Koja je reč kojom bismo opisali kako se osećamo? Sada? Pitao nas je Džon. Nakon dva sata plesa. U kojem smo prošli dva talasa. Dva puta po pet ritmova. I temeljno se prodrmali. Prodisali. Vratili se u tela. Većina je stajala. I ćutala. I dalje nedovoljno otvorenih tela. Da bi mogli da u njih uđu. Oslušnu šta im tela i srca kažu. I odgovore na to ne malo pitanje. Kako ste? Džon je insistirao. Tek po neki stidljiv odgovor. Fajn. Onako. I tako nešto kao ništa. A ja se osećam kao prosjak. Rekao nam je Džon. Koji preklinje da mu udelite REČ. Jednu reč. Da jadnom prosjaku kažete kako ste? Sada? Da znam na kom ste mestu. Da bih sa vama mogao da radim.
Najluđe od svega… u sali su bili ljudi koji decenijama plešu ritmove… i bave se telesnim & duhovnim praksama. Mnogi od njih su i terapeuti. I healeri raznih provenijencija. I opet… muk. Kako ste? Tek po neko sleganje ramenima. Ruku prekrštenih. Ispred. Ili iza leđa. Ah. Ja sam bila radoznala. I osećala sam se kao Luda. Koja zvižduće montipajtonovsku himnu… Always look on the bright side of life… Takođe sam empatisala sa Džonom. Jer uglavnom sam ja ta koja je ispred zamrznute grupe. Znam kako je to osećati se kao rudar… koji otvara novi kamenolom.
Kako ste? Sada? Pokret? Reč? Insistirao je Džon. I konačno je izletelo neko f..k you. (Oko ove političke korektnosti osećam se iritirano. Sada.) Pridružila se f..k you ekipa. Da. Mnogo je besa. Frustracije. Potisnutih ispod maski koje nosimo. Ispod navežbanih osmeha. I uobičajenih trivijalnih fraza.
Šta je najgore što može da vam se desi? Ako kažete tu jednu reč? Ovde u svom plemenu? Da vas čuju. Vide. Da vam se smeju. Rugaju. Dodao je neko. Da vas osuđuju. Da li je u vašoj kulturi visok stepen kriticizma? Osuđivanja? Procenjivanja? Ah. Odjednom smo se svi oglasili. Da Da. Da. O daaaa. Ko progovori… dobija status lujke. Lude. To mi je vrlo poznato. Sa tim statusom sam živela. I nekako pretekla ovu kulturu. I koliko toliko sačuvala svoje. Koliko-toliko. Od mene se uvek očekivalo nešto ludo. Pa i da kažem kako sam. Zanimljivo. Nastavio je Džon. A na ulicama… onoliko buke. Trubljenja. Vike. Da. Ali to nije asertivnost. Nego frustracija. I agresija. Mi čak nemamo ni reč za asertivnost. Moglo bi da bude samopouzdanje… ili? Vreme je da je skujemo. Šokirana sam tom količinom potisnutih emocija. Te nesvesnosti sebe. Toga kako se osećamo. Nije ni čudo da smo bure baruta. Vrlo kratkog fitilja. Koji se čuje na ulicama. U redu u prodavnici.
Kako ste? Sada? Veliko je pitanje. I odgovor na njega zahtevan je čin. Zahteva pre svega da izađemo iz glave. Da utišamo buku sveta. Automatsku spiku. Zamajavanje trivijalijama. Zahteva da usporimo. Da uđemo u telo. Da pitamo sebe… kako se osećam? Sada? Da oslušnemo taj tihi glas. Da mu poverujemo. I da tu reč izgovorimo. Da se podelimo. Da rizikujemo… da nam se smeju. Da nas proglase lujkom. Da…
Ono što je divno… i zbog čega sam životno zahvalna telesnim praksama… jeste da dijagnoza nije i prognoza. Da je to kako se osećamo promenljiva kategorija. E-motion upravo to i znači. Nešto što se kreće. Menja. A kada menjamo položaje tela… kada se krećemo… i đuskamo… to što osećamo… emocija se menja. I bez lekova. I bez psiho-terapije. Dovoljno je da se dobro i temeljno protresemo. I već smo na novom mestu.
Divno je i to što smo upravnik našega sveta mi. I da je naš svet prvo mesto koje možemo da načinimo da bude blagonaklono… a ne kritizerko – osuđujuće. Da ne budemo prestrogi prema sebi. Da ne dižemo sebi prevelike pritke… Da ne očekujemo da budemo supermen. Da se redovno podsećamo da smo ljudi. I da sve što je ljudski spada u ljudski repertoar. I da zbog toga nismo ni loši. I da nije sramota biti čovek. Neki od vas će možda pomisliti… ali ako ne postavim visoke standarde za sebe… i ako sebe ne bičujem dovoljno… onda ništa neću postići. Eh. Koliko je ovo daleko od istine. Nuh.. o tome drugi put. A i džaba nam da ceo svet zadobijemo… a duši svojoj da naudimo.
Važno je da znamo… da je odgovor na ovo pitanje vrlo veliki i značajan čin. I samim tim ga je važno s vremena na vreme postaviti. Jer… sve što radimo… radimo upravo da bismo se osećali na željeni način. A ako to pitanje sebe ne pitamo… i ne čujemo odgovor… možda smo sve nameravano već i postigli… samo ga nismo osvestili. Pa po automatizmu jurcamo okolo kao muve bez glave. Što se opet po kretanju na ulici i vidi.
I ono što je jednako važno jeste da to svoje osećanje podelimo sa nekim. Da nas čuju. Da nas vide. I zato je važno da umesto o sporednim besmislenim temama… sa dragim ljudima pričamo o tome kako smo. I nemojte ovom pitanju pristupiti površno. Pa odgovoriti po automatizmu. Hvala na pitanju… dobro sam. Nego se zaista uputite u svoje telo. Zavucite se sebi pod kožu… i pitajte sebe… kako ste?
Evo ja sam upravo podelila kako sam. Začuđena… skoro po šokirana…. a onda po malo i uplašena ovolikom količinom potisnutih energija. Zato nas i pozivam da ih osvestimo. I protresemo. Ako imate mnogo besa… ako škrgućete zubima dok spavate… ako vam se ruke stiskaju u pesnicu… ako vam se srce steglo… samo pokrenite telo. Pustite neku žestoku muziku. Brzo hodajte. Trčite. Idite u prirodu. Vičite. Pre nego što sednete u kola. I krenete u prodavnicu.
Nego da vas pitam… kako ste? Sada?
Beograd, 12. maj 2024.