Sve je počelo za moj rođendan. Kika je napravila moju omiljenu poslasticu. Tri leće. Puna velika tepsija mlečne karamelizovane čarolije. Koja je stigla u podne. Za sat vremena je počinjao karantin. Do ponedeljka. Uh. Šta se sada radi? Ja i Tri leće… tri dana sami. Sirene su se upalile. U mom slučaju, zvučalo je to kao najava velike opasnosti. Prosto ne odoljevam neodoljivim poslasticama u mom frižideru. I držim ih daleko od očiju. Da se bespotrebno ne iskušavam. A bio bi to i najusamljeniji rođendanski prizor. Ikada. Kraljica rođendanskih partija. Čiji su se rođendani slavili sedam dana. Kao ruska babuška sam. Čikao me je moj prijatelj. Sada sam bila sama. Sa punom tepsijom Tri leće.
Imala sam nešto da učinim za svoje spasenje. I učinila sam ono što je bilo moguće. Razdelila sam poslasticu mojim dragim košijama. U dve zgrade. Znanim i manje znanim. Što je to bilo dobro. Pratiti začudne reakcije ljudi koji su se upravo zaključavali do ponedeljka. Ko sad to zvoni? Komšinica. Donosim vam Tri leće. Svako voli da bude iznenađen poslasticom na vratima. Rođendan mi je. Pa da se počastimo. Moja prvobitna snuždenost polako je prerastala u neočekivanu radost. I žurku novoga doba. Svako je uživao u Tri leće. Na postapokaliptičan način. Sam u svome kutku. Karantin i pandemijske mere nisu nam dozvolile čak ni da se sretnemo u dvorištu. A ja se još uvek nisam primila na Zoom partije. Nuh… srce mi je bilo puno.
Od onda je prošlo pet meseci… a meni i dalje iz komšiluka stižu tanjiri napunjeni raznim poslasticama. I darovima. Digla sam pritku. Kažu. Razvila se neka nova komšijska ljubav. Posle sedam zajedničkih leta u istom dvorištu. Delimo neke nove radosti. Usluge. I baš osećam da sam blagoslovena divnim komšilukom.
Odjednom je sve postalo mnogo lakše. I lepše. Mogla sam da putujem. A da znam da će moj mačor Džej imati pun tretman. I ne samo da će biti nahranjen. Nego da će dobiti i punu porciju maženja. I dvorišnog provoda. Na koju je pozivao. Da će cveće biti zaliveno. I još više sam osećala da sam baš kod kuće. Tu na tom parčetu Sveta. Da pripadam. Tu gde jesam. Što nije mala stvar.
Naravno da su neuporedivo lakši odnosi sa one strane ulaznih vrata. Nego sa našim najmilijima. Koji zahtevaju mnogo više od nas. All of me. And all of you. I još malo preko. Oni imaju neki naročiti dar da zaobiđu sve naše zidine. Odbrane. I da strelicu zabodu tamo gde smo najtanji. Jednim pogledom. Jednom rečju.
Što reče jedan mudar čovek… Taman pomislim da sam se prosvetlio…. kad odem kući. I shvatim da nisam. Pa iako svi znamo da se iza zatvorenih vrata dešavaju i najlepši i najteži trenuci… navežbali smo da svetu prikazujemo samo osvetljene i ukrašene zidine naših porodičnih zdanja. U današnjem instagramskom maniru. Srećne fotke. I ne mnogo srećni životi. A sve drugo što se desi u Vegasu, da i ostane u Vegasu. Pa još kada vidimo onolike srećne porodice oko sebe, učini nam se da samo mi nešto nismo razumeli. Da ne radimo kako treba. Pa tu svoju sramotu još dublje zakopavamo u središte sebe.
Zato i volim Radionicu. I rad u grupama. Što uvek neko otvori teme iza zidina Vegasa. I kaže da ima dramatičan odnos sa sestrom. Bratom. Ćerkom. Sinom. Majkom. Da se sudi sa ocem. Da sa majkom ne priča godinama. Da ne razume svoju ćerku. I da je taj odnos više nego težak. Da rođenoj strini nije pisao dvadeset godina… Jednom prilikom, nakon prvog otvaranja teme sa sestrom, ispostavilo se da cela grupa ima jednako zahtevan i nimalo lak odnos sa sestrom. I ja. I ja. I ja. I ja. A bogami i ja. Rekoh.
Bila je to grupa u svom zrelom radu. I trebalo je vremena da do ovog trenutka stignemo. Ipak smo navežbani da temu držimo daleko van domašaja javnosti. Ispod tepiha. I iza zidina Vegasa. Pa makar pukli. A ako nam baš dođe, neka po starom dobrom receptu iz narodne epike iskopamo rupu. I u nju vičemo… u cara Trojana kozije uši. E pa na Radionici se dešavaju i ti momenti. Frulica iznikla iz rupe prosvira u cara Trojana kozije uši. Čula sam mnoge porodične nadolivanke. Najrazličitije neravnomerne raspodele ljubavi. Energije. Resursa. Nasledstva. U bezbrojnim oblicima.
I uvek se desi isto. Veliko olakšanje. Kada shvatimo da nismo jedini na svetu koji se ne razumemo sa svojim najmilijima. Da su to univerzalna iskustva. Još od biblijskih dana. To su mi odavno moji roditelji pravnici objasnili. Kada sam mislila da oni rade neki mnogo strašan posao. Sa razbojnicima. Da svi možemo da stignemo i na sud. I u zatvor. Nikad se ne zna. Što reče jedan moj prijatelj… Nikada nisam pomislio da ću se razvoditi ovako ružno. Sa advokatima. Sudovi upravo služe da procene granice između nas. Ako to sami nismo uspeli. Ko će koga… ako ne svoj svoga. Kad smo već kod narodnih umotvorina.
A kad smo već kod zidina, da otvorim na čas moje dveri. Ni moja porodica nije preskočena nesporazuma među najbližim. Počevši od dede i njegove rođene sestre. Mila Gec je čas dolazila kod nas – čas nije. Bilo bi daleko od istine reći da su tata Duško i njegova sestra Mara imali harmoničan odnos. Održavali su vezu dok je moja mama bila živa. I dok je harmonizovala i amortizovala sve odnose. Pa i njihov. Nije ni čudo da je brzo otišla. Od tolike harmonizacije na sve strane. Kada su izgubili amortizer… njih dvoje su prosto obustavili odnos. Dve različite i teško uklopljive prirode. Moja sestra Jovana nas je tih dana zvala Grujići uveoci.
I nas dve imamo vrlo zahtevan odnos. Ekspresije su nam toliko različite. Moglo bi se reći obrnute. Iako su nam suštine vrlo bliske. Među nama ima ljubavi. Istinski mi je stalo da joj je u životu dobro. I boli me kada osećam da nije. A osećam da i od nje ljubav dolazi u sličnom formatu. Nuh… slično se sličnom raduje. A za naše obrnutosti je potrebna olimpijska forma. U duhovnom, duševnom i energetskom smislu. I nije dovoljno da jedna bude u holističkoj olimpijskoj formi. Nego obe. Da preliva olimpijski duh. Tada se volimo najviše na svetu. Neuporedivo. Najduhovitije. Najvrcavije na svetu. Niko… niko… kao mi. Međutim, čim neka od nas ispadne iz olimpijskog duha…
U našoj porodici najviše sam volela to što se nikada nismo folirali. Kod nas stvari nisu ostajale pod tepihom. Niti unutar zidina. Znalo se i kada smo bili Grujići uveoci. A znalo se i kada smo cvetali. Davnih dana smo se i nas dve razumele da se ne razumemo. I to već nije malo. Preovlađuje razumevanje. I prihvatanje. Ono što nisam volela, a što nam je tata Duško često ponavljao, jeste da imamo samo jedna drugu. I da nećemo imati nikoga drugoga. Jednom kada njih ne bude. Uh. Što mi je to bilo strašno. U tu ideju nikada nisam poverovala. Od prvih dana sam bila okružena mnogim drugarima. Prijateljima. Sticala sam ih vrlo lako. Iz svakog đira, vraćala sam se sa nekim novim potencijalnim prijateljem. I tako je ostalo do danas.
Da se za čas vratim na najbliže. Najprirodnije na svetu je da smo različiti sa svojim najbližima. Jer svako od nas dobije vreću nekih osobina. Kvaliteta. Epiteta. Pa oni drugi iz našeg porodičnog sistema preuzimaju ostale. Neraspoređene. Čini mi se da se u porodicama upravo dešava takva raspodela. Najpre između roditelja. A onda i između dece. Tako da svi zajedno imamo sve. Pitanje je samo koje različitosti su se kako rasporedile. I kako se ko odnosi sa njima. To je ta ideja. Taman mislim da sam se prosvetlio. I onda odem na nedeljni ručak….
Od kuće sam otišla davno. Pre dve trećine mog života. Kada je mama otišla. Ona je bila ta koja se davala. Okupljala. Ustajala u tri ujutru. Pekla. Da svima bude. Vruće kiflice. Kuglof. Pogačice. Žute štanglice. Padobranci. Mađarice. Bele pite. Rešavala je. Davala je. Smeh. Radost. Sebe. Novac. Podršku. Kada je ona otišla… od familije nisam dobila ljubav kakvu sam očekivala. I na kakvu sam navikla. Pa sam otišla. Po ono što ja zovem Ljubav. Danas mi je jasno da nisu mogli da mi daju ono što nisu imali. Iz onog džaka osobina, mama kao da je sve davanje uzela za sebe. Pa drugima nije ostalo ništa.
Krenula sam svojim putem. Samoniklo. Bez šumova i uticaja. Onako kako sam htela. Daleko od očiju… i daleko od srca moje familije. Ne viđamo se. I ne delimo se više od tri decenije. Razumeli smo se da se ne razumemo. A ja sam pravila svoju Familiju. I to je najveći kapital mog života. Vrlo bliska prijateljstva. Duboka. Značajna. Sveprožimajuća. Kitchie. Ira. Majuška. Bobi. Staša. Saša. Sanja. Cecka. Di Fensika. Mili moj Univerzum. Dugo sam ga tako zvala. I vrlo sam svesna blagoslova divnih i privrženih prijatelja. Na koje sam mogla da se oslonim. Kao i oni na mene. Što neko reče, prijatelji su izvinjenje za porodicu. Oni su moja porodica koju sam sama birala. I pravila.
A onaj Duškov usud sam vrlo brzo sklonila. Nikada u njega nisam poverovala. Na svu sreću. Da nemamo nikoga osim jedna drugu. I uvek sam bila otvorena za ljubav ulice. Grada. Ljudi oko mene. To je jedno divno preimućstvo singlova. Za razliku od porodičnih ljudi. Koji su već i sami za sebe zatvoren i održivi sistem. Pa se često zaključaju u svoje samodovoljne zidine. Singl ljudi su otvoreniji za život oko sebe. Za ulicu. Najbolje se putuje kad se putuje sam. Što peva Cane. Neprekidno upijanje života. Ljudi. Situacija. Ulica i grad su uvek bili moja najveća ljubav. I inspiracija. Često sebe zovem Uličarkom. Volim taj odnos. Ja i Lepi moj Svet. Kako sam ga malo kasnije nazvala.
Meni su u životu uvek pomagali Neznanci. Hvaljen bio Emil Fejzulahi. Kažem svakoga dana. Neznancu koji me je izveo iz decenije undergraunda. I uveo u Belu Banovinu. I ja sam naučila da dajem onima kojima sam mogla. Moj tata Duško je poslednjih godina bio potrebit. A ja sam bila daleko od njega. Pa sam njemu davala tako što sam davala nekom pored sebe. Znajući da će u tom krugu ljubavi dobiti i on. Naravno, posebno su me dirali stariji muškarci koji su me podsećali na njega. I njima je moje srce bilo posebno naklonjeno. To je taj krug ljubavi u kojem ja učestvujem. Bog pa komšija. Davanje onom pored sebe. Najbližem. A onda će ta ljubav da stigne i do onog kome je namenjena. A koji je daleko od naših očiju.
I beskrajno mi je romantično bilo da pratim srećne porodice. Koje postoje. Moje Tri Sorele. Na primer. Koje se toliko drže. Vole. Sve oko njih čini se tako skladno. Ljubavno. Sestrinski. Toliko davanja. Preprožimanja. Povezanosti među njima. Čitav su jedan sistem. Grad. Svi su zaprimljeni u Sestrinstvo. I njihovi prijatelji. Partneri. Muževi. U životu su mi iskakale na stejdž baš kada smo moja Sorela i ja bile u jeku razumevanja da se ne razumemo. Pa sam se preispitivala. I pitala da li je moguće da se njih tri ovako slože. A nas samo dve… pa ne možemo.
Ne kaže se džabe… Bog pa Komšija. Neko ko ti je blizu. Su-sed. Neko sa kim sediš u kancelariji. I provodiš svaki dan. Po ceo dan. Nego šta ti je najbliža osoba na svetu. Ili cimerka. Neko sa kim deliš isti vazduh. Stan. Moja prijateljica svoju koleginicu, sa kojom razgovara svaki dan više od trideset godina, zove Koleginicom. I uvek me to žacne. Kao da je ne pušta blizu Srca. Kao da je drži u ofisu. I koliko je takvih koleginica, cimerki, komšija koje nismo pustili u svoje srce. Samo zato što imamo ideju da osim sestre nemamo više nikoga u životu. Ili da su nam prijatelji samo oni sa kojima smo se igrali u pesku. Pa čak i ako žive stotinama milja daleko od nas. U fizičkom ili metafizičkom smislu. To pozivam moje heroje. Da se osvrnu po svom Lepom Svetu. I provere da nisu nekog komšiju, kolegu ili cimerku ostavili da čuči na periferiji. I baš se pitam šta treba da se desi da bismo nekoga nazvali prijateljem? Duhovnom porodicom? Bližnjim svojim?
Sećam se jedne advokatice koja je bila na Radionici. Kada sam njenu grupu nakon godinu dana pitala da se osvrne na naše druženje… ona je dala divne komplimente radionici. Našem radu. Uz opasku da se ne poznajemo. Kako to misliš da se ne poznajemo? Nisam mogla da se načudim. Toliko dubokih razmena. O našim najvažnijim temama. Upitanostima. Odnosima. Najveći broj heroja na radionici ima upravo obrnut utisak. Da posle radioničkog dana znaju više važnih stvari jedni o drugima… koje sa svojim „najbližima“ nikada ni pomenuli nisu. Pa se malo i zabrinu. O čemu li to pričaju sa najmilijima. Na kakvim periferijama borave….
Kako misliš da se ne poznajemo? Želela sam da razumem. Ne zna kako se ko preziva. Gde ko živi. Za neke ne zna ni tačno šta rade. A proveli smo godinu dana zajedno. Samo nadimak. I ništa više. Pa smo se zajedno smejali. Advokatica je naučila na generalije iz lične karte. Zaprimi ih u prvih pola sata. A mi nismo ni za godinu dana stigli do lične karte. I danas se smejuljim ovoj ideji. Poznavanja. Nikada se nisam zanimala za školjke. Prezime. Zvanične svetovne titule. Građanske odrednice. Mnogo su mi zanimljiviji biseri. Šta nekoga loži? Za čim čezne? Šta voli? A šta ga boli? Ta suptilna pitanja duše. Što Džoni reče, nije važno odakle sam… sve dok znadeš kuda putujem.
Da se vratim na Caneta. Braćo i Sestre. To je ono što danas najviše osećam. Prvo sam razvijala svoju nezavisnost. Kada sam se osetila svojom u svom nezavisnom svetu, otvorila sam se međuzavisnosti. Danas se osećam duboko ispreprožimana sa svetom. Lepim mojim Svetom. Koji je svakoga dana sve širi. I lepši. Sada su tu i komšije. Zahvaljujući vanrednom stanju. Karantinu. Mom rođendanu. I Tri leće. Koji je bio prevelik zalogaj za moju volju. Osećam ga sa gradom. Belim gradom. Sa prijateljima. Sa mojim herojskim plemenom. Osećam ga čak i sa familijom. A tu je naravno i moja Sorela. Ne idem baš na nedeljne ručkove…. ali pravim neke druge prilike van zidina naših Vegasa. Da se sretnemo. I polako počinjem da osećam jedinstvenu svesnost. Da smo svi izraz Jednog. I da svi zajedno činimo Jedno.
I za kraj da podelim jednu divnu priču. Takođe rođendansku. Majda je nedavno napravila svoj rođendanski parti. Na brodu. Za ekipu sa Radionice. Iako nije imala njihove lične karte. Ni jmbg. Za mnoge nije znala ni kako se prezivaju. Ali je osećala veliku ljubav. I duhovnu bliskost. Razvijanu tokom godinu dana radioničkih druženja. Verujem da su se mnogi iznenadili kada ih je pozvala na krstarenje rekama Beograda. Pa nismo prijatelji iz peska. I kako to sad… kad…
Od onda je prošlo dve nedelje. Ja sam i dalje puna utisaka. Toliko ljubavi. Davanja. Prelivanja. Život je samo proprštao. Naravno da se desio i vatromet. I Zvezde Padalice. Koje smo te božanstvene poslednje lavovske noći ove 2020 godine videli. I jedna velika ljubav. Koja od onda preliva. Pršti. I vrca na sve strane. A na krilima ljubavi koja se te zvezdane noći uspostavila, rodio se i jedan Poduhvat. Jednako magičan i sveprožimajući koliko je i Majdina ideja. Kreće se Barka herojska. I sprema se za svoje prvu zvaničnu plovidbu. Uskoro ćete znati. Ko se ukrca, ukrcao se.
Beograd, 3. septembar 2020.