O punjenju baterija
Evo mene posle deset nedelja u Beogradu. Tačnije… telo mi je u Beogradu. Duša još uvek na Amazonki. Zato sam i došla nedelju dana pre zvaničnog početka nove sezone. Da mi se telo i duša spoje. To sam naučila od budističkih monaha. Koji sede na aerodromu. Čekajući da im i duša doleti. Da ne bi svetom išli neotelotvoreni. Kao prazne školjke. Zapadni svet to zove džet leg. I silom pokušava da ujutru bude u Kinšasi… a uveče na poslovnom sastanku na drugom delu sveta. Čeka me plesni vikend. Da krunišem ovo leto još jednim plesom. A osnovna odlika prakse koje plešem jeste da spaja telo. Um. Srce. Duh. Dušu. Pa će i vikend da me aterira u Beli grad.
Sa ove tačke… mogu već malo da se odmaknem. I vidim plodove desetonedeljnog Raspusta. Najpre sam osvestila sam koliko su mi je naporna bila 2022. I koliko sam bila životno iznurena. Prošla je cela jedna godina… tokom koje sam se oslobodila većine zadataka koje su mi drenirali energiju. I polako menjala životni stil. Svakodnevicu. Najpre sam se odmarala u hodu. U tom novom… laganijem i prijatnijem životnom stilu koji sam pravila. A sada me je ovaj raspust na Amazoniji regenerisao. Hvala mu. Osetim da mi se vitalnost obnovila. Osvežila. I da sam se dovoljno odmakla od svoje svakodnevice. Da mogu sa njom da se odnosim.
U tom dubokom regenerativnom zelenom miru… odmaknuta od civilizacije… planova i programa… razumela sam šta zaista znače reči… punjenje baterija. I iako ne obožavam robotske analogije… za koje verujem da nas dehumanizuju… kao fabričko podešavanje npr…. osetila sam lepu prazninu do koje sam stigla. A koje sam se tolikih godina bojala. Mislila sam da je dosadna… ravna… prazna. Međutim… pokazalo se da nije. Spoznala sam mnoge stupnjeve i nijanse mira. A onda me je okupao okean enerigije. Pa da. Jer Priroda ne trpi prazninu. I popunjava ih svojim sadržajem. A ne mojim recikliranim. Iscentrifugiranim. Namišljenim. I tako mi se desio novi val. A ne samo novi list.
Tokom Raspusta… sebe sam raspustila potrebe čak i da pišem. Po prvi put nisam imala neku knjigu kojom se bavim. Nego samo aktuelne misli. Ali i to bez obaveza. I Pisac u meni je bio na raspustu. Zajedno sa Mentorkom. I Preduzetnicom. Novi val me je zapljusnuo novim idejama. Otvaram nekoliko novih poglavlja. Nisu stizala na red… od tekućih aktivnosti. A u meni plamti jedan tihi radostan i postojani plamen. Kojem se nigde ne žuri. Ali polako i sigurno iskri svoje varnice.
Ponegovala sam sebe onako iskonski. Istinski. A to se naravno odrazilo na odnose. Sa mojim zavičajnim svetom. Sa sestrom. Sa najstarijom prijateljicom. Sa Virtuozom. Sa tim prvim krugom. Koji uvek zahteva naročiti tretman. Podsetila sam se koliko su odnosi zahtevni. Vremenski. I koliko se ne mogu zgusnuti u kratke insta posete. I brza protrčavanja. I „velike razgovore“. Koliko toga se dešava u malim običnim nepretencioznim susretima. Poslednjih amazonskih dana… Amazonkom je prodefilovao moj i Virtuozov prvi krug. Okupao me je još jedan talas. Toplote. I neke nove ljubavi. Možda je to najslasniji plod Raspusta. Ponegovani odnosi. Sa sobom. I sa svetom oko sebe. Da ne zaboravim ni mačiji azil. Koji se malo po malo ekipirao. I rastao geometrijski.
I sada… kada mi je biće istretirano po svim orbitalama… vreme je za Beograd. Orna sam i odmorna za nove razmene sa lepim mi svetom. Za nove generacije studenata. Za sve ideje koje su se rodile u potentnoj praznini Raspusta. Zahvalna što sam imala prilike da se ovako galantno istretiram ovog leta. Bio je ovo jedan De Lux Grande Raspust. Koji sam provela u dva kupaća kostima. Dve marame. Jednim japankama. I jednom toaletom za grad. Za odlazak na pijacu. Trebalo mi je tako malo svega. Trošila sam tako malo novca. Nezapamćeno malo. A sve mi se činilo luksuzno. Beskrajno. I glamurozno. Da. To je moja vrsta luksuza. Pod zvezdanim nebom… u tišini. Ili u dobrom društvu. I to sa vama želim da podelim. Koliko malo nam za sriću triba.
Beograd, 9. septembar 2023.