Kako se to desilo? Ko je to mogao da ti učini? Pitanja koja sam poslednjih meseci čula bezbroj puta. Od kako su mi sredinom oktobra svi nalozi hakovani. I kada sam u trenutku izbgubila 22 hiljade pratilaca na svim postojećim mrežama. Plus posvećeni rad kojim sam na mrežama tkala više od 15 godina. Na bezbrojna pitanja iz istog žanra odgovarala sam istim rečima. Da nije moje da se pitam ko je to učinio. Da od toga nemam nikakve fajde. Naprotiv. Tokom godina imala sam prilike da od mog učitelja naučim kako se sa ovim energijama nosim. Da se ne pitam ko je mogao da mojoj porodici nanese teške gubitke. U ljudstvu. I u materiji. Da ne moram sve ni da znam. Ti radi svoje. Oni rade svoje. Ti radiš svoje. Ono što znaš. I razumeš. Čistog srca. Objasnio mi je Dušan kako da se sa gubicima nosim. Svako ima svoje zadatke. Svoj put. A zahvaljujući ovim nelakim zadacima u ranoj mladosti naučila sam da u svakoj situaciji tražim neki viši smisao. Više dobro. I priliku da stvari preokrenem u svoju korist. Tebi tvoje. Njima njihovo. A tvoje je da se baviš svojim isceljenjem. I da rešavaš svoje zadatke. A učitelju sam ostavila da se bavi čarobnjačkim okršajima.
Tokom vremena razumela sam i da zadaci koji nam stižu…. jesu samo spoljašnji izraz naših unutrašnjih nerešenih pitanja. I našeg odnosa sa njima. I da nit Lestigonce… nit Kiklopa… nit divljeg Posejdona sresti neću… ako ih ne nosim u samoj sebi. I ako ih duša moja ne iznosi preda me. I sve dok je misao moja uzvišena. I dok birana se osećanja tiču mog duha i mog tela. Da. Obrati pažnju na pažnju! Uzvišena misao. I birana osećanja. Ponavljam svakoga dana onoliko puta. I drugima. I sebi. Kad me dokače oluje. I kad moja prva misao bude…. zašto baš ja? Ko je ovo mogao da mi učini? I zašto? Naučila sam da pustim da sva ova pitanja prostruje mojim bićem. A onda ih… čim se setim svih važnih principa slobodnog kretanja svetom…. lepo ispratim. I počnem da se pitam neka druga pitanja. Iz repertoara uzvišenih misli. Kako da ovu situaciju preokrenem u svoju korist? Koje to Lestrigonce nosim u sebi? I sa kakvim Kiklopima treba da se sretnem? I koje mišiće u ovoj oluji valja da razvijem?
Od kada su mi hakovane mreže prošla sam nekoliko faza. Od one da se nikad više neću vratiti na njih. Osvestila sam koliko mi je bio naporan stari pristup. I koliko me čest boravak na mrežama sklanja od mog suštinskog stvaranja. Dubokih urona. I koliko mi je inspiracije odlazilo na „trudbenički“ odnos prema mrežama. Koje traže i usisavaju onoliko moje životne energije. I raspršavaju mi auru. Tokom tri i po meseca u kojima nisam imala tih ogromnih mrežnih davanja… stvorila sam toliko toga. Odmorila sam se. Aura mi se ucelila. Osećam se sveže. Mlado. Novo. Ponovljeno. Nadahnuto. I od buke opšteg razglasa sklonjeno. Pa sam mogla da stvaram do mile volje. I to neuporedivo dublje i snažnije nego kad sam često zavirivala na mreže. I udisala njihov slatkasti opojni miris ničega.
Tokom perioda van mreža razumela sam da je stvar u novom pristupu. U svakom smislu. Dobila sam divnu priliku da vežbam stari dobri zen. I da praktikujem nevezivanje za ono što sam stvorila. Ipak je sve to u meni. I ova nova sveža Mari Bepa san će sada ponovo znati da stvori i razvije neke nove divne mreže. U kojima ću i ja uživati. A bogami sam se zaželela i divnih razmena sa Lepim mojim svetom. Kada sam poželela da se na mreže ipak vratim… da bih mogla da se na novi način razmenjujem sa svetom… dobila sam obaveštenje da pod svojim punim imenom na mrežama nisam dobrodošla. Da sam opasnost za zajednicu. Neki čarobnjaci su prijavili da kršim i ugrožavam prava zajednce. Pa čim ukucam puno ime krenu da trepere crvene lampice. Pa sam rešila da se na mreže ipak vratim. I to pod mojim prvim umetničkim imenom. Mari Bepa san. Nastalo je po mom povratku iz Japana. Kada sam japanskom Mari san dodala i moj nadimak od detinjstva. I tako je nastala Mari Bepa san. Fejsbuk me je istog dana sklonio. A instagram mi još uvek dozvoljavam da objavljujem postove.
Svakako da nije prijatan osećaj da niste dobrodošli. Tamo gde je celo čovečanstvo dobrodošlo. Razbojnici dolaze i prolaze… a mene pitaju zašto slikam na aerodromu? Oglasio se Čvorović iz mene. Opet na kratko. Sva sreća… moje biće se naučilo na ovakve situacije. Naučila sam da opštem toku nisam ugodna. I da ovo ne doživljavam nimalo lično. Ne jednom sam bila izbačena sa časa jer mi se oči smeju. Jer pokrećem ekipu na smeh. Neki su se žalili da ih gledam kao da im psujem mater. Mater nikada nikome nisam opsovala. Nuh… oni nisu znali da verbalizuju pogled koji je govorio da je njihov autoritet kod mene ravan nuli. Da su provaljeni. Kao što sam učiteljici rekla da je blesava. I da nas pogrešno uči matematici. Skontala sam da se Lažni carevi Šćepani mali najviše boje moje matematike i očiju koje se smeju. Osećaju da su provaljeni. A to onda prevode njima znanim jezikom psovki.
Dugi niz godina sam se sa njima borila. A onda sam shvatila da mi borba crpi ogromnu snagu. Već dve decenije sam se fokusirala isključivo na pravljenje svog sveta. I na potpuno neobraćanje pažnje na te druge svetove. Davnih dana… kada mi je moj učitelj Dušan objasnio da raj nije konfekcijska roba. I da ga valja napraviti. I da je glupo ljutiti se što konfekcija ne proizvodi gotove rajeve po našoj meri skrojene. A stvaranje svojih svetova je neuporedivo lakše nego borba za postojeće teritorije. Baš kao što moji učitelji plesa ritmova često ponavljaju… svojim stopalima tražite prazan prostor. Dakle idem tamo gde je prazno… i slobodno. A ne otimam se oko njihovih parcela. Krajnje su mi neinteresantne. I smorne.
Međutim… dešava se da se čarobnjaci iz drugog tabora suviše približe našem taboru. I dešava se nešto što sam tako snažno osetila i razumela na novogodišnjoj istrijanskoj plesnoj radionici. Kod maestralnog učitelja Džona. Vodio nas je kroz mnoge moćne i uzbudljive procese. A ovaj koji se bavi temom borbe čarobnjaka je jedan od najupečatljivijih. Na sred sale bio je rasprostrt dugački veliki beli papir. Kao dugački crveni tepih. Nas četrdesetak se rasporedilo oko papira. Na svakom punktu stajale su raznorazne voštane boje. Kojima smo pozvani da crtamo. Sa obe ruke. Dok je Maestro puštao muziku. U pet ritmova. Na njegove reči change… imali smo zadatak da se pomerimo ulevo. I da nastavimo da crtamo crtež našeg suseda. Koji su prethodni plesači crtali. I tako dok ne obiđemo ceo krug. Ovo je bilo jedno od meni najekstatičnijih iskustava. Muzika. Ples. Ekstaza rukama. Onolika energija koja kroz njih prolazi. Kulja. Na meni potpuno novi način. Crtanjem. Šaranjem. Ekspresijom bojama i oblicima. Naučila sam se na ekstazu pisanja. Rukom. Kuckanja kompjuterom. Plesom. Seckanjem hrane. Materijala. Ali ova ekstaza rukama sa bojama… bila je za mene potpuno nova. Praćena muzikom. Ekstazom. Orgazmom.
Kad… u sred te divote kreacije na sve teme… uvideh da se sa moje desne strane nalazi stvorenje koje crnom bojom prešarava svaki crtež do kojeg stigne. I koji ja docrtam. I to vrlo ljutito. Crni ugljeni su u njenim rukama delovali kao noževi. Koji seku sve te rajske radove. Od mnogih njenih prethodnika stvorene. Moja tema. Konstrakta & dekonstrakta. Baš me je okinula. Sve naše stvoreno… ona je tako gnevno raskomadavala. Varničila je zastrašujućom energijom. I prelazila na deo crteža koji sam ja radila. I crnila ga. Gnevno. Mahnito. Zastrašujuće. Umalo da mi je pošarala moju novu rovinjsku, rovinjskim ulicama oslikanu haljinu. Za šta sam je skoro pa odalamila. Desnicom. U ovolikom intentzitetu muzike i stvaranja… sve se podigne do maksimuma. Nuh… jasno sam joj stavila do znanja da ne prilazi mom crtežu… inače joj neće biti dobro. Poručila sam joj očima i rečima. Obuzdavajući desnicu da je ne odalamim. I preusmeravajući je na crtanje. Umesto na pesničenje.
A onda sam shvatila da neću ništa stvoriti ako dozvolim da me dekoncentriše. Ako nastavim da jednim okom pratim kako razara sve što smo onoliki mi nacrtali. I da ću sebi ukinuti ekstazu stvaranja i plesa rukama. Pa sam se namestila tako da je u tim bezbrojnim promenama mesta ne vidim. Da mi izađe iz kadra. I nastavila da se bavim crtanjem… kao da odmah iza mene ona neće doći. I sve zacrniti njenim strašnim zloslutnim crnim linijama. Kako sam digla pogled… sa druge nenapadnute leve strane bili su sve neki divni razni izrazi. Koje smo onoliki mi stvarali. Vratila mi se ekstaza. Tek sam povremeno nekim kutkom svesti bacala pogled šta radi mala napast sa moje desne strane. Imala sam šta i da vidim. Gubila je snagu. Boje više nije držala kao noževe. Pokreti su joj jenjavali. Umorila se. Lipsavala je. Destrukcija umara najviše onog koji razara. A ova vožnja je trajala dugo. Sat. Dva. Tri. Nemam pojma. Nuh ono što me je najviše iznenadilo jeste da su crteži preko puta mene… koje je razjarena susjeda „uništila“… od sledećih crtača bili tako divno dorađeni. Bilo je crne. Ali su tu dodata srca. Ljubav. Cveće. I delovali su tako moćno. Kao one ruske tacne. I ruske marame. Crne sa jakim bojama. Čiji tonalitet je iskopirao desigual. A onda kada sam uporedila divne ljubavne crteže koje crna još uvek nije stigla da precrni… činili su mi se tako nekako detinjasti. Kičasti. Sladunjavi. Nedovoljno duboki. Instagrarmski. U odnosu sa ovim prerađenim crnilom sa ruskih tacni. Kojima se rodio neki novi karakter. Dubina. Lepota. Ljubav.
A ta moja ekstaza rukama… postala je i divna ekstaza razumevanja celog procesa. Stvaranja & rastvaranja. Sutradan je bio poslednji dan 2022. Pa smo nešto pre ponoći pozvani da izađemo napolje. Poneli smo naš tepih. Sa svim našim crtežima. I rasprostrli ga. Ovaj put napolju. Pod vedrim nebom i zvezdama. Džon je svakog od nas pozvao da svesno i polako korača preko tepiha od naših crteža. A onda nas je pozvao da od našeg tepiha zapalimo vatru. Koja je gorela i gorela. I gorela. I oslobađala onoliku energiju. I da… dobila sam veliku sliku. I veliko razumevanje borbe čarobnjaka. O da… Na kraju će sve to prekriti rumarin snegovi i šaš. Ili će izgoreti u vatri. Da… Lepo je imati veliku sliku. Hvala mojim Učiteljima.
Toliko sam toga mogla da razumem iz ovog procesa. O tome kako sam, hvala je Nebesima, životno okrenuta na Lepšu stranu sveta. Kako sam često u kostimu Nevinašceta. Koje ne vidi ili se pravi da ne vidi da zmaj postoji. Ali zmaj ipak postoji. Kada me klepi svojim repom… postajem Ratnica. Nakon prvobitnog i kratkog talasa Mučeništva. Jadna moja mala ja. Šta me snašlo. Sva sreća… brzo mi bude prepatično ovo stanje i postajem Nindža. Nerado ulazim u borbu. Ipak ja živim verbalni aikido. I smatram da je ulazak u borbu već izgubljena borba. Ali ako baš moram… Ovan–Strelac-Škorpija… znaju da budu nezgodan borac. Da kažem reč-dve-tri… od koje nekom treba dva života psihoterapije. A nekada bude dovoljan i pogled. Od koga su Lažni carevi Šćepani mali strepeli i kad sam bila devojčica.
Nuh… kao neko ko je aktivna stvaralačka životna energija… mene borba smara. Svesna sam koliko energije na nju kulja. A ništa se ne dobije. Onoliki je lepi svet izvan. I zato je u ovom arhetipskom nizu Lutalica moj osnovni karakter. Di bolje… tu dulje. Često su mi zamerali. Kada sam još kao mala odlazila iz teških situacija. Tako sam i otišla iz porodične kuće. Kada se u nju uselila arhetipska maćeha iz bajki. Koja je bacila oko na naša porodična imanja i ne-mali kapital. I dragocenu kolekciju naših porodičnih slika. Ostavila sam sva svoja nasledstva. I otišla da stvaram svoje svetove. To mi je jedna od najboljih odluka života. Koja mi je život spasla.
Zato sam sva ova moja znanja i razvijala. Da mogu elegantno… graciozno… matematički… mudro… da se ovakvim pitanjima bavim. To je onaj deo istrijanskog procesa kada prestajem da obraćam pažnju na crnu pored mene. Čak iako je tik do mene. I kada krećem da se bavim svojom ekstazom. I da se povezujem sa lepotom na drugoj strani. I nadahnjujem njome. Tako je i nastao Lepi moj svet. I zaista je epski koliko se ja ne bavim svim tim drugim taborima. Čuvam energiju za stvaranje.
U toj fazi Lutalice… mnogi dragi ljudi su mi skretali pažnju na moj eskapizam. Na to kako se ponašam kao neki naivni hipik. I ne zalažem se dovoljno za sebe. I za svoj rad. Ko je to mogao da uradi? I dalje su me pitali. A nekoliko njih je dolazilo sa rečima da znaju ko je to uradio. Prepoznaju taj rukopis. One koja hoće sve za sebe. Zanimljivo je da se i meni njena slika motala po glavi. Verovatno kao odgovor na bezbrojna pitanja… a ko je to mogao da uradi? Nuh… znala sam da njom ne treba da se bavim. To nije moj posao. Ti čarobnjački okršaji. Baš kao u trenutku kada sam spazila razjarenu susjedu sa desne strane. Koja razvaljuje crnom sve što dohvati. Nakon onog pogleda… da ti nije palo na pamet da me pipneš… okrenula sam se stvaranju. I ljubavi koju sam neprekidno dobijala sa svih strana od Lepog mog sveta. Toliku ljubav sa mojim svetom razmenjujem… da bi bilo bogohulno baviti se tom jednom jedinom crnom tačkom u prostoru. Isto sam uradila i sada. U ovom procesu in vivo.
U razgovoru sa prijateljicom stigle smo do belih i crnih čarobnjaka. Do dobrog i lošeg. Na šta sam se već u sledećem trenutku podsetila prvih aikido principa. Rumijevim rečima. Koje su postale deo moga bića. Da izvan ideje o dobrom i lošem stanuje polje. U kome se nalaze rešenja. Baš kao i u svim mojim radovima što je prvi zadatak da skinemo etikete. Koje nam ništa ne pomažu. Naprotiv. Da se pitamo o čemu se tu u stvari radi? Koja je priroda te energije? Hajde da ih umesto crnim i belim taborom nazovemo zelenim i narandžastima. Predložila sam joj. I odmah nam se svidelo. Obema. Da. Zeleni i narandžasti tabor. Odmah nam je dao novu perspektivu. Sat vremena nakon tog zelenog i narandžastog otkrovenja… u prolazu sam iz najdivnije cvećare od Cvećarke dobila zeleno narandžasti buket. Ah. Nebeska mehanika je aktivna. I neprekidno dejstvuje. Podsetila sam se. Setila sam se i desigual rada sa istrijanskog plesa. Koliko je crna… oplemenila sve one sladunjave boje. I koliko su dublji i karakterni bili ocrnjeni radovi od onih medenih. Pomalo kičastih. Da. Crna je dodavala neke nove dubine svemu.
U međuvremenu su se oglasili mnogi čarobnjaci iz mog tabora. Pa ima nas Čarobnjaka… i u duhovnom. I energetskom. I u IT svetu. I u mnogim svetovima. Da ne nabrajam. Oslobađali su mi se termini za koje se čeka i po nekoliko meseci. Kod velemajstora. Najpre sam otišla kod mog Frizera. Da se namštimam na svoju frekvenciju. I na svoju Nebesku mehaniku. Pa kod mog učitelja Dušana. Čija ljubav i mudrost su mi trebali. Opet mi je dao iste odgovore. Ti se bavi svojim zadacima. Onim što znaš. I što razumeš. I ne bavi se onim što ne znaš. I što ne razumeš. Ah. Obožavam Dušanovu mudrost. Koliko jednostavno zvuči. A najvažnije je da proveriš svoje motive. Dodao je. Jer… sa stanovišta Znanja… čak iako sve radiš ispravno sa ne-dobrim motivima… bolje da nisi radila. Shvatila sam da mi motiv nije bio ispravan. Verovala sam da je moj zadatak da svoja znanja i učenja načinim dostupna svim ljudima kojima ona mogu da pomognu. Na šta me je Dušan podsetio da je Znanje vrlo dragocena kategorija. I da se ono zaslužuje. Do njega valja da se stigne. Baš kao što sam i ja doputovala do njega. A nisam čitala objavu na mrežama na tu temu. Pravo znanje ne stiže upakovano na mreže. Na kauč. Ono se ne čita. Ono se živi. Za znanje valja ustati. Dati sebe. I upravo koliko smo se za svoje znanje dali… toliko od njega možemo i da dobijemo. Da… moje znanje nije za mreže. Niti za neke insta insertiće. Ono može biti opasno za ljude koji do njega svojim bićem nisu stasali. O daaaa. Znati i biti su tako povezane kategorije. I ako nisu u savršenom skladu… nema razumevanja. Niti življenja znanja. Naprotiv… teret velikog znanja može da sruši mlađahno i nejako biće. A moj ponovo promišljeni motiv je da se odgovorno i posvećeno i celim bićem bavim svojim znanjem. Pisanjem. Radionicama. Knjigama. A ne mrežama. Moji tekstovi i odlomci se više neće nalaziti na mrežama. Prelako dostupni. Na klik. Na kauču. Dobiće ih isključivo oni koji to zaista požele. I koje ga svojim delima zasluže. I čije biće može da ih obuhvati. I na pravi način primi. I primeni. O da.
Odjednom mi je sve bilo jasno. Da treba da se zahvalim čarobnjacima iz drugog tabora što su me skinuli sa mreža. I ukazali mi na pravi odnos prema Znanju. Koje je sklonilo moje objave sa mreža. Sve jasno. A ekipirali su se i čarobnjaci iz mog tabora. Onoliki. Darovi stižu sa svih strana. Podrška. Učitelja mojih. Studenata. Prijatelja. Rambo me je tako ljubavno podelio sa svojim svetom. Onoliki moji studenti. Čitaoci. Stižu mi darovi. Ružine vodice. Ogrlica od anđeoskog kvarca. Koji čuva auru. Naročito u olujama. I emituje čistu ljubav. I stvaranje. Vanetine Bahove kapi. Majuškine šuslerove soli. Srđanove konstelacije. Da raspetljamo sve te energegske čvorove. Ima nas Čarobnjaka iz mog tabora…
A razumela sam i moje aktuelne teme. Lestrigonce s kojima sam predugo živela. Da ne pripadam. Da nisam dobrodošla. Da ih plaši moje biće. Oči koje se smeju. I moja matematika. Od vaspitačice. Učiteljice. Arhetipske maćehe. Da. To je moj Lestrigonac kojim se bavim. I kojim ću skloniti i onog spoljašnjeg. I preći neke nove pragove. A pragove su vazda čuvali neki Kiklopi. Bukvalno u svakom mitu se očekuje da dokažemo da smo brži, mudriji i genijalniji od čuvara. Kako bismo ih prošli. Okrutni džin znan kao Kiklop… za večeru je gutao šest Odisejevih ljudi. Savladan je tek kada je Odisej aktivirao svoj razum i duhovitost. Da. Bez duhovitosti i razuma ništa.
I naravno… na umu da uvek Itaku da zadržim. Jer stići na nju moja je sudbina. I da nipošto ne žurim na tom putu. Da na Itaku pristignem bogata onim što na putu stekla sam. Ne očekujući da Itaka bogatstvo mi dadne. Ona mi je podarila divno putovanje. No ništa mi više ona nema dati. Podseća me mudri Konstantin Kavafi. Mudra kakva postajem i s onolikim iskustvima… shvatiću valjda šta Itake znače.
Da ne zaboravim da zaokružim ni istrijansku plesnu priču. Moja susjeda sa desne strane nije više dolazila. Nakon onog crnog crtanja. Poslednjeg dana… kada smo se svi plesači pozdravljali i delili veliku ljubav na radionici stvorenu… pojavila se i ona. Sa nekih svojih ceremonija. Na kojima su njene Lestrigonce valjda malo iskulirali. Svima se osmehivala. I najavila da odlazi nekim drugim putevima.
A menjale su se i moje reči iz raznih uloga velikog Bate Stojkovića. Od prvobitnih… Razbojnici dolaze i prolaze… a mene pitaju zašto slikam na aerodromu? Preko… Ima nas Čarobnjaka… Do legendarnog Batinog pričanja vica u kostimu direktora škole. U filmu Idemo dalje. Bili naš čovek. Rus. I Amerikanac. I posle raznoraznih peripetija… naš ih je sve nadmudrio. Smejte se deco. Idemo dalje. Svojim stopalima tražim prazan prostor. I konsteliram nove staze. Sa onima koji do mog znanja, tekstova, knjiga i radionica dođu. Preko mojih studenata. Heroja. I rezultata koje našom matematikom višeg življenja ostvaruju. I kako se osećaju. Toliko. Ihaaaj. Idemo dalje. Sve jasno. Hvala. <3
Beograd, 2.2.2023.
fotke sa plesne radionice uglavnom je pravila Dana Krhlanko <3
