Ovih dana sam u mnogim razgovorima čula onolike frustracije koje potiču od jednog obrasca… uglavnog nesvesnog. Pa cenim da je pravo vreme da ga izvučemo na površinu. I osvestimo. Jer… svesnost je sve što jest. Ilustrovaću ga davnim događajem… koji je trebao da bude divan. Radostan. Božanstven. Bio je to trenutak objavljivanja mog prvenca… Nindže od Japana sa Balkana. Pre tačno osam godina. Dok sam dočekivala moje drage goste… bila sam napeta kao struna. A ni sama nisam znala zašto? Kada bih trebala da sam radosna… Kako si? Pitala me je Vera. Ah. Šta da ti kažem… Zbunjena sam. I napeta. Na Verin izraz lica u obliku znaka pitanja… razradila sam svoju nelagodu. Toliko je vas kojima bih želela da se posvetim… a ne postizavam. Seti se Bepi lekcije sa poslednje radionice. Alternativni cilj. Podsetila me je Vera. Dakle… cilj ove večeri nije da se ti POSVETIŠ nama… što je by the way nemoguće… nego smo mi došli da se posvetimo tebi. Da ti budeš zvezda večeri. Ah. Da. I u tom trenutku je moja napetost popustila. I desilo mi se grande olakšanje. A ja sam dozvolila da budem zvezda večeri. I da se moji gosti posvete meni. O tome se u ovom promišljanju radi.
Kada osetimo frust… pravi je čas da se pitamo koji smo cilj postavili za tu situaciju. Najčešće je taj cilj postavljen nesvesno. Pa vrtimo točak… u nedostižnosti (nesvesno) postavljenog cilja. Mnogi ljudi smatraju da su neuspešni ako zatvore firmu. Ako se vrate u zavičaj iz nekog grada u kome su živeli. Iz neke države. Ako se razvedu. Ako prekinu dugotrajno prijateljstvo. Ako ne mogu deci da obezbede studije na Stenfordu. Ili barem da im kupe stan. Pa održavaju firmu na veštačkom disanju… i daju silnu energiju, vreme i novac… samo da ne bankrotiraju. Da ne budu neuspešni. Ostaju u lošim odnosima… razboljevaju se… samo da ne bi bili neuspešni bračni brodolomnik. Ne vraćaju se u zavičaj… jer ne bi pretekli sva ta silna pitanja. A vratili ste se? Niste uspeli tamo. Sve ove situacije su mi poznate.. zato i pišem o njima. One o deci ne komentarišem… jer nemam lično iskustvo. A omiljena mantra na ovu temu je Marinina. Nek’ si ti nama živa i zdrava. O tome se radi.
Prosto… postoje ciklusi u životu. Baš kao što i naš život na planeti zemlji ima svoj početak i svoj kraj… tako i život firme… život nekih odnosa imaju svoj početak. I svoj kraj. Ako je Dara postala skuplja nego mera… ako je skuplje održavanje firme u životu… nego njeno prihodovanje… ako je odnos potrošen do krajnjih granica… ako nam prijatelji više ne prijaju… ako su se partnerski odnosi potrošili… to samo znači da im je možda došao kraj. I ne… nismo neuspešni ako se vratimo u zavičaj iz belog sveta. Jer… na kraju krajeva… konačna tačka herojskog putovanja jeste povratak heroja kući sa darovima. Ideja svih naših putešestvija i jeste da se vratimo u zavičaj. Da sa svojim ljudima podelimo to što smo u našim traganjima svetom otkrili. Da novu svesnost živimo u njihovom prisustvu. I utkamo je u zajednicu iz koje smo potekli.
Ako nismo zadovoljni onim što radimo… ako nam sopstveno ponašanje ne donosi radost… ako nešto radimo.. a pred sobom ne vidimo svetao cilj… ili nas on više ne privlači… ili ako nas muče sumnje… i plašimo se… Sva ova ako šapuću nam da valja da osvestimo svoj cilj. I da ga preispitamo. I da ga redefinišemo tako… da nam prija. Da nas raduje. Čini mi se da je problem u tome što često na sve moguće načine izbegavamo odgovor na suštinska pitanja. Šta želimo? I zašto to želimo? Onog trenutka kad se zapitamo da li to zaista želimo… sve nam postaje jasno.
Beograd, 29. novembar 2023.