O temi moje 2022 već sam promišljala u tekstu O ličnoj (ne)važnosti. Nuh… tema se pokazala mnogo većom i dubljom. I sa svih strana me je dozivala da se njome pozabavim. Pa da vas ne držim u neizvesnosti. Poklanjam se i počinjem. Božanstvenom mišlju voljenog učitelja Toma Besta da je najveća prepreka ljubavi lična važnost. Ali i lična nevažnost. Dodala je Sneža. Sa kojom sam imala privilegiju da učim od Toma. Kao poslednja generacija za njegovog zemaljskog vaktovanja. Snežino proširenje njegove poruke došlo je iz srca balkanske žene. I dalo je poruci sloj koji Tom u svom poimanju sveta nije mogao da dobaci. Takođe…. pokazala nam je koliko je važno da nikoga ne slušamo stopostotno. Bez propuštanja kroz svoj rezon. Svoje srce. I svoju realnost. Što važi i za ovo promišljanje.
Pitanjem lične (ne)važnosti bavila sam se na razne načine još od mog književnog prvenca… Nindže od Japana sa Balkana. Nakon što me je u Japanu očarao njihov humble životni stav. A ja godinama tražila pravi prevod za ovu veliku reč. A da ne bude sužanjska. Umanjujuća. Jer je zbunjujuća u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Onoliko mučenoj i napaćenoj. Reč mi se javila posle mnogo godina traganja. Odmerenost. To je ta. U duhu našeg jezika. O čemu sam promišljala opet u nekoliko tekstova. I na nekoliko raznih načina. Kruna s glave je jedan od njih. U kojem promišljam kada biti sa krunom. A kada je skinuti. Kada biti veliki a kada mali.
Učinilo mi se da sam temu u velikoj meri zaokružila. Kad… dešavala se vikend plesna radionica. Kod drage divne Yup. Omiljene mi šamanke iz Amsterdama. Ples ritmova. Moja telesna i duhovna praksa. Način kako najviše volim da plešem svoje molitve. I dobro ih oznojim. Plesom sam, uz pisanje i smejanje najbliža sebi. Tema je zvučala vrlo lagano. Bodywise. U trenutku kad sam zaokružila jedno veliko poglavlje. Tri dana pre toga je izašla Nebeska mehanika. Moja četvrta knjiga. Za koju sam skontala da je kruna moje tetralogije. Koja je počela Nindžom od Japana sa Balkana. U kojem se bavim izlaskom iz sistema. Kapiranjem da raj nije konfekcijska roba. I da neću naći gotov raj po mojoj meri. Pa sam zasukala rukave. I napravila svoj lepi svet. Moj književni opus nastavio se ljubavnom pričom. I spajanjem naizgled nespojivih svetova u Virtuozu svakodnevice. U Randevuu sa Muzama se vraćam sebi. Bavim se razumevanjem stvaralačkog procesa. I definitivno kapiram da mi je stvaralaštvo ljubav broj jedan. Iz koje se rađaju sve ostale ljubavi.
Zagledala sam se u moje knjige… poređane na polici… jedna do druge. U Nindži je ona obasjana vizijom izlazećeg sunca. Spremna. I spakovana. U jedan kofer. Sa tobolcem. U čizmama. Hrabra. I pred polaskom na svoje herojsko putešestvije. Na koricama Nebeske mehanike ona je bosonoga. Crvene plesne sandale je skinula. Oslobodila se mnogih stega. Lakog je srca i laka koraka. Bezbrižna. Rasplesana. Oseća Nebesku mehaniku. I duboko oseća da je njeno ime BEPA isto što i VERA, u ćiriličnom čitanju. A od urednice dobija the rečenicu koja objašnjava knjigu. I kaže da je ovo najzabavnija knjiga o veri. I o tome kako na kraju uvek bude bolje nego što smo i mogli da naslutimo.
Na ples sam otišla bosih nogu. Povezana sa nebeskom mehanikom. Pred belim papirom. U trentuku kada mi se mnogo toga činilo poređano & povezano. Po prvi put plesali smo u školi Kralj Petar prvi. Ah… Kralj Petar prvi. Kolika li je moja povezanost sa njim. Pre tačno deset godina… u Kući kralja Petra rodila se moja Radionica. Prvi stan čiji sam vlasnik bila bio je u Kralja Petra prvog 16. A onda mi je u život stigao i moj kralj Petar. Rođen 16 januara. Ah. Koliko toga piše u našim adresama. I evo me opet. U Ulici Kralja Petra. I u školi kralja Petra.
Prvo što sam u dvorani spazila bio je crno-beli plakat balerine. Takoreći identičan ilustraciji sa korica Nebeske mehanike. Obe su bile izdignute na vrhove prstiju. Podignute ruke. Zagledane u nebo. Ah Nebeska mehaniko… zdravo da si. Aktivna na bezbroj načina. Plesali smo u svečanoj sali škole. Pa je draga balerina bila okružena mnogim velikanima naše istorije. Na čelu prostorije bio je Kralj Petar. U crvenoj uniformi. Sa svim svojim znamenjem. Pored njega crno beli Vuk Karadžić. Oštrog pogleda i impozantnih brkova. Netremice me je gledao i Dositej. Pa Car Dušan Silni. Sa svojim strogim ali pravednim zakonicima. Sveti Sava, naspram kralja Petra je u poređenju sa ostalom ekipom prodornog pogleda delovao kao esencija blagosti. Kao mala sirena. Pa onda Njegoš. I naravno Filip Višnjić. Majko mila. Koliko snažih i oštrih muških pogleda. Na plesnim radionicama obično sa zidova sklonimo sve… da nas ne dekoncentriše. Da možemo da uđemo u sebe. I napravimo svoj oltar… u skladu sa temom. Međutim… ovi velikaši bili su postavljeni visoko. I nisu se dali tek tako skinuti.
I svaki odlazak do toaleta bio je propraćen velikanima raspoređenim po školskim hodnicima. Učenici ove najstarije škole u Srbiji kod Saborne crkve. Kako se nekad zvala. Vladeta Jerotić. Pavle Savić. Mika Alas. Minja Subota. Koliko muške energije. I tek poneki dečiji crtež. Žene ni na pomolu. Osim na dva dečija crteža. Malog formata. Na kojima su predstavljene dve učenice škole. Jedna voditeljka. I jedna glumica. Ah. Kako me je ovaj uvid pogodio. Iz kolikog patrijarhata potičemo. Iz zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Svoje mesto na zidovima, čak ni simbolično nije našla makar neka majka Jevrosima. Ili majka braće Jugovića. Ako zaista ni jedna druga žena nije zaslužila da se pridruži ekipi velikana. Da makar malo izbalansira energiju. Što reče Sneža s početka priče… niko na ovaj svet nije došao da kroz ženu nije prošao.
Naša crno bela balerina je neprekidno padala sa zida. Od onolikih autoritarnih pogleda i očiju. Pa smo je na kraju sklonili. Tu sam shvatila u kojem društvu živimo. Koliko je patrijarhat još uvek u punoj snazi. Ne pušta balerinu ni na zid svečane sale. Ni brige ni pameti. Čujem kako joj poručuju sve one ozbiljne učenjačke oči sa zida. U sledećem kadru pojavio mi se predizborni Kopenhagen. Sa malim skromnim plakatima. Na kojima su većinski bile žene. I to ne muške žene. U odelima. I sa kravatama. Nego ženske žene. Blage a vikinške. I tek po neki muškarac. Novog kova. Tetovirani hipster. Nasmešen čovek u crnoj majci. I sve tako nekako. Na ulici je kraljica na biciklu. I princeza na bajku sa prikolicom. U kome vozi nekoliko dece. I onoliko čest, balkanskom oku nenaviknut prizor muškaraca koji guraju dečija kolica. I vrlo često… možda i češće od žena prepovijaju bebe na javnim mestima. Tu sam shvatila koliki nas put čeka. Dug je put. Požurite konji moji. Peva Bebek.
Od Virtuoza redovno slušam koliko brige i lepe pažnje dobijaju stanovnici Danske. U svakoj krizi dobiju neku podršku. Ne malu. A najdominantiji i najdirljiviji osećaj je taj da ih njihova zemlja i njihova kraljica vole. I paze. A zauzvrat vole i paze i oni nju. Virtuoz je za svojih trideset danskih godina zavoleo ovu majčinsku zemlju onako celim srcem.Svi se nadmeću u tom krugu davanja ljubavi. Za razliku od naše nevoljene i onoliko zlostavljane zemlje. Od koje svi nešto uzimaju. Otimaju. Čekaju. Majke, koja čak ni jedno mesto u aleji velikana nije zaslužila. Setih se i podataka o tome koliko su drugačiji budžeti kada ih prave žene. Koje mnogo više ulažu u jaslice. U obrazovanje. Kulturu. Negu starih. Muški budžeti više vole stadione. Oružje. Igre rata.
Ta svest o snažnom patrijarhatu krajem 2022 godine me je baš potresla. Do sada nisam kapirala koliko je ovo izrazito pitanje. S obzirom da sam iz porodice u kojoj sam ja treća generacija visoko obrazovanih žena. Baba tetka Mila Gec, zvana Gecovica jedna je prvih srpskih glumica. Sve žene iz moje porodice koje sam imala priliku da upoznam bile su nezavisne u prihodima. Ali ne toliko i u životu. To mi je tek danas jasno. Pa da ovaj tekst ne preraste u feministički manifest… jer mu to nije bila prvotna namera. U svakom slučaju jeste o plesu muške, ženske i dečije energije. Koji je kvintesencijalan za zdravlje čoveka. I društva.
Traženje i uzimanje su bili velika tema ove 2022. Kalina, moja prijateljica i psihoterapeutkinja čula je kada sam na radionici pričala o davanju i dobijanju. Nigde uzimanja i traženja. Da. Još uvek nalazim uverenja koja me ograničavaju. I pored svakodnevno i celodnevnog rada sa njima. Devojčici iz fine somborske familije verovatno su objasnili da nije lepo tražiti. Niti uzimati. Nego čekati da dobije. Da joj daju. A i ženski princip je takav. Zavodljiv. Femkasti. Netražeći. Uvidela sam da imam fini tok davanja i dobijanja. Ali ne i traženja. Ne i uzimanja. A naročito ne za-uzimanja za sebe. Često sam osećala da dok hodam ne zastajkujem. I zemlju ne dodirujem. Da ne opteretim druge sobom. Koji je kod mene pojačan ranim ostankom bez mame. I tatinom ženidbom za maćehu kao iz bajke. Koja za nas dve nije htela da uradi baš ništa. Tada sam verovatno skontala da mi ništa ne pripada po difoltu. Ni kolač za rođendan. Nego sve moram da zaslužim. Možda sam zato toliko i svesna majčinskog principa. Sećam se kad sam čula reči natural born right.… kako sam se iznenadila. I osvestila da postoji nešto što je naše urođeno pravo. Nešto što nam pripada.
Taj deo mene koji zemlju ne dodiruje vidim u ženama koje neće da traže ni tursku kafu kad dođu na radionicu. Nego skromnjikavo kažu… daj mi filter kafu. Da te ne cimam. Ah. A ja ih onda moolim da traže šta im biće ište. Podsetim ih da su vredne kuvanja turske kafe. Da ja želim da im se dam. Da je to njihovo urođeno pravo. A onda to sve kažem i sebi. Jer me je Tom Best naučio toj velikoj mudrosti. Da to što govorimo drugima valja da kažemo i sebi.
U tom čekanju da dobijem… da me vide… primete… izaberu… pozovu… naučila sam mnoge fine veštine. To se čuje i iz naslova mojih radionica. Tekstova. Knjiga. Naučila sam da aktiviram Nebesku mehaniku. Da zaljubim svet u svoje ideje. Da im pomognem da me podrže. Došlo je vreme da razvijem i drugu grupu mišića. Umesto da sedim i čekam ovog plesa da me biraju… jasno mi je da ovaj ples dame biraju.
Kada tri dana plešete ritmove… onda se pokrene svašta. I kada umesto mozga slušate svaki deo tela. Oslobođen. I mudar. Onaj koji zna. I ne pita se. Za razliku od svesnog uma. Stopala su mi se zaželela nekih novih prostranstava. Stopala koja mi zemlju ne dodiruju… naravno da mi se formirao petni trn… koji valja razbiti tako što ću plesati. I udarati petom o zemlju. Tražeći ono što mi pripada. Da vam ne govorim o tome kolika je vatra zaključana u našim kukovima. Ah. I kolika čista ljubav i toplina obliju naše telo kada ih otključamo. Kao da je znala, Urednica Nebeske mehanike je napisala da ćete uz čitanje prvog srpskog literarnog mjuzikla svakako vrteti kukovima. 😉 Presrećna sam što sam u životu pronašla telesnu i duhovnu praksu koja otključava i pokreće svaki deo moga tela. O da. U ritmu haosa sledi oslobađanje mnogih stega. Oklopa. I tereta. Kada glavu makar na tren spustimo ispod srca. I dozvolimo srcu i intuitivnoj mudrosti ušuškanoj u našoj kičmi da nas vode.
Ovaj put, pod divnim vođstvom Yup osetila sam kako na leđima nosim onoliku težinu. Terete. Porodične. Balkanske. Osećala sam kako nosim teret slabosti. Slabih. Malih. Prezrenih. Sebe male. Smerne. Ona koja ne zna da traži. Da bira. Pogledaj dom svoj anđele. To sam čula. Sve slabe i nemoćne ljude. Zbog kojih sam se i ja povila. Saosećajući sa njima. Ne dozvoljavajući svojoj svetlosti da zablista. O da. Pa sam ih samo rasplesala. I pustila da mi sve ove slabosti skliznu niz kičmu. Nije slučajno Nelson Mendela na svojoj inauguraciji govorio reči Marijane Vilijamson. Dozvoli svojoj svetlosti da blista. Podsećajući nas da to što sebe činimo manje značajnim ne služi svetu. I da ograničavati sebe, samo da se drugi oko nas ne bi osećali nesigurno nije produhovljeno. Odakle meni pravo da budem tako brilijantan? Pitamo se. Ali odakle ti pravo da to ne budeš? Kada dozvolimo svojoj svetlosti da sija, dajemo time i drugima dozvolu da zablistaju.
Skontala sam da sam tih dana nosila sve neke tanke ogrlice. Malo prstenje. Ah. Da. Inače nosim veliki prsten. Na Jupiteru… kažiprstu leve ruke. To je bio uvid drugog plesnog dana. Koji se očitavao na sto raznih načina. To umanjivanje sebe. Setila sam se razmišljanja iz knjige Kristijana Novaka, Črna mati zemla. Vidio je sam sebe kako u kući njemu genetski srodnih, ali nimalo važnih ljudi ispija arbitarni naptak, neko vrijeme hini da je život u gradu smeće u odnosu na život na selu, trivijalizira svako svoje postignuće kako ne bi izazvao zavist i odmak i kako ne bi ispao umišljen, prenaglašavao je činjenicu da još nema obitelj i hvalio uređenje kuće i kvalitetu života njemu nebitnih ukućana. Trpio bi mučnu dinamiku razgovora sa sagovornicima s kojima nema baš ništa zajedničko….
Trivijaliziranje svojih postignuća. I šlihtanje slabostima. Setila sam se onolikih sličnih situacija. U kojima smo u odlascima u rodni zavičaj moji kumovi, najveći svetski putnici koje sam upoznala i ja ćutali. Ne bismo rekli ni reč. Dok smo slušali ljude sa kojima smo odrastali kako prepričavaju te jedne te iste priče iz 1986. Hvalili smo uređenje kuće i kvalitetu života njenih domaćina. Neko vreme hinili da je život u Beogradu smeće. I trivijalizirali svako svoje postignuće. Kako ne bismo izazvali zavist i odmak… i kako ne bismo ispali umišljeni. Na ovu temu, moja prijateljica Saša, svetski priznata i nagrađivana kompozitorka dodaje kako je ona umanjivala svoja postignuća. Kada joj se dela po stoti put izvode u Karnegi holu, ona skromno kaže da to nije ništa naročito. Jer ona živi u NY. To je kao kada živiš u Novom Sadu. A dela ti se izvode u Sinagogi. Znala je da relativizira svoj uspeh u razgovoru sa svojim sugrađanima. Složile smo se da to ipak nije tačno. Da nije istina. I da nije lepo da trivijaliziramo svoja postignuća. I ne dozvoljavamo svetlosti da sija. A posle se čudimo što je na sceni ovoliki mrak.
Na temu stvaralaštva dodala bih još nešto. Ovog leta sam čitala knjige koje su mi preporučivali kao must. Kao velike pisce. Kao otelotvorenje moćne rečenice. Stila. Misli. Koliko težine. Muke. Črna mati zemljo… Koliko košmarnih noći. Buđenja. U pokušaju da čitam tu „moćnu“ mušku literaturu. Uh… majko mila. Moj životni princip je lakoća. Transformišem bol u umetnost. U radost. Lakoću. Lepotu. To radim i ovim tekstom. Dodajem mu igre. Lepote. Humora. I teške teme predstavljam na jedan lak i duhovit način. To sam posle čitanja ovih mučnih saturnijanskih knjiga skontala. Bile su neprijatne baš kao i oči ovih velikana oko mene. A kada mi je u naručje doletela moja Nebeska mehanika… shvatila sam koliko je divna. Snažna. Mudra. Duboka. Duhovita. I koliko su mi super moje knjige. Healing me softly. Deeply. And joyfuly. Baš kao što sam rekla i našoj učiteljici Yup. Koja je isceliteljka upravo takva. Meka. Duboka. I radosna. A onda sam te iste reči primenila na sebe. Lepo me je naučio Tom Best.
To mi je dalo novu snagu. Otresla sam lažnu skromnost. Nošenje na leđima svih slabosti ovoga sveta. I podsetila se da to što sebe činim malom ne pomaže svetu. Naprotiv. Svetlo nam je dato da obasjavamo svet. A ne da se štekamo. Slabima da pomognemo na drugi način. Da ih osvetlimo. Ugrejemo. Da istinski narastu. A ne da se mi sa njima smanjujemo. I lažno se predstavljamo. Šlihtajući se slabosti. Bojeći se zavisti. Nepripadanja. A onda se pitamo otkud tolika negativna selekcija… Upravo odatle. Iz trivijaliziranja svojih postignuća. To mi je vrlo jak uvid iz središta bića. Pa sam trećeg plesnog dana došla obučena u sve boje plamena. Pustila sam svetlost da zablista. Skinula sam male ogrličice. I mali prsten. I stavila novu ogrlicu… koju sam si kupila na dan izlaska Nebeske mehanike. Stvarno je stejtment. Orden. Meni od mene. I prsten za mene rađen. Od moje juvelirke. Kako se jednom prilikom predstavila. Bepa pleše ispod sunca. Pustila sam svoju svetlost da blista. Da igra. Jes da sam se nekada davno kurčila. Nuh prethodnih godina sam itekako naučila da ne spržim one koji su u mraku. I koji još ne bi izlazili na svetlo. To je ta igra lične važnosti i nevažnosti. O kojoj sam promišljala u prošlom tekstu. I kojom sam počela i Nindža promišljanje o kurčenju. I humble principu. Ah. Koliko zavrzlama ;).
U konačnom radu… koji je Yup tako znalački vodila… nakon haosa… i otresanja tih oklopa i kojekakvih nakupljenih sranja… nastupio je lirski ritam. Sunčano svitanje nakon snažne oluje. Radost što smo pretekli. Što smo laki. Pročišćeni. Okupani iznutra. Desio mi se još jedan rad. Integracija muškog i ženskog principa. Na koju je ova dvorana sa onolikim prodornim muškim očima dozivala. Bravo Cecilijo. Rekao mi je tata Dušan Silni. Sa svojim sudijskim zakonicima. Voli te mama. Javila se i Ona. Ah. Bilo mi je prečudno što su njih dvoje zajedno. Sto puta sam se pitala kako li ga je mama dočekala na onome svetu… sa svim njegovim izborima i delima nakon njenog odlaska. Ipak ga je primila. Oprostila mu je. Baš kao i ja. Odavno. Stajali su zajedno. I ohrabrivali me da krenem. A umesto srpske zastave… koja se tih vetrovitih prolećnih decembarskih dana vijorila sa prozora svečane sale…. zavijorila se moja zastava. Bela sa poljupcem. Koji ljubi smorne sive paralelne pruge. I razigrava ih. Daje im crvene. Razigrane. Ženske i dečije energije. Baš kao korica prvog izdanja mog milog prvenca. Nindže od Japana sa Balkana. Na kojoj piše samo Bepa. A može da se čita i kao Vera. Ćirilično.
I ispred moje zastave koja se vijorila sa svečane sale škole kralja Petra… bilo mi je jasno da sam odgovorna da nas podsetim da ovaj ples dame biraju. Muška energija je napravila šta je znala. Pogledaj dom svoj anđele… Na redu je ženska energija. Ne da stoji sa strane. Kao uvređena mlada. I čeka da je izaberu. Pozovu. Da joj skinu zvezde s neba. Da naslute šta ona voli. A mene ako se na dan žena sete… sete. Vreme je da se preporuči. Da bira. Da kaže. Da traži da joj skuvaju tursku kafu. Da se zauzme za sebe. Da pomogne muškarcima. Umesto On me voli na svoj način… da zapeva Haj me voli na moj način. Da zavrti kukovima. I da bira šta želi. Jer ovaj ples dame biraju. O tome sam pisala i u Nebeskoj mehanici. U poglavlju Kurčina je ženskog roda. Ni dečacima nije lako. I njihova ženska strana je sjebana. Učili smo ih da ne plaču. Da ne pokazuju slabost. Presmoran smo svet napravili. Vreme je za neke nove zastave.
I dok sam upijala poruke mame i tate… čula sam i glas Kralja Petra. Spremna si. Spremna sam. O da. Okrenula sam se ka njemu. Namigivao mi je šeretski. Mondenski. Izgledao je kao zgodni namođeni italijanski karabinjer. Kavalir. Osvrnula sam se po dvorani. Vuk se smešio ispod svojih grande brkova. Dositej nije bio ljut… nego zamišljen. I on se smešio jednim skrivenim kutom usne. Car Dušan imao je minđušu u nosu. A skiptar u ruci pretvorio mu se u mikrofon. Izgledao je kao rok star. U međuvremenu je Njegoš dobio beli veo. Ispod koga me je smerno gledao. Filip Višnjić zagudio je gudalom. Koje me je odvelo do Svetog Save. Jednako blag. I drag. Smešten između dva zdanja. Oba u zimskom noćnom ambijentu. Baš kao što je bio i ovaj naš decembarski dan. Koji je prešao u noć. Iz hrama Svetog Save čuo se tihi Božićni oratorijum. Tiho i snažno… da ne remeti mir zimske noći. Na drugoj slici bila je naša škola kod Saborne crkve. Svečana sala bila je osvetljena. Sa prozora se vijorila bela svilena zastava. Crveni poljubac. Koji ljubi i razigrava sive pruge. Sveti Sava me je toplo i nežno gledao. Ništa nije rekao. Svetlio je njegov oreol. I kupao me svetlošću. Naklonio se glavom. O da. Ovaj ples dame biraju. Izgovorila sam. A zvona sa Saborne crkve zvonila su dugo. Dugo. Dugo. Jer… kada dozvolimo svojoj svetlosti da sija, dajemo time i drugima dozvolu da zablistaju.
Beograd, 21.12.2022.
