Studija slučaja jedne BEPE
Što je lepo izaći iz krize. I ozdraviti. Taj osećaj obnavljanja & re-generacije životne energije. Osećaj životne sile. Koja ponovo teče celim bićem. I čini da je sve(t) ponovo mlad(o). Pun energije i smisla. A još juče se činilo toliko besmisla i posrtanja na sve strane. Ah. Da. Osećam da se dešava Prosvetljenje. Da ono što je i pre bilo tu oko mene… gloomy & maglovito… postaje jasno. Kristalno. Bistro. Izlazak iz krize… kolosalna stvar. Po hiljaditi put se Feniks u meni diže. Budi. Otresa pepeo. Picnjava se. Crta crveni karmin. Logo mog bića. Seda na bajk. I kreće na fotkanje. Plesnim koracima.
Kriza ja trajala nekoliko meseci. Danas mi je jasno da sam imala krizu sa branšom. U koju se nerado svrstavam. Kao uostalom i sa svim branšama. Jer ja sam nesvrstana. To je moja prva odrednica. Ja pripadam nepripadajućim. Misfitsima. Ne znam da kažem odakle sam. Šta radim. I čime se bavim. I koju metodologiju primenjujem.
Sve te reči iz branše duhovne industrije… koja se poslednjih meseci dobrano zaukala… nisu moje. Self-help… lični razvoj… kouč… pupu… guru… uh… da ne nabrajam. Buka i mantre iz tzv. branše postali su mi nepodnošljivi. Pa sam se povukla. Odjednom mi je sve postalo besmisleno. Sva moja pisanja. Promišljanja. I što mi je najteže palo od svega… pisac u meni je spakovao svoje pero. I ućutao. Malo sam toga imala da podelim prethodnih meseci. Oglašavala sam se kada sam baš baš imala šta da kažem. Naslovi malobrojnih tekstova iz tog perioda će vam reći mnogo. O izdaji sebe. I kako je sprečiti. Kalkulator lične moći. Grande komplikacija. Nek’ si ti nama živa i zdrava. Bog novih početaka. Nolajferski vodič kroz galaksiju.
Kada se sa ove tačke osvrnem na krizu… ona je počela mojim negativnim odnosom prema branši. A da bismo bili udobni (da ne kažem uspešni ;)) u svom izrazu… važno je da volimo svoj proizvod & svoje mušterije & svoju branšu. U ljubavi sam sa svojim „proizvodom“. I sa Lepim svetom. Ali branša…. uh. Ta buka. I sve te mantre… Oj živote teretano… Obercool frajerka u meni koja mora da je svoja… drugačija… avangardna… dpreteča… osećala se neudobno u jatu hiljadu roza flamingosa. I pitala se šta će u ovom jatu još jedan roza flamingos.
Često me pitaju kako se Sensei Bepa odnosi sa radionicama… sa studentima u vreme krize. Moj odgovor je… istinito. Najpre na temu ćutim. Dumam. Gledam da se ne koprcam. Raspisujem. Koliko mogu. A onda je sa mojim studentima podelim. To je tačka sa koje krenem u svoje radionice. Baš kao što i sve nas pozivam da krenemo baš sa te tačke na kojoj smo. Istinito. Iskreno. Sa rukom na srcu. A Družina koja prolazi kroz moje radionice godinu… dve ili tri vrlo su vrlo kapacitativni sagovornici. Rekla sam im gde sam. Koje su mi teme & dileme. A Pisac u meni im se požalio da ima temu sa branšom. Aleks me je podsetila da je upravo to pitanje da li je originalan ili ne… senovita strana umetnika. I da je njegovo samo da se izrazi. Bez kalkulacije da li će taj izraz biti epohalan. Originalan. I kako će se odnositi sa drugim izrazima. I roza flamingosima.
I već sjutra… kada sam zamolila Obercool frajerku da me pusti da pišem… i da ne bude „iznad“… jer upravo to je senovita strana Mistika… promišljanje sa nekog Tibeta… i nedeljenje uvida koji su važni. Duhovna gordost. Piscu sam objasnila da ne treba da bude originalan. Nego samo da kaže šta ima. A toliko toga ima da kaže. Jer se upravo bližio kraj treće godine. I nove arhetipske radionice. Kojoj sam se ove godine celim bićem posvetila. Zajedno sa mojim studentima. U rukama sam držala latice bilion i jednog cveta. I važno je bilo da ih pretočim u parfem. Prosto nemam pravo da sve to horderski i sebično držim za sebe. Jer… ne može se ići svetom. Doživeti & razumeti toliko toga. A sa svetom ne podeliti. Da ne bismo svi stalno izmišljali toplu vodu. I rupe na saksiji. Ne moramo svi sve doživeti na vlastitoj koži. O da. Još jedan od mojih životnih principa. Podsetila sam ga se.
Ostalo je istorija. Pisac (a ne spisateljica ;)) se vratio. O da. Divnog li osećaja. Meni esencijalnog. Kako je lepo ponovo pisati. Zaplitati. Preplitati. Rasplitati. Ah. Ako niste pročitali tekst Slobodna volja… vrlo vam je preporučujem. To je prvi parfem iz kolekcije Latice bilijardu i jednog cveta. Bio je to prvi korak izlaska iz krize. Koja se poklopila i sa nekim slabilom od dve nedelje.Bili su to najtamniji trenuci. Pred svitanje.
Sledeći korak…. novi kostim. Feniksovanje valja proslaviti novim kostimom. O da. Da ne zaboravim da dodam da sam tih dana uglavnom bila u mom zmijskom kompletu. Koji je opet vizuelno & energetski značio da menjam kožu. Eh da. Sve je povezano se svime. I sve se vidi u svemu. Pa opet ne vidimo… i ne povezujemo dva i dva… dok ne svane. I ne desi nam se prosvetljenje. Kada počinjemo da vidimo. Do tada… jedino nam ostaje poverenje u svitanje. Koje uvek dolazi.
A novi kostim desio se naravno nakon što sam iz svih postojećih ormana, kredanaca i pretinaca izbacila ooonooooliko toga. Jer da bi nešto novo moglo da nam stigne…. valja otpustiti staro. I tako se desila moja nova Lu haljina. Koja me je dve nedelje čekala. Da se osmislim. A onda sam čula poziv. Festival igre. Red shoes. Florentinski ansambl. Neodoljivo. Idem sa Marinom. Naravno u crvenim lakovanim cipelama. U mojoj novoj Lu haljini. U zlatnim čarapama. Koje su godinu dana čekale svoj stejdž. Crveni šljokičasti rukavi. Crveni plašt. Ah. Osećala sam se kao protagonista Red Shoes-a. Išla sam ulicama rano-prolećnog Beograda. Malo smrznuta. Ali iznura topla. Sjajna. Srećna. Presrećna novim ruhom koje se upravo rodilo iz pepela. Iz Feniksovanja. Ah. Da. Kakav božanstven osećaj. Hodala sam kao Diva. I da… ljudi su me gledali. Propuštali me. Smešili mi se. Zaustavljiali trolu. I pitali da li želim da uđem. A ja sam im se osmehivala. U fazonu… nemojte da brigate. Osmehom koji je govorio… čak i ako ste u sred krize… u sred utrobe kita… proći će. Verujte mi. Da. Na kraju uvek bude dobro. Ako nije dobro… to samo znači da još nije kraj. Što volim ovu misao.
U tom sklapanju novog kostima… osetila sam poriv da se fotkam. Jer imam šta i da kažem. I da pokažem. Osećala sam. A i maestro Goran mi je pre neki dan napravio frizuru „U centru pažnje“. Idemo Bepi. Pokloni se. I počni. Baš kao što se zove moj master-klas savremenog autentičnog govorništva. Pozvala sam odmah Sašku. Koja me fantastično fotka since 2020. Nisam još znala gde ćemo… ali sam znala da ćemo. I da.. bio je to super sunčan dan u nizu nekoliko oblačnih. Nije bilo dileme. Idemo.
I svaki put me oduva ta čudesna Nebeska mehanika. To sklapanja svega sa svime. Svega u svemu. U nano-sekund. Kada se uslovi steknu. I kada mu vreme dođe. I ne može da svane pre zore. Ipak… obožavam Praskozorje. I zvaničnu srpsku reč miljenicu. O da. Cik Zore. Praskozorje. Svitanje. Kukuriku. U sred pripreme krunske radionice treće arhetipske godine… koja se bavi vezom arhetipova & brendova… prolazila sam upravo tu temu. Koja mi se očitala u obliku kostima. Koji se upravo desio. Ali i lokacije. Šta želim da poručim? Koje su moja mesta?
Ah. Fotkanje. Koliko velika tema. Učim je since 2017. Kada sam počela da se ozbiljnije fotkam za mreže. Danas…. sedam godina nakon… kapiram koliko je to velika… arhetipska stvar. Kao i naši kostimi. Naši brendovi. Mesta na kojima smo. Proleće? Botanička bašta? Taš? Prvi komšiluk? Ma ne… Ada? Ma ne. Setila sam se koliko sam zbunjivala ljude svojim amazonskim i Jandala fotkama. Pa pomisle da sam Šejn. I da sam se odmetnula iz Grada. I čude se kad me vide u Beogradu. E da. Nije to poruka koju želim da pošaljem. Jer se nisam odmetnula. U sred sam velikog grada. Plešem ulicama. A moja publika su ljudi iz gradova. Urbani. Koji su na nekim svojim raskrsnicama. Tu ih čekam ja. Kada im ustreba neka nova inspiracija. I družina koja se takođe bavi sobom. I svojim projektima. Na pametan & dobar način. Eto meni usmerenja. Dakle… ništa livada. Ništa zeleno. Ovaj put. Nego grad. A gde u gradu? Ah… Marina mi je te naše Red shoes terapeutske večeri predložila mesto. Na Sava Mali. Tu ti je sveee. Javila sam Saški… i to je bilo to. Ostalo je istorija.
Sutradan me je čekala krunska arhetipska radionica. Krunisanje našeg arhetipskog druženja. Da bisere po koje smo otišli u dubokom arhetipskom radu iznesemo na obalu. I sa svetom podelimo. To je priča o brendiranju. I nisam imala dileme kojom ću pričom otvoriti ovaj master-klas o brendiranju. Bila je to… kao i svih ovih godina moja lična priča. Jer… da. Ja sam čarobnjak koji stvara sebe. Koji eksperimente radi in vivo. Na sebi. I na sebi testira sve te univerzalne zakone. Pa što meni radi… sa lepim svetom podelim. A kad smo već kod arhetipova… ne ja nisam misionar. Ne vičem… hajde ljudi. Važno je. Dobro je. Kliknite. Lajkujte. Subscribujte. Nego plešem ulicama Belog grada. Na biciklu. Sa crvenim plaštom.
Taman je bilo vreme da iz ugla brendiranja poređam svoje rane arhetipske karaktere. Prvi izraz bila je bazična radionica. Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako. Sa podnaslovom Inženjerija Fantazije. Čarobnjačka. Kako transformisati zbunjenost u jasnoću? Kako se setiti sebe? I onoga što smo oduvek želeli?
U razvoju radionice… druga godina odvela me je Na putovanje heroja. Herojski arhetip. Jer u svakom koraku ima mnogo svakodnevne hrabrosti. Tada je nastala moja stripska junakinja Grejs. Koju je tako maestralno osmilio Janko. I koju obožavam. U to vreme sam Družinu zvala i doživljavala kao moj herojski svet. A onda sam u jednom momentu shvatila da sam transcendirala i ovaj Just do it arhetip. Čije mnoge vrednosti volim. Nuh… koji je ipak zemaljski. Dominantno aktivan. Hrabar. I srčan. Matematičar u meni je voleo neka jednostavnija elegantnija i eteričnija rešenja. Nasuprot zemaljskim teorijama uspeha. Pa je svoj izraz artikulisao vrcavo i herojski hrabro. Brendiranje lične ludosti. Volela sam to. I dalje volim. Ludost jeste osnova naše autentičnosti. Odstupanjem od običnosti. Od bilijardi roza flamingosa. Kojom se u svim svojim izrazima bavim. Uostalom.. i sada upravo to radim. Razumevam i brendiram svoju ličnu ludost. I da… Luda jeste moj bazični arhetip. Obožavam je. Nuh… Ludi se nije svidelo kako su ljudi pronosili njene poruke. Kad sam u nekoliko dana više puta čula „Brendiranje ličnog ludila“…. ah….Da. Rekoh sebi… nećemo tako… Ludilo je opasno. I tanka je granica između genijalnosti i ludila. Ludosti i ludila. Usledio je novi kostim. I nova knjiga. Kako to kod mene ide. Svaka arhetipska faza svoju knjigu i svoju radionicu dobije. Od Nindže od Japana sa Balkana…. Virtuoza svakodnevice… rodio se Randevu sa Muzama. Da. Muze. Moje miljenice. Bez stvaranja i deljenja ne znam da živim. I da… ceo moj život je Randevu sa Muzama. To sam na prošlom amazonskom randevuu otkrila. Da više nemamo čak ni agendu. Nego da je ceo naš amazonski doživljaj bio jedan zajednički kreativni proces. I da. Muze su tu. Hvala im.
U mojim izrazima bilo je tu još arhetipskih izraza. Druženje sa Marinom u projektu Heroina Fashion. Moj ples ulicama Venecije. Grofica u Virtuozu svakodnevice. I sve njih volim. Da li pripadam kategoriji „zbunjenih brenova“? Pitala sam se. Nije ni čudo što sam gostovala kod Aleks u serijalu posvećenom multipotencijalistima. Renesansnim tipovima. Sa više izraza. Zanimanja. Bavljenja.
Ipak… došlo je vreme za brendiranje lične ludosti. Da li sam zbunjeni brend? Pitala sam moju arhetipku družinu? Ma ne.. ti si šareni brend. Sve su ovo istiniti izrazi. Tebe. Ali… gde da se fotkam? Gde sam sada? A onda sam se pogledala u ogledalo. I jasno videla. Crveni čarobnjački plašt… red shoes.. jer ludost je ipak važna… moj bicikl… moj Beli Grad. Crveni zvučnik. Dancing in the street. Što i živim i radim. Marija mi je mnogo pomogla. Pričajući o svom brendu. Moj brend nije sve što ja jesam. Ali sadrži najznačajnije elemente… Ah. Olakšanja. Takođe… rekla mi je da vidi tog Čarobnjaka… koji radi eksperiment in vivo. Stvara & transformiše sebe na očigled publike. Prolazi kroz procese. I deli uvide. Sensei. Insistirala je Melemićka. Sensei Verbalnog aikidoa. Ah. Da. Razbarušeno. Ima tu izraza. Multi-potencijalistički.
Ali… ako bih poželela da se izrazim u jednom… jasnom arhetipu… to bi svakako bio Čarobnjak. Transformacija. Od zbunjenosti do jasnoće. Do Vizije. Da. Nebeska mehanika je taj moj današnji izraz. Kojim sam uostalom i započela sve. Radionicu Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako. Pre 12 godina. I pre 44 generacije. Abraka dabra uostalom to i znači… dok govorim stvaram. A ti jesi ta koja nas uči stvaranju rečima. Naročito onim živim. Govornim. Podsetila nas je Marija. Koja je juče briljirala. Načisto.
A kako nauka o brendiranju kaže… pored osnovnog arhetipa… koji valja da čini najmanje 70% našeg izraza… valja da imamo još jedan arhetipski izraz. Do 30%. Koji čini da ne budemo bilion i prvi roza flamingo u jatu. Da se izdvojimo. Ah. Ober Cool frajerka koja je u međuvremenu narasla do Grofice je odahnula. Daaaaa. Dobro je. Nema utapanja u branšu. Bez dileme… Sensei je jedva dočekao da ga imenuju. Jer.. Sensei jesam od prvih dana. Koji je učio celu ekipu da skače na glavu. Da pliva. Da vozi bez ruku. Da povezuje matiš. Fiziku. Šta god je trebalo. Objašnjavala je starijoj ekipi fiziku. I pre nego što je u školi imala taj predmet. Da. Narasla sam do Senseija. Od profesorke… učiteljice životnih veština… mentorke. A u mom slučaju… Japan je važan. I Sensei princip. Tako božanstveno iskazan japanskim slikovni pismom. Onaj koji je korak ispred svojih studenata… pored reke. Ni bolji. Ni pametniji. I koji je voljan da to što je doživeo.. i povezao… podeli.
A Vuk me je počastio sloganom. On je za sebe rekao da sabira dva i dva. Ah. Evo meni kopi-ja… Hvala ti Vuče. Matematika višeg življenja. Kao zanimljiva igra rečima. Jer svi ponavljaju frazu koje se blanko boje. Viša matematika. A ovo moje je matematika višeg življenja. U kojoj sabiram dva i dva. Povezujem nepovezano. Što jeste big deal. Jer common sense is not common at all. Znao je Bertnar Rasel. Matematičar. Pisac. Nobelovac. Inspiracija. Melemićka je insistirala da u mom slučaju moraju da budu i reči i slova. Verbalni aikido i matematika višeg življenja. Htela sam da očistim sve viškove. Da bude čisto. Jednostavno. Ah. Koliko je potrebno da bi se naraslo do jednostavnosti. Dakle… arhetipovi za brendiranje su mi Čarobnjak & Sensei. U podnaslovu Matematika višeg življenja. Ona sadrži i verbalni aikido. I filozofiju slobodnog kretanja svetom. A slogan je Sabiramo dva i 2. Jer važno je da imamo i reči i brojeve. Srpski. Matematiku. I fizičko. U mom slučaju ples. Kako moji studenti zovu naša druženja.
Moj brend Čarobnjaka & Senseija… sa sloganom Sabiramo dva i 2… nije sve što ja jesam. Ipak u njega je utkano sve. I Pisac. Koji je u suštini pustinjak. I koji se baš i ne bi prikazivao. Dovoljno je što stvara. Tu je i Stvaralac. Koji se bavi različitim kreativnim procesima. I koji ih živi svaki dan. Po ceo dan. I koji svojim prisustvom pokazuje kako se stvara. Tu je i NJV Luda. Mudrijašica. Koja se zabavlja sa velikim učenjima. I koja ih prosto zna. I da… ja sam Sensei koji uči na čarobnjački način. Dancing in the street. Street smart je moj stil. A radionice su nam očaravajuće. Deset sati proleti u tri udaha. I dobije se onoliko saznanja. Uvida za poneti. I u mišiće staviti. Jer… ne radi se samo o Bepi. Naša druženja zovemo talk-show. Gde svi učestvuju. A Sensei samo podeli Čarobnjakova dostignuća. Kratak kurs o čudima.
A u ovoj krizi… nastala je i Royal Blue Zone Experience. Druženje na čudesnom Jandala imanju. Čarobnjačkom. Druidska slikovnica. Sa sloganom… ko se s nama druži… život mu je sočniji & duži. Jer… kad smo već kod Senseija… da nas podsetim šta nam je rekao Aristotel. Čarobnjak i učitelj. Život je dar prirode. A lep život je dar mudrosti. To je ta matematika višeg življenja. Sabiranje dva i 2 <3.
Beorad, 14. mart 2024.