Evo mene tri nedelje van glavnog korza. Nakon što su mi sredinom oktobra pale mreže. Nakon čega odjednom nisam imala nikakav pristup mojim nalozima na instagramu i fejsbuku… ni komunikaciji sa više od dvadeset hiljada ljudi Lepog mog Sveta. Sa kojima sam se vrlo redovno družila. U današnjem trenutku kada nam je korzo zvani instagram centralno mesto susreta… mesto razmene inspiracije, emocija i informacija… možete zamisliti kakav je osećaj biti sklonjen sa opšteg toka. Ne zaboravimo da je nama ljudima osećaj pripadnosti zajednici potreba nasušna. I da je ne još tako davno u našem kolektivnom sećanju izgon iz zajednice bio ekvivalentan smrtnoj kazni. Izgnaniku nije preostajalo mnogo života van zajednice. Pitanje koje nam se danas nameće je.. Ima li života van instagrama?
Kažu da su lajkovi i divni komentari kojima me je Lepi svet obilato i svakodnevno darivao droga ravna kokainu. Tako da me je čekao i skoro pa kokainski detox. Čini se da sam bila overdozirana druženjima na korzu… pa mi je skidanje teklo poprilično lako. Od množine i bezbrojnih razmena na korzu… znalo je da mi se zavrti u glavi. Od bezbrojnih grljenja… poljubaca… emocija… pa više nisam znala ni sa kim sam se grlila.
Pored osećaja osujećenosti prilaska glavnom korzu… zavisnosti od lajkova i navučenosti na zavodljivo šarenilo mreža… osećala sam i snažnu uskraćenost u zadovoljavanju svojih potreba. Razumela sam da je depresija najdublje povezana sa ekspresijom. Sa (ne)mogućnošću da se izrazimo. A tokom godina razumela sam da moja energija ima potrebu da se podeli na nedeljnom nivou sa Lepim mojim svetom. Da nakon što sam svoje misli strukturirala u skicu teksta, te ideje sa svetom podelim. Razmenim. Ispoliram i iskristališem. A potom ih poređam u formu eseja.
Osvestila sam trilere današnjeg doba. Krhkosti kule od karata, kada se naslonimo na veliki sistem. Mreže. Kompanije. Koliko možemo da budemo sklonjeni sa svega što je činilo naš život na klik. Na nečiju nedobronamernu reč. O tome sam pisala u prošlom promišljanju Kule od karata. Istovremeno se podsećajući i svoje snage kada smo svoji. Slobodni. Nezavisni. Što i jeste podnaslov mog opusa. Filozofija slobodnog kretanja svetom.
Nikada se nisam naslanjala na velike sisteme. Učenja ova ili ona. Nego na sebe. I na svoj Lepi svet. Jedini sistem koji sam u potpunosti unutrila jeste matematika. Za koju sam znala da je večna. Unverzalna. I da nikada ne može da me izneveri. I da u svakom trenutku mogu da se na nju oslonim. Iako mi se u jednom trenutku činilo drugačije. Kada sam pre četvrt veka izašla iz profesure. Jer nisam našla matematiku da od profesorske plate sebi priuštim lepi život. Čim sam shvatila da je matematika mnogo veća od školskih kurikuluma, te da je ona utkana u svaku moju poru i u svaku misao… desilo mi se veliko otvaranje sveta. Došlo mi je iz dupeta u glavu.
Trenutno zatvaranje velikih vrata pažnju mi je preusmerilo na ono što je moje. Moj opus. Radionice. Moje knjige. Sajt. Youtube kanal. Koje sam, ruku na srce, bila zanemarila prethodnih godina švrćkanja po korzu. Tih prvih dana neočekivanog zatvaranja velikih vrata, bila sam zadovoljna sobom. Na ovu situaciju nekada bih odreagovala burno. Ljutila bih se. Durila bih se. Stavljala Kalimerov šlem od ljuske jajeta. I vikala nepravda! Borila bih se. Bacakala. Udarala na vrata. A onda se iznurena pitala zašto se baš meni ovo desilo. Sada sam bila poprililno mirna. Rekla sam sebi ono što kažem mojim studentima. Koliko je važno da uvažmo sebe i svoj pređeni put… uvek kada primetimo da na novi način odgovaramo na situacije. Da ne reagujemo automatski. Jer to su medalje našeg životnog hodočašća. Naši sertifikati. A ne oni koje smo na zidove uramljene okačili.
Zbunjeni smo. Često mi kažu moji heroji. Trebalo bi da se brinemo. A potpuno smo mirni. Zbunjuje ih taj mir. Podsetim ih da je briga apsolutno besmisleno trošenje naše energije. Zloupotreba mašte. Kako je neko divno formulisao. Problemi se ne rešavaju određenom količinom brižnih sati… iako je u našoj kolektivnoj svesti uverenje da je upravo briga put za rešavanje istih. Ni brige… ni pameti. Kažu. Ah. U ovom promišljanju se bavi upravo bezbrižnim i potentnim načinima da se sa našim zadacima odnosimo.
Iako u trenutku odsečena od instant zadovoljenja mnogih svojih potreba… bila sam u vrlo dobrom stanju. Upalila sam svoju ДИШИ lampu. Bivala sam svesna i kada udišem i kada izdišem. Što me je u trenutku povezivalo sa čudesnom besprekornom orkestracijom milijardi mojih ćelija. I podsetilo da stvari u meni i oko mene funkcionišu po principima Nebeske mehanike i bez mog direktnog uplitanja. Što me je već nakon nekoliko udaha dovodilo i do osmeha. A znam da dok ne dođem do osmeha, svemu… pa i svojim zastojima i svojoj patnji… nisam u stanju kreativnog rešavanja. Da su moj mir i moja radost najvažniji. Odjednom mi je postalo jasno koliko mi je važno da istetovisam ДИШИ sa srcem i osmehom. Podsetnik koji mi je u svakom času života potreban.
Naravno da sam se na trenutke sretala i sa manje prijatnim emocijama. Nuh… sada ih nisam poricala. Ignorisala. Govoreći sebi… dobro sam. Dobro sam. Dobro sam. Iznutra pulsirajući kao tempirana bomba. Nego sam ih po Rumijevom savetu dočekivala baš kao u njegovoj poemi Gostionica. U kojoj nas podseća da svaku emociju dočekamo kao dragog gosta. Da je pitamo šta želi? Što me je dovelo do moje omiljene prakse. O kojoj sam pisala u tekstu Transformacija bola u novu svesnost. Podsećajući se da su neželjeni gosti upravo glasnici. Koji nam nose značajne poruke. Nakon što ih fino zaprimimo u svom telu. Osetimo. I sa njima porazgovaramo. Šta nam poručuju? Koje naše potrebe su ostale nezadovoljene? A to nam je svakako najvažniji zadatak. Da razumemo prirodu naših potreba. Te da nađemo nove načine da ih zadovoljimo. Ovo promišljanje se bavi upravo time. Razumevanjem naših potreba. I nalaženjem alternativnih načina da ih zadovoljimo. U slučaju kada nam izvor na koji smo ih do juče zadovoljavali presuši. Da ne bi bilo de-presije. Niti kom-presije. Umesto ekspresije.
Moja potreba je bila da završim upis nove generacije Radionice. Jer upis nove generacije je bio u jeku. Imala sam žal što informacije o Radionici neće stići do onih kojima je potrebno. Imali smo još tri slobodna mesta… kako bi i nova generacija Radionice ima moj omiljeni broj heroja. Dvanaest. Tada mi se čini da je razmena najplodonosnija. I skoro pa lična. A opet vrlo moćna. Osećala sam kako me je zatvorena varoš kapija zaustavila u koraku i snu. Što je jebeno neprijatan osećaj. Nije mi prijao. Znala sam da mi je zadatak da ga prevedem u pozitivan izraz. Šta želim umesto toga? Kako izgleda kada je situacija rešena? Odgovor je bio jasan kao sunčan dan. Puna grupa. I tako se u razgovoru sa životno najinteligentnijom osobom koju poznajem rodila kampanja Imperija uzvraća poljupcem. U kojoj sam pozvala herojski svet da obavest o mojim radionicama proširi svojim svetovima. I paf. Za čas sam iz uloge mučenice prešla u imperijalni kostim dovitljivice. Koji matematičarka u meni obožava. Podsetila sam se koliko je važno što pre izaći iz velikomučeničkog kostima. I presvući ga u arhetip dovitljivca. Da ne kažem varalice.
Ovo me je vrlo brzo vratilo u moju snagu. Disala sam. Smešila sam se svemu što imam. Kombinovala sam Nebesku mehaniku sa zemaljskom kombinatorikom. I osećala sam neki novi entuzijazam da se sa ovim zadatkom odnosim. U tom smešenju svojim zadacima i preprekama… videla sam da sam u mom aikido kostimu. Sa crnim pojasom. Pa me je život ozbiljno shvatio… i dao mi zadatak dostojan ruha koje sam nosila. I baš kao što na početku našeg putovanja imamo početničku alhemičarsku sreću… kada se celokupna nebeska mehanika našteluje tako da nam olakša da na svoje putovanje krenemo… tako nam se na putu dešavaju razni ispiti. A što smo bliži svojim ličnim vrhovima… dobijamo zadatke dostojne mesta na kojem smo. Crni pojas. Majstorski ispit. Evo vama prilike profesorka da pokažete svoje veštine 😉 Smatram da je to jedan od najvažnijih zadataka u životu jedne mentorke. To živo znanje. Profesorka… šta smo ono imali? I svojim studetima govorili? I da… rado sa lepim svetom delim uvide kako prolazim kroz svoje krize i kako ih transformišem u katarze.
Sa onoga što nemam pažnju sam odmah prebacila na sve što imam. A to je da je ovo divan period mog života. Nova stranica. Novi deo grada. Novi dom. Novi studio. Novi kompjuter. Sve belo. Čisto. Novo. I sve osećam kao nagradu. Zdrava sam. Vitalna. Raspoložena. Većina mog sveta je dobro. Radionice su mi pune. Razmene su nam božanstvene. Mačor Srećko je skakutao oko mene. Probudio mi se osećaj zahvalnosti. I odjednom mi je bilo jasno da je u ovom apsolutno novom, belom trenutku… prirodno da se desi i reset sa mojim mrežama. Pa dobro. Evo me. Tu sam. Rekoh sebi. I životu.
A podsetila sam se i tekstova iz mog Praktikuma životnih zavrzlama. Rešenih i nerešenih. Tako je on uostalom i nastajo. U mom živom testiranju univerzalnih zakona Nebeske mehanike na svojoj koži. Našla sam ih nekoliko na ovu temu. Obrati pažnju na pažnju. Nema problema. Zahvaljujući grmljavini. Transformacija bola u novu svesnost. Uvod u teoriju nekoprcanja. To su vrlo snažne poruke. Koje dajemo drugima. To je onaj princip o trnu koji vidimo u drugom oku. Jer nam je balvan u našem oku nevidljiv. Podsetila sam se i sličnih rešenih zadataka iz mog Praktikuma.
Nisam morala daleko da idem. Prolećna eklipsa isporučila mi je ogromno poskupljenje stanarine. I najavila moj skori izlazak iz Herojske Republike. Koji do nedavno nisam mogla ni da zamislim. A koji mi je već nekoliko meseci nakon postao nagrada. Odluke koje sam donela otvorile su mi novi život koji sada živim. I kojim se već nekoliko meseci sladim.
Podsetila sam se i da sam pre dva leta ostala bez svih podataka u kompjuteru. I kako sam verovala da će se sve biti dobro. Iako je nekoliko majstora zabrinuto odmahivalo glavom. Nakon što sam situaciju lepo i zaista prihvatila i primenila taj važan princip nevezanosti za ono što smo stvorili… pa makar to bio i čitav naš opus. I paf… kao što su podaci nestali… isto tako su se i vratili. Zahvaljujući Milančetu iz Lepog mog Sveta. Naravno da od tada imam arhive. Eksterne diskove. A od nedavno i čitav jedan kompjuter u kojem arhivu čuvam.
Podsetila sam se i zakona održanja energije. Koji mi je od prvih đačkih dana objasnio da energija ne može da nestane… nego samo da promeni oblik. Odjednom mi je bilo jasno da nisam izgubila ništa. I da tih dvadeset i nešto hiljada ljudi sa kojima trenutno nemam kontakt nisu nestali. Osvestila sam čitave mreže koje postoje između nas. I da oni koji zaista žele.. uvek mogu da me nađu. Baš kao što i onaj ko jednom napravi imperiju… zna ponovo da je napravi. Jer imperija je nastala iz njega. I vrlo važan podsetnik. Ne kreće se iz početka. Nego sa svim znanjima i sa svom svesnošću. Da je sledeći put napravi još boljom. Lepšom. I lakšom. Baš kao što i oni koji imperije dobiju na poklon…. često ne umeju da je održe. Jer nemaju kapacitet i svest i rezon i srce potrebne za razvoj imperije. Bilo je to tako oslobađajuće. Moje je bilo samo da vidim te druge načine da se sa Lepim mojim svetom povežem. I naravno… da verujem. Nisam ja bezveze Bepa. Iliti Vera na ćirilici.
Utom mi je stigao i tekst moje urednice. Za naslovnu stranu moje nove knjige. Pa kaže… „Nebeska mehanika“ je najzabavnija knjiga o veri. U život, u sebe, u svoj osećaj, u svoj put. Marija Grujić Bepa piše o svojim usponima i padovima. I o tome kako na kraju uvek bude bolje nego što je mogla i da nasluti. O tome da je sve oko nas poziv na rast. Potrebno je samo da se ne plašiš. I da plešeš. Licem u lice sa životom. Da pustiš nebesku mehaniku da radi svoje.
Redovno sam se podsećala snage fokusa. A pitanja koja sebi postavljamo su ta koja nam trenutno usmeravaju pažnju. Podsetila sam se svojih omiljenih pitanja. Koja me dovode u stanje snage. Na šta me život sada poziva? Kako da ovu situaciju iskoristim? Kako da me dovede dalje nego što sam mogla i da zamislim? Kada Bog zatvori vrata… otvori prozor. Čula sam u prolazu. Gde su mi bili prozori? Terasa? Odžak? A možda sam pozvana da neko vreme ostanem u sobi? Sa sobom? Da svojim senkama priredim raskošnu gozbu? Na Rumijev način. Naučila sam i da sebi ne postavljam neodgovoriva pitanja. Koja mi isisavaju snagu. Zašto baš ja? Ko je to mogao da učini?
Jedan od kvintesencijalnih prinicipa herojskog putešestvija jeste odabir sagovornika. Pazila sam da na ovu temu ne razgovaram naveliko. Jer ću čuti strahove i senke svakog svog sagovornika. A nisam bila sigurna da imam energije da se sada njima bavim. Imala sam preča posla. Ipak.. verbalni virusi se uvuku, čim smo i na tren nepažljivi. Pa su mi se ušunjala ta brižna neodgovoriva pitanja. Zašto? Kako? Ko je to mogao da ti učini? Praćena sa nekoliko uvreženih i dobro uspostavljenih verbalnih virusa naše svakodnevice. Užas. Strašno. Katastrofa. Pu pu pu. Daleko bilo. Ipak.. na tren sam počela da se razmišljam na zadatu temu. I u trenutku mi se probudio neki đavolak. Buntovnik sa kojim sam se rodila. I koji mi je vrlo dobro poznat. I koga vrlo uvažavam. Ali koji sada nije imao nikakvog smisla. Ni uloge. Naročito nije bilo smisla boriti se sa algoritmom. I dok sam sa tmurnim oblakom nad glavom tumarala Bajlonijem… srela sam Leu. Ozarenu. U trenutku me je osunčala. I podsetila vrlo važnog principa da niko ništa ne radi nama. Da ništa nije lično. I čim sam osunčala svoju auru… od Tijane mi je stigao mail da je instagram u velikom problemu. Da su mnogi nalozi izbrisani. I ne… nije mi bilo milo zbog toga što su se još nekom zatvorila varoška vrata. Nego sam razumela da je i algoritam sklon greškama. Da je grešiti ljudski. I algoritamski. I mogla sam da osetim empatiju prema instagramu. Sa milijardama korisnika. Koji traže svoje. I razvaljuju na bezbroj vrata.
Odjednom sam ove tri nedelje van mreža doživela kao sajlent ritrit. Ne moramo ići na Tibet… da bismo ga si priuštili. I obrnuto. Možemo biti i sa Dalaj Lamom lično. Ako se za to vreme švrćkamo korzom… u ašramu nam je samo školjka. Ali prazna. Biće nam je na drugom mestu.
Iskoristila sam ovaj period za mnogo toga. Tu finu duboku pažnju… za kojom sam s početka mreža onoliko kukala…. usmerila sam u duboke urone. Oktobar je ionako mesec knjige. Ali ne samo kupovine na sajmu. I fotkanja gomile knjiga za mreže. Nego i čitanja. U mom slučaju i pisanja. Ušla sam duboko u moj opus. Odevam ga u novo ruho. Postavila sam novi manifest. Moja četvrta knjiga Nebeska mehanika sprema se da izađe u svet. Početkom decembra. A tu su, da vas podsetim i moje knjige Nindža od Japana sa Balkana. Virtuoz svakodnevice. Randevu sa Muzama. Aktivirala sam youtube kanal Bepina nadolivanka. Pozivam vas da se na njega registrujete. Ako želite da pratite moje lajvove. Kojih će zasigurno biti. Sređujem sajt. Moju temeljnu infrastrukturu. Radionice su mi pune puncijate. Hvala je životu. Što imam priliku da redovno i uživo razmenjujem svoje ideje sa mojim herojima. Maratoncima. Hodočasnicima. Što je moja potreba nasušna. I koja jeste prvi i centralni izvor sve moje inspiracije. Negujem živi život. Onoliko dobrih i kvalitetnih razmena sam imala zahvaljujući zatvaranju velikih vrata. Rambo i ja vam za koji dan spremamo podkast zvani nadkast. A divan je osećaj dobiti i onoliko poruka od vas… da osećate moje odsustvo sa mreža. Da je to za vas bio jedan od najznačajnijih insta eliksira. Da nedostajem. Pa divno. Naći ćemo nove načine da se družimo. O tome se u ovom promišljanju i radi.
A pitanje s početka eseja… Ima li života van instagrama? dobija mnoge odgovore. I taj živi život je vrlo sočan. Slastan. Mirisan. Kao najbolji italijanski espreso… u poređenju sa cikorijom. Zamenskom kafom. Koju kada ste popili… više nemate potrebu za kafom. I kad smo već kod potreba… učinila sam sve da ih oslušnem. Razumem. I nađem zdrav i kreativan način da ih zadovoljim. Iksrešn vs diprešn. A kada učinimo sve što je potrebno i moguće… na red dolazi nemoguće. Čudo. Baš kao u onoj divnoj priči iz Uvoda u teoriju nekoprcanja. U kojoj mi je žena u dve reči objasnila prirodne zakone. Dok sam dizala noge… ništa se nije dešavalo. Čim sam digla ruke… odmah sam zatrudnela. O da. Prihvatanje i nekoprcanje ne znače nečinjenje. Ni odustajanje. Jer… iako situaciju sa mrežama vrlo rado prihvatam… i nalazim način da svoje potrebe zadovoljim na nove načine… od mreža nisam odustala. Tu je tim koji se algoritmom bavi. A pozivam i vas. Ako imate neke znalce koji mi sa temom pomoći… da me sa njima spojite. A šta naiđe… tome sam svakako rada. Što i vama od sveg srca želim. Olakšava. Ulepšava. I vodi rešenju. Da ne duljim. Idem dalje u dan. U živi život. Da dignem ruke. I vodim ljubav sa životom. Čekam me plesna vikend radionica. Da isplešem svoje molitve. Pa onolike knjige. Ima života i van instagrama. Ipak… Sezame… otvori se za me 😉
Beograd, 4. novembar 2022.