Iliti… Kec kume… izgore ti kesa
Već neko vreme mi se ova tema vrzma po razgovorima. Po mislima. Dira me. Nervira me. Čini se da je dostigla kulminaciju. I da je vreme da je raspišem. Da se oslobodim prisilnih misli… na temu poklona… rođendana… svadbi… kumovanja u eri hiperkonzumerizma… eventova i svadbenih „salona“. Čitaj hangara.
Čujem da samohrana majka skromnih prihoda uzima gotovinski kredit od 600 eura… da bi proslavila kakav takav rođendan svom četvorogodišnjaku. Majko mila. Šta se ovo s nama zbiva. Rođendansko-svadbarske priče samo se nadovezuju. Počinju prvim rođendanima u vrtićima. Na koje se danas zovu sva deca iz razreda. Trideset mališana. Igraonica… ketering… animatori. Jadna naša deca… i igru smo im oteli. I naučili ih da je kupuju. Da ih neko animira. Jbt. Baška što se tom rođendanu niko ne raduje. Prosta računica kaže… dvoje dece puta 30 dece jednako je šezdeset rođendana godišnje. A vikenda je samo 52. A gde je vreme da se poloni kupe… A gde je novac za poklone dostojne igraonice… animatora i spektakularnih torti… jezivih po svom hemijskom sastavu. Ali divnih na oko. I evo nas u predmojsijevskoj epohi Zlatnog teleta. Okupljeni oko čiste materije. Koju slavimo.
Da nas podsetim rođendana u vreme mog odrastanja. Kada smo imali duboka prijateljstva. Koja traju i dan danas. Pedeset plus godina kasnije. Zvali smo kući nekoliko najboljih drugara. Na čuvene sendviče sa šunkaricom, rendanim sirom i krastavčićima. Koka kola. Torta u maminoj izvedbi. Istinita. Prava torta. Neoslikana ali najslasnija na svetu. Igranje. Jurcanje. Ništa animacija. Kreativnost na maks. A u školu smo nosili kesu-dve bombona da počastimo ekipu iz razreda. Maks čoko bananice. I to se sve dešavalo u „zlatno“ doba mid sedamdsetih i osamdesetih. Kada smo svi imali približno super standard.
Čula sam (i zvuči mi istinito) da je u bogatim Skandinavskim zemljama maksimalni poklon za dečije rođendane u visini jednog kinder jajeta. Mada je još preporučljivije da deca nešto sama naprave. Za razliku od bogatih Skandinavaca… osiromašeni Balkanci uzimaju kredite od četvrtog rođendana. Neki roditelji su izračunali da su garsonjeru potrošili na rođendane. O dragocnom vremenu da i ne govorim. I o hranjenju slabosti. Gde se deci donose hiljade i hiljade stvari. Predmeta. Igračaka. Još i još. Igra se oko Zlatnog teleta. Od hiljadu igračaka… ne stigneš da se igraš ni sa jednom. Nego mora animator da ti dođe. Da te vodi kroz tvoj svet igračaka.
Ovo ludilo koje nas je dohvatilo kulminira za 18. rođendane. Koji poprimaju dimenzije svadbi dece glavnog narko bosa. Ostale konzumerističke bahanalije iz registra event industrije da i ne spominjem. Ruke trpljaju vlasnici svadbenih hangara… igraonica…event menadžeri… Uvezli smo najgore sa trulog zapada. Devojačke i momačke večeri. Deveruše u istim haljinama. Majko mila. Od kumova se očekuje da ispune luda luksuzna insta očekivanja mladenaca. Kec kume… izgore ti kesa. Dižu se krediti. Zadužuje se. Slušam kuknjavu sa svih strana. Kako ih je „zaklala“ svadba. Neplanirano devojačko veče. Haljine. Šminkerke od 100 eura. O poklonima da i ne govorim. I pitam se ko je ovde lud? I zašto niko ne prekine taj lanac ludila? Dobro znamo da je Mojsije napravio dar mar kada je video da se slavi Zlatno tele. Umesto da se slavi prijateljstvo. Ljubav. Rođenje. Život.
Hvala mom tata Dušku koji nije šišao to što svi rade. Ti nisi svi. Govorio je svaki put kada sam krenula da nabrajam šta sve rade svi. Ah. Nije bilo lako ne biti deo mase od prvih dana. Nuh.. .danas sam mu zbog toga beskrajno zahvalna. Ne možeš raditi što i svi rade …biti deo konzumerističkog matriksa… i biti autentičan. To je kontradikcija u pojmu. Više puta sam bila kuma. I uvek sam bila istinita. Nisam uzimala kredite za zlatno tele. Prijateljima sam rekla kakve su mi finansijske mogućnosti. Pa ako hoće neki raskošniji poklon.. neka za kumu biraju nekog drugog. Naravno… oni su hteli da ih blagosilja moje biće.. moja energija… a ne mojih hiljadu maraka.
Zanimljivo mi je da sve ovo pišem ja. Koja sam bila kraljica partija. Nuh i moji partiji bili su istiniti. Davala sam prostor… vreme.. ideju.. inspiraciju. I uvek sam zvala ekipu da u partiju zajedno učestvujemo. Nikada nisam zvala animatore. A na mojim partijima desilo se toliko ljubavi. Brakova. Prijateljstava. Ne zna im se broj. I što se poklona tiče… nikada nisam želela da hranim slabosti. Da kupujem deci hiljaditu igračku. Bila sam ta koja im je davala experience. Druženje. Neki dobar đir. Nešto što sam za njih lično i specijalno osmislila. I uvek sam bila omiljena drugarica. I omiljena tetka. Ne znam ni koliko sam puta kumovala. Bez gorenja kese. Jer ne radi se o Zlatnom teletu. Najveći dar koji možemo pokloniti drugome je naše nepodeljeno vreme. Ideja. Inspiracija. Ljubav. Kao božanske kategorije.
Danas shvatam koliko je to subverzivan čin. Reći.. ne mi ne učestvujemo u ovim konzumerističkim orgijama. I ne dam im da kroje moj život. Moje vreme. Moje finansije. Radi. Slavi. Kupuj. Putuj. I jopet. I sve više mojih studenata čujem kako su rešili da ne slave svoje jubilarne rođendane na angro. Hangarski. Nego intimno. Sa svojim najmilijima. Bez trivijalne pompe. Rentanja hangara. Specijalnih efekata. Fejk torti. I zavijanja ljudi ucrno. A meni milo. I tu tek vidim koliko su narasli .
Najsubverzivniji je čin biti istinit sa sobom. Svojim vremenom. Svojim novcem. Svojim proslavama. U skladu sa svojim mogućnostima. To je put ka autentičnosti. Istinitom životu. I pravim prijateljstvima. I za kraj da naglasim… da sa ovim mojim stavom… u mojim mid pedesetim… imam desetine bliskih prijatelja. Suštinskih intimusa. Mnogo kumova. I jedan raskošno bogat svet. Lepi moj Svet. Kojeg ste i vi deo.
Nego… kako razmišljate na ovu temu?
Beograd, 30.10. 2024.