Na neku čudnu foru

Evo sabiram utiske nakon božanstveno intenzivnog vikenda. U kome smo lansirali nove radionice iz programa Piloti Haosa.

 

Od onolike značajne razmene i uvida koji su vrcali kao iz nekog kosmičkog vatrometa… mogu reći da mi je glavni utisak duhovni vodič koga sam pozvala da nas podrži u prelasku pragova, prevazilaženju ograničenja… u fluidnom kretanju između svetova…. a to je… Trikster. Trikster… kao onaj koji izvodi trikove… kako bi se oslobodio ograničenja stvarnosti.

 

Jer… šta je Haos nego kolektivna rana koja traži da bude prepoznata. I na dobar način utkana u naše živote. Da ne kažem integrisana. A našli smo se na mestu u kojem smo postali toliko skockani i rigidni… i na kojem nas život poziva da omekšamo. Da aktiviramo kvalitete koje smo zakopali duboko. Ispod maski ozbiljnosti.

U ovom trenutku… Trikster nam je esencijalno važan. Da razbije suvišnu ozbiljnost… koja dominira javnim prostorom. Mediji su se kvazi uozbiljili. Satira i prevarantski humor su sklonjeni. Krajnje su nedobrodošli. Svako drugačije mišljenje se doživljava kao poziv na sveti rat. Cancel. Trenutni. Od licemerne političke korektnosti… onolike društvene grupe su postale vrlo uvredljive. Sklonili smo svaki humor… mangupluk… zezanje… foričnost. Živimo u svetu koji se pretvara da je svet, čist i produhohvljen.

 

Kroz istoriju… iako sa jedne strane vrlo rigidne… religije su dozvoljavale nestašluke. Sprdali su se sa svetinjama. Pravili karnevale koji su birale „papu“ od svetine. Razumevajući da je važno da svaka svetost ima svoju suprotnost. Spajajući tako naizgled suprotstavljene polove. I uvažavajući paradoks. Kao jednu od odlika življenja.

 

Odrastala sam sa Duškom Dugouškom & Kojotom, Tomom Sojerom, Pipi Dugom Čarapom, Baronom Minhauzenom, Dobrim vojnikom Švejkom, Mućkama. Više od Ahila, volela sam Odiseja… i način na koji je doakavao Kiklopu. Čuvaru praga. Omiljeni lik iz Ratova zvezda bio mi je savremeni Odisej. Divlji i hiroviti Han Solo. Samouvereni neustrašivi svemirski džokej. Koji nije hajao za jahače magle. I koji je unatoč nemogućim zamkama zadržavao veseo, bezbrižan i za-đavole-baš-me-briga stav. Ovaj kvalitet uma.. kao i njegovo genijalno pilotiranje, varaju trupe i bezlične čuvare praga. I vode nas kroz čarobnu maglu Haosa.

Ako sam za nečim nostalgična… iz „onih“ vremena… to je taj mangupski duh. Bez kojih mi je življenje tako nekako matoro. Smorno. Sterilno. Ozbiljno. Predosadno. A nadasve licemerno. Gde su nestali svi ti Mangupi… često se pitam.

 

Izbegavam i da spomenem reč prevarant. Jer ona ne sadrži ključne kvalitete Trikstera. Domišljatost u smišljanju trikova da doakamo jednookom Kiklopu. Čuvaru praga u više realitete. Igru. Humor kao oslobađanje. Šarm. Paradoks. Koji povezuju i nadilaze polarnosti. I koji donose neočekivane preokrete. I što je najvažnije… pomeranjem perspektive otključavaju magiju. Da ne zaboravim da dodam… Mangup u meni rešava matematičke i životne zavrzlame. Možda zato generacije onoliko drhte od matiša… jer su je doživeli preozbiljno. I jer nema Mangupa da reši. Na neku čudnu foru.

 

I još nešto… Mangupova uloga nije da bude kolovođa. On je potreban… i na ličnom i na kolektivnom planu kao opozicija. Kao onaj koji preispituje. I tegli granice našeg bića. Međutim… proteravši ga u podrum… on iskrsava u svom tamnom obliku. Kao Džoker. Pa tako su na čelu najvećih sila… a bogami i na čelu našeg društva Triksteri. U svom najtamnijem izdanju.

 

I baš zato je esencijalno važno da probudimo Mangupa u sebi. I to onog dobrog Mangupa. Šarmantnog. Domišljatog. Vrcavog. Vedrog. Nestašnog. Onog koji sme. Zna. Onog koji će na neku čudnu foru preigrati Kiklopa. Preći prag. I osloboditi se stega. I mekano i opušteno zaploviti u Haos. U kojem se naša civilizacija trenutno nalazi. I za koje je potrebna mitska navigacija Haosom.

 

Pozdravljam Mangupa u vama. I pozivam ga da smisli neki dobar mangupluk.