Odakle početi? Često se pitamo. Naročito kada smo prevlavljeni svime i svačime. Kao što sam ja sada puna utisaka. Nakon dva meseca sabatikala… i mog PanAmLav đira… Kanade… Kube… Amazonije…
Tihi glas u meni odgovara… od početka. Od SADA. Jer… u sada se nalazi sve. Suma je svih prethodnih odluka… i trenutak u kome sadimo semenje svih budućih činjenja. A SADA sam u ređanju opštem. Svega što imam. I onoga što sam stvorila. I fizički. I metafizički. Što nas i mitologija poučava. Prvi Psihin zadatak je upravo bio to. Sortiranje semenki. Tarot nam poručuje isto. Kada se Luda zaputi na svoje putešestvije… prvi portal kroz koji prolazi jeste Mag. Koji nas poziva da celinu razdvojimo na sastavne delove. Da ih sortiramo. Picnemo. Presložimo. Da bismo ih posle sjedinili. Na novi način.
Pred putovanje sam radila generalku. Rasklapanje na sastavne delove. Ormani, biblioteka, sveske… Onako… milosti bez. I ostavila takoreći prazne ormane. Samo sa zimskim stvarima. Kada mi po sletanju u Beograd nije stigao kofer… u kojem su bile takoreći svi moji prolećno-letnji bilongingsi… a ja trebala već sutra da krenem na Amazoniju… na Randevu sa Muzama…. dobila sam još onoliko uvida. Pitala sam se šta mi je od svih tih stvari najvažnije? I šta bih spakovala u mali ručni prtljag. Odgovor sam znala. Sve ostalo je višak.
Onako gola… bez stvari… bez kofera… čak i bez spavaćice… sa jednim gaćama… i avionskom toplom toaletom… na 40 beogradskih stepeni… onako između kontinenata… između različitih života… između gradova… imala sam priliku da vidim šta mi je esencijalno. Šta je potrepština. Šta je ukras moj nasušni. Koji takođe spadaju u esenšlse. Čini se ipak da prirodu stvari razumemo tek kada ih i imamo i nemamo. Eh.
Kofer je lutao svetom. A trebalo je da krenem na Randevu. Majuška mi je predložila da odem i da kupim nešto novo. Nova ti… treba nove stvari. Imala sam pola dana za to. I u toj novoj energiji… našla sam crveni kupaći… tirkiznu maramu i crvenu haljinu. U njima sam mogla da provedem ceo Randevu. Da sebi budem gala. I da u miru sačekam kofer. Ah… kakvo olakšanje.
Poziv Maga… onoga koji stvara… jeste upravo da uđe u središte stvaranja. Na njegovom stolu nalaze se 4 predmeta. Četiri elementa. I sve je poređano. On je sveden. U beloj odori. Sa crvenim plaštom. I ima pojas. Obožavam kako mi sve znamo… i kad ne znamo.
Jedna od ideja koju sam iz Ontarija donela jeste Radikalno prihvatanje. Naslov knjige koju je žena čitala u metrou. A koju sam dobila zadatak da tih dana praktikujem. Šta naiđe… tome da budem rada. Radikalno da prihvatim… odnosno da na svoju vodenicu preokrenem sve događaje. Zastoje. Prepreke. Koje su se sklanjale čim sam ih prihvatila. Gunđanja bez. Protrljala dlanove.. nasmejala se onako mađioničarski… i rekla… e pa dobro… evo meni prilike da praktikujem svoju veštinu.
Čim sam sva dešavanja radikalno prihvatila kao zadatosti… kao okvire u kojima sam pozvana da budem kreativna… prepreke su nestajale same. Čudesno. U suštini..ograničenja i prepreke nas i pozivaju da budemo kreativni u življenju. U svakodnevnim zadacima. To i jeste poziv Maga. Da razvija veštinu. I da stvari sagledava na nov način. Što i jeste jedan od centralnih utisaka koje sam iz Ontarija donela. Koliko je tamo sve jako lako.. čak prelako. I čula sam Gurđijeva. Koji nam govori o tome koliko su prepreke važni putokazi. Da ih nema… trebalo bih izmisliti.
I ne… radikalno prihvatanje nije značilo predaju. Ne znači da nisam kontaktirala avio kompanije… i obajsnila im koliko mi je kofer neophodan. Samo u toj ulozi pregovarača sebe nisam ozbiljno shvatala. Nisam se ljutila. Napadala. Nuh… bila sam rešena. Jasna. Što je isto važan aspekat Maga. Onoga koji stvara. Njegova veština. A znak beskonačnosti iznad njegove glave nas podseća da svet nije fiksan. Nego je fluidan. I da na njega možemo uticati svojom voljom. Što nas vodi u središte postojanja.
Da nezaboravim da dodam.. da sam se u svemu tome zabavljala. Što je jedan odključnih kvaliteta Lude. Nule. Koji je pre Maga. Pre jedinice. Luda na svoje veliko putešestvije kreće samo sa jednim zavežljajem.
Kada smo na Randevuu sa amazonskim muzama razgovarali na temu šta je sve trebalo da se desi pa da se mi okupimo sada i ovde… ispostavilo se da je većina nas imala isti zadatak. To radikalno prihvatanje. I tako u slaganju naših kreativnih namera i u slaganju tih mnogih kreativnih sila.. prepreke su se sklanjale same. Moj kofer je stigao sat vremena pre polaska na Amazoniju. Imala sam priliku da ponesem sve moje mile stvari nasušne. U tih sat vremena stigli su mi i cvikeri moji mili. Koji su trebali da stignu za mesec dana. I tako… čudo je sledilo čudo… prepreke su se same sklanjale.
Najavljenih nevremena nije bilo… najavljivana komšijska žurka bila je takoreći nečujna… teretni brod koji je zakrčio naš Amazon pomerio se baš pred našu vožnju lađom. A ja sam se u svemu tome zabavljala. Zajedno sa ekipom. I dobila divne komplimente kako sam maestralno… magično rešavala zadatke. I to mi je rekla Ona koja je bila na hiljadu ivenata. I koja je i sama Mag. Što je Magu u meni tako divan kompliment. Da.. mirno more ne bi nikada načinilo veštog kapetana. Kažu. Veština. Kao ključna reč Maga.
I eto mene u mom stanu. Ponovo u mom životu. Sa svežim očima. Ređam stvari… po principu Maga. Četiri elementa. Samo esenšlsi. Ređam ormane. I stvaralaštvo. I Radionice….koje su narasle do Sveučilišta. Nuh… da ne žurim tamo. Da ostanem u SADA. Jer to je jedini trenutak koji je potentan da u njemu nešto učinimo.
Sortiranje svega postojećeg… za početak. And the rest will follow.
Beograd, 6. avgust 2025.
