Duša mog leta 2022 svakako je bila Amazonka. Kuća koja mi je čudesnom nebeskom mehanikom sletela u naručje Leta 2021. Toliko me je iznenadila da nisam stigla čestito ni da je zaprimim. Jer me je već dan nakon potpisivanja ugovora čekao let za Boku. Pa na Vis. Pa u Beli Grad. A cele duge hladne zime grejala me je ideja o mojoj Amazonki. Koja me je ljubazno čekala. Da je u svoju viziju utkam.
Odakle si? Pitanje je koje često pitamo jedni druge. Meni nimalo lako. Jer mi se svaki odgovor čini nepotpunim. Neistinitim. Trebalo bi mi pola sata da na njega zaista odgovorim. U ovom trenutku… po trećinu života živela sam u svakom od mojih gradova. Sombor me je iznedrio. I formirao. Novi Sad me je čeličio. Svojim zatvaranjima. I neradim primanjem u svoje naručje. A ja sam mu se nudila. I čekala. Da me zavoli. A onda sam… kada mi je otvorio svoja velika vrata… otišla. I shvatila da je moja ljubav Beograd. Koji mi je odmah širom otvorio svoje kapije. Srce. Dušu. I u kojem cveta sve što posadim.
Na ovo nelako pitanje o geografskoj pripadnosti… odgovarala sam da sam od svukud. Moja duša je davnih dana skontala svoju bezgraničnost. To da nije ograničena jednim prostorom. Niti jednim vremenom. Mnogo je kuća… domova… kvartova… kutaka koje sam zavolela. I koje svojima osećam. Iako nemam administrativni dokaze. Izvod iz matične ili zemljišne knjige. I formalno vlasništvo nad njima. Pripadam mnogim prostorima. Vremenima. Ljudima. A najviše pripadam svom putu. Rekla bih.
A česte promene promene prostora su vrlo zgodna stvar. Jer imate orijentire. Lako smestim svoj život u razne godine. Dovoljno je da se setim gde sam živela. Već znam i kako sam izgledala. Koje vizije sam imala. Kako sam razmišljala. Pa mogu da se izdogovaram sa onom sobom. Da lakše osvetlim svoj put.
Sećam se buđenja moje duše. Jul 2004. Bilo je to između svih mojih gradova. Nakon Japana. Božanstvenog Tokija. Koji me je dočekao kao neznani i iznenada iskrsli galantni ujak. Koji me je ispratio na lovorikama. Spakovana da odem iz Novog Sada… i na velika vrata uđem u Beli Grad. Koji je tada nosio lentu Grada budućnosti Južne Evrope. Sve je vrcalo od mogućnosti. Nakon decenije zatvaranja… mnoga vrata su mi se otvarala. I baš sam bila sva svoja. Brza. I nabrijana.
U tom trenu srela sam i svog učitelja. Dušana Milojevića. Koji je… gle čuda… bio baš preko puta Bele Banovine u kojoj sam tada radila. Poslednjeg dana mog boravka u Novom Sadu. Tih dana sam sa prijateljicom Stašom… koja mi je podarila Dušana…. prolazila kroz Sombor. Želela sam da joj dam parče mog zavičaja. Odvela sam je na Štrand mog odrastanja. Preplavila me je okeanska emocija. Ovo je moj Zavičaj. Ja sam odavde. Sećam se i skakaonice na kojoj sam sedela kada sam izgovorila te reči. Iznenadivši i samu sebe. Šta to govorim.
Da. Ja potičem sa Štranda. Sa Velikog bačkog kanala. Sa te plave skakaonice mogla sam tako jasno da vidim naše tribine. Na kojima sam provela sve dane leta svog detinjstva. I rane mladosti. Na kojima sam se trajno i neopozivo zaljubila u slobodu. U družinu. I gde sam osećala najveću pripadnost ikada. Ponosna na naš Polet. Najstariji plivački i vaterpolo klub na Balkanu. Baš na tim tribinama dobila sam i svoje stečeno ime. Bepa. Koja je postala deo mene. Kao Bepa. Kao Vera. Kao toliko toga. Od Miše mog odrastanja. Koga već četvrt veka nema ovde među nama. A koji je toliko sveprisutan.
Nakon tog fleša svesnosti o pripadnosti… u toj razmeđi između svih mojih gradova… Staša i ja smo nastavile na Zobnaticu. Čekale su me radionice. I zaokruživanje divnog posla koji mi je otvorio velika vrata beogradska. I dok sam se tuširala i spremala za jahanje… da istretiram sebe pred dugi predavački dan…. čula sam tako jasno reči… Dušo moja… dobrodošla u moje telo. Osećala sam klik duše i tela. Nakon što sam zbacila onolike oklope u Japanu. I sva zatvaranja novosadska. I ratove balkanske. Nakon što sam se setila sebe. I svoje snage. Tog dana sam osetila beskraj Panonije kao nikada do tada. Kao u Sašinoj kompoziciji Panonnia Boundless. Svitanja. Zalaske Sunca. Beskraj. Kobilu Zverku. Koja me je tako blago i nežno zaprimila. I dozvoljavala mi da učim da je jašim.
I evo me osamnaest leta nakon. U duši mog leta. Na Amazonki. Kući koja mi je najčudesnijom nebeskom mehanikom sletela u naručje. A koja se sticajem još čudesnijih okolnosti nalazi baš na mom omiljenom parčetu kanala. Velikog bačkog kanala. Malo dalje od Štranda. Kome pripadam. Kad god sam u kanal uronila… osetila sam kao da uranjam u matericu. Setila bih se sebe. Večnosti. Budućnosti. Vratila bih se na božansko podešavanje. Dušo moja… dobrodošla u moje telo. Čula sam. A i telo je uživalo u slobodnom vidranju po kanalu. Delfinanju. Sinhronom plivanju. Nadrkanom takmičarskom kraulanju. Kidanju vode. Milovanju vode. Bućkanju. Pa opet balu na vodi.
Svakoga avgustovskog dana…. celoga dana… najdublje sam osećala zahvalnost. Svesna da živim u kući mojih snova. Na mom kanalu. Nadomak Štranda mog odrastanja. Kome uveliko pišem knjigu. Volite li Štranda? Da ne zaboravim ni De Sol. Na kojem sam provodila leta. Čak i kad nisam bila u ljubavi sa Somborom… morala sam da dođem na De Sol… da se bar jednom okupam u kanalu. Da se setim sebe. Večnosti. I budućnosti.
Na tom parčetu mog sveta sam živela u šumi. Bivala. Tihovala. Pisala. Sama. Amazonka. Nadomak grada. Koga nimalo nisam bila željna. I u koji sam odlazila samo u nabavku. Na gospodsku somborsku pijacu. U porti crkve. Sa sunčanim satom. Koji me je uvek deprimirao svojom višejezičnom porukom. Jedan ti je od ovih poslednji. Mada sam sve više počela da je kapiram. U fazonu Carpe diem. Bajk sam pojačala novim korpama. Da mogu da ih što više napunim. Da proredim odlaske u grad. I sačuvam amazonsku divljinu. Plivala sam. Na sve načine. Vozila bicikl uz kanal. Stazom… koja se u međuvremenu desila. Celom amazonskom rivijerom. Ihaaaaj.
I eto savršenog ambijenta za pisca u meni. Pa se moja nova knjiga sklopila takoreći sama od sebe. Nebeska mehanika. Onog časa kad sam završila prvu ruku… došlo je vreme da dočekam moje pleme. Taman sam se potpuno srodila i sa kućom. I sa celom Amazonijom. Bila sam spremna da budem prava domaćica mojim Amazonkama. Sa velikim ushićenjem sam kitila Amazonija Experience „Romansa Cvrčka & Mrava“. Da naši letnji snovi postanu zimski projekti. Da se ne rasprše sa prvim oblacima. I dugim jesenjim noćima. Da nam budu energetska zimnica.
Volela sam da zajedno udahnemo divlju a pitomu Amazoniju. Da dožive Veliki bački kanal.. Svilen. Baršunast. Zelen. Pitom. Polak. Podatan. Brz taman toliko da u njemu samostalno proplivavaju i bebironi. Gde nema nikakvih opasnosti. Čak su i zmijice belouške. I uče vas da nema razloga da ih se bojite. Žabe gatalinke. Amazonski lotosi. Lokvanji. Beli. Žuti. Roza. Sa kojih skakuću žabe. Kornjače kuliraju. I povremeno izmigolje svoju glavu. A sve je praćeno horovima ptica. Šuštnjem topola. Vrba. Trske. Da ne zaboravim ni svima omiljene patke. U raznim formacijama. Kao neke dobroćudne vodelne flote.
E pa na tom mom parčetu sveta dočekala sam moje Amazonke od svukud. I najveći mi je utisak taj što su sve volele kanal. Iako su videle razna azurna.. tirkizna i teget-crna mora… bele i roza peskove… stene ovakve i onakve… nijedna nije rekla… kakav ti je ovo zeleni kanal? Naprotiv. Kanal je postao opšti miljenik. Što mi je to bilo važno. I snažno. Po hiljaditi put sam se podsetila koliko je divno i olakotno živeti sebe. I svoju istinu. Pa ljudi koje u svoj svet privučeš budu baš takvi. Kao ti. I vole ono što i ti.
A tek vožnja tomsojerovskom lađom koliko mi je bila dirljiva. Preplakala sam je takoreći celim tokom. Još jedna nova perspektiva. Da obogati onu sa skakaonice. Sa koje sam gledala tribine. Sa lađe sam mogla da vidim ne samo naše tribine… nego da obgrlim i ceo Štrand mog odrastanja. I to je naslov mog prvog objavljenog eseja. I tema knjige koja se već dugo dugo kuva u mom biću. Volite li Štranda? Ako volite… sigurno ste moji. A ako ne volite… šta ću vam ja. Šteta. I dalje smo dobri. Ima onoliko tirkiznih mesta i drugih beskraja na kojima se možemo sresti.
Ti filteri bez filtera su fantastični. Štede vam vreme. I dovode vam družinu. Baš kao što mi je i Bepa dugo dugo bila filter. U vreme mog odrastanja… ako bi me neko priupitao šta mi znači Bepa… znala bih da nije ekipa. U fazonu… ne bih vas više zadržavala. Alan Ford i Beppa Joseph bili su (dis)kvalifikacioni kriterijum za moje pleme. Baš kao i roken rol. Baš kao i Štrand. Baš kao i moja čupava kosa. I neobuzdana energija. Na prvi pogled divlja… a već na drugi…malo dubilji… pitoma. Baš kao i moja Amazonija.
Da ne zaboravim ni vožnju fijakerima. Beskrajnom Panonijom. Zelenim somborskim vencima. Kao mali Beč. Sve u cirkovima. Picnuto. Duh Marije Terezije jednako je živahan. I negovan. Divan je osećaj biti turista u svome gradu. Hvala gradonačelniku Vizionaru koji je Sombor načinio Zelengradom. Od fijakeriste Saše čula sam da se spremao da posle nas dočeka moju koleginicu i dojučerašnju komšinicu Miru Bobić Mojsilović. I super su fijakeri. Ali lađa je ipak neuporediva. Kanal je definitivno moja postojbina.
Kao kruna Amazonija Experienca & veličanstveni prelaz sa avgusta na septembar… sa Amazonije na džunglu moju beogradsku… dešavao se Koncert. Posvećen velikom dirigentu i legendi somborske horske muzike. Koji je pre dve decenije otišao u neke druge realitete. Moja sestra Jovana bila je Silvesterov pevač. I znam kolika je harizma i magija bila oko Njega. Mnogi od njegovih pevača više nikada nisu mogli da pevaju. Ni jedan dirigent nije mogao da se uporedi sa Silvesterom. A sada… dvadeset godina nakon… ponovo ih je okupio. Njegovi pevači… sa suzama u očima…. sa onolikim plementim emocijama… i repertoarom koji je ostao duboko u njima. I dve decenije nakon. Na večno. Silvesterova razbarušena ekstravagantna ekscentrična moćna istinita lavovska… u muziku i u ljude zaljubljena energija bila je toliko sveprisutna u prepunoj Karmelićanskoj crkvi. To njegovo davanje sebe i ljubav… osećali su se u svakom udahu. Počevši od pesme kojom je voleo da otvara nastupe. Nek svud ljubav sja.
I to mi je jedan od najjačih utisaka mog Avgusta. Podsetnik koliko je duh živ. I sveprisutan. Čak i kada se čini odsutan. I taj odjek… koji može da napravi. Iako Silvesterov život nije bio dug… bio je neuporedivo plodan. Smislen. Ljubavi i obožavanja i strasti pun. Herojski.
I evo… avgust broji svoje poslednje trenutke. A ja se punog prepunog srca… izluftirane aure… ponegovanog tela i poređanih misli vraćam u Beograd. U novu epohu. U novi kraj. U novi stan. U novi studio za Radionicu. Svesna Nebeske mehanike koja je sklopila sve te bezbrojne deliće slagalice zvane naš život. Hvala joj. Sve je novo. A bogami i ja. Iskustva i učenja sa prethodnih putešestvija sam poređala. Spakovala. Podelila. Ili su spremni za deljenje. Kao Nebeska mehanika. Koja vas čeka. Da vam bude prijatelj u dugim jesenjim noćima. Baš kao i Radionice. Generacije stare. Nove. Uživo. Onlajn. Pa puna a laka srca i laka koraka… rasterećena od viškova…i svedena na svoju pravu meru… krećem u novi herojski đir. Na kojem ćemo se sresti. Ovako ili onako.
Nego da vas pitam..: Volite li Štranda?
Amazonija, 31. avgust 2022.