilo. Ni na drugi mail. Ni na treći. Ništa…. Žena kao da je nestala sa gmail-a. A moje ushićenje se toliko rasplamsalo… u fazonu il’ me ženi… il’ tamburu kupi… ja u nešto udarati moram. O tome se radilo… meni je došlo vreme da udaram. Pa il’ žena… il’ tambura…
Tako i bi. Nakon malog pada… i postavljanja neodgovorivih pitanja… tipa… pa gde je ta žena… zašto mi se ne javlja… zašto mi ne odgovori makar nešto… zašto me je onako napalila… postavila sam sebi esencijalno pitanje. Sa rukom na srcu. Naravno. Šta je to što zaista želim? Čega sam gladna? Odgovor je bio jasan. Da delim moje tekstove. Moje ideje u pisanoj formi… sa većim brojem ljudi. Da proširim herojski Svet. I da napravim Lepi moj Svet.
Nastavila sam sa pitanjima koja su me vodila izvan linearnog. Površinskog. Vidljivog. Na koje sve načine mogu da ovu svoju potrebu zadovoljim? Odgovori su stizali. Da pišem za neki drugi časopis. Da napravim sajt. Da otvorim fejsbuk nalog. Nijedan časopis nije mi bio dovoljno extraordinary… kao onaj moj nesuđeni Vodič za Život. A ja imam potrebu za čudesnim. I to sam razumela. I ne volim main-stream. I ne lože me opcije B… C… ili D. Podsetila sam se da sam većinu stvari u mom životu napravila autorski. Ne oslanjajući se na postojeća rešenja. Sisteme. Institucije. Institute. Časopise. Nakon one koja voli da razume… sebe najviše doživljavam kao autorku. Razumela sam… autorka je imala da zasuče rukave.
Rešila sam da napravim svoj sajt. Da bude spektakularan. Jer ja imam potrebu da bude spektakularno. U oktobru je moj sajt bio gotov. Sajt od 1000 eura. Koji sam otplaćivala nekoliko meseci. I prema kome sam se upravo tako i odnosila. Posvećeno i uzvišeno. I umesto da popunjavam tehnikalije sajta… počela sam da pišem tekstove. I evo me. Do sada sam napisala 13 knjiga. Objavila preko 200 tekstova. Prva izdanja moje prve dve knjige su rasprodata. Vreme je za treću. Za Randevu sa Muzama. Da ugledaju svetlost dana. Desio se i novi sajt. Da ne nabrajam. Jer u ovoj priči se ne radi se o tome.
Radi se o tome da se najveća većina ljudi razočara. Kada se njihova zamisao ne ostvari. Pa odustanu. A u stvari… glavni zadatak nam je da oslušnemo i razumemo svoje najdublje potrebe. I nađemo način da ih izrazimo. A načina je više. O tome se radi.
Zahvaljujući Zamenici urednice ja sam postala pisac. Umesto kolumnista časopisa… koji već odavno ne postoji. Kome je neko drugi određivao teme. Formu. I broj karaktera. To je matematika kojoj učim svoje heroje. Da razmišljaju izvan površinskog. Spolja vidljivog. To je taj korak dalje. Koji nam valja napraviti. I kojim se ja sve vreme bavim. I u mojim tekstovima. I na radionicama.
A evo još jednog ponedeljka. U svojoj sam sobi. Sa zatvorenim vratima. Van telefona. I mreža. Ugađam i sebi. I Muzama. Lepo je povremeno otići iz svoje sobe. Ali ne zadržavati se dugo. Da mi Muze ne popizde. Misli sam uveliko poređala. Ona razorganizacija sa početka priče je samim tim nestala. A evo i nove priče. I novog poglavlja. Sa novim mislima. Novim emocijama. I novim idejama. Koje sam u onim izlascima iz sebe dobila.
Za vikend sam upravo ovim formatom Beyond Linear zaokružila prvu godinu ljubavi sa mojim Sajber Sosama. Jednom vrlo naročitom herojskom ekipom. Koja se tako divno povezala. Sa kojom sam se tako duboko i božanstveno razmenjivala. A tu je i nova novosadska herojska ekipa. Koja se sve dublje i lepše prožima. Pa smo celog vikenda na Fruškoj gori rasplitali misli. Izvan linearnog. To je meni praznik. Duhovni spektakl. Moj hleb nasušni.
Pitaju me Sajber SoSe koji tofu sir kupujem. A ja bez razmišljanja… onako na jedan rekoh… Beyond. Da… tolika je ta moja potreba. Za korakom dalje. Izvan linearnog. Izvan običnog. Izvan vidljivog. Potreba za čudesnim. Koje je na sve strane. Samo kada napravimo korak više…. Beyond linear. Beyond visible. Hvala ti divni moj čitaoče što se na tom mestu srećemo.
Novi Sad, 17. jun 2019.