Evo da podelim sa vama jednu slatku „malu” priču o granicama.
Mesto dešavanja: Plesna radionica
Akteri: Moja studentkinja & ja. Ovaj put smo obe plesačice & studentkinje. Sedimo u krugu nakon plesa. Razgovaramo. Ja beležim uvide & spoznaje.
Moja draga studentkinja sedi pored mene. Moli me da joj iskinem list iz sveske. Ja zblanuta šta od mene traži. To mi se vidi na licu. Reći ću vam par reči od svesci. Ona je moja lična svetinja. Dobila sam je na dar od nekoga meni vrlo značajnog. Japanska je. Svilenih je papira. Ručno je rađena. Putovala je 7500 km do mene. A pre toga još 7000 km. Ne trpi kidanje papira. Ne mogu joj iskinuti papir iz sveske. Šapnem joj na uvo. Bez da obrazlažem zašto.
Da li joj mogu dati olovku. Nastavlja sa pitanjima. Jednako zblanuta. Jer.. olovka je istog porekla. Vrlo značajna. Moja. Lična. Intimna. Ne mogu joj dati ni olovku. Kažem.
U međuvremenu razmišljam kako je današnja hiper produkcija ubila rituale. Intimu. Sve je jednokratno. Ljudi nemaju svest o ritualima. Danas je malo toga sveto. Razumem je. Kroz glavu mi prolaze slične situacije. Kada mi je neko bez pitanja uzeo sunčane naočare sa stola. Da ih proba. Uh. Sad mi nije dobro kad se setim. Ili kada je moja draga gošća tražila moj bajk. Ručno rađeni. Isto ritualni. Moj. Obožavani. U njenoj porodici bicikli nisu ritualni. Običniji su… da kažem. Vozi ko koji dohvati. Setila sam se izreke mog dede… da se bicikl i žena ne pozajmljuju. Da. Kroz život sam naučila da komuniciram svoje granice. Razumevajući da ljudi nisu isti. I da su nam drugačije svetinje Ono što je lično naše. Ono što se ne daje.
Dan sledeći. Prilazi mi moja divna draga studentkinja. Želi da podeli veliku lekciju o granicama. Koju sam joj juče dala. Podseća me na nešto čega nisam bila ni svesna. A to je da sam joj… umesto da iskinem list iz moje svete sveske… dala papir u koji je ona bila upakovana. Zlatni. Japanski. I da sam joj iz kožne futrole u kojoj držim moje olovke i penkale… dala drugu olovku. Zlatnu takođe. Zbrinula je. Zadovoljila sam njenu potrebu. Uzgred budi rečeno… ovog dela uopšte nisam bila svesna. Ona mi na to ukazuje pažnju.
Zahvaljuje mi se na lekciji o granicama. Koju je ona dalje razvila sama. Njoj ništa nije sveto. Kaže. U materijalnom smislu. Vidi da je upravo tu i problem. Taj instant jednokratni odnos sa stvarima. Da. Slažem se.
Da bismo mogli da kažemo NE… moramo da imamo jako DA. A upravo su rituali & svetinje oni koji nas uče velikom DA. Vremenu koje je posvećeno nama. I nečem većem od nas. Vreme kada ne radimo. Kada ne trgujemo. Kada se ne javljamo na telefon. Kada kažemo… ne nisam slobodna. Ne neću doći. Ne… ovo ne delim.
Odmah je sebi prepisala i medicinu…ritualizacija svakodnevice. O da. Što sam bila srećna. I zahvalna da ovu našu priču sa vama podelimo. Odgovor je u Ritualima. U malim slatkim svetinjama. Kojim uvažavamo svoj dan. Svoje trenutke. Činimo ih večnim. Povezujemo se sa svetim u sebi. Jer da bismo mogli da kažemo NE… potrebno je da imamo svoje veliko DA.
Šta su vaše svetinje? Šta niste voljni da podelite sa drugima?
Beograd, 10. mart 2025.