Pod snažnim sam utiscima predstave Virdžina. U brilijantnoj izvedbi Marte Ćeranic. Nekoliko scena… koji oslikavaju tamnu stranu patrijarhata… odjekuju mi i sada. Virdžina je rođena kao treća ćerka u crnogorskom kršu. U kojoj se čekao sin… našljednik. Odrasla je kao Pero, kao sin… koji je već sa pet godina išla sa ocem „u vukove“. Virdžina na samrtnoj postelji svoje majke, shvata da joj jedva zna ime. Jer ga niko nikada nije izgovarao. Majka nikada nije kukala. Sve je stojički držala na svojim plećima. I bila je uvek tu. Kao stub kuće. Ali neživi. I to je bilo pre samo sedamdeset godina. U kršu Crne Gore. Ali i u Albaniji. I u Dalmaciji. U našem, jugoslovenskom etosu. Još pre samo nekoliko decenija.
I pored tehnološke revolucije… kojoj prisustvujemo… smatram da je druga… jednako najveća revolucija koje smo deo… upravo ova. Uloga žene u porodici. U društvu. Posle onolikog trajanja patrijarhata… od spaljivanja veštih žena… preko ćutanja o Mariji Magdaleni… Isusovoj saputnici. Koja nije bila ni Gospa… ni Majka koja je začela bez greha. Magdalena je bila ta, patrijarhatu neugodna osvešćena divlja žena. Isusova saputnica. Preko Virdžine… Petrije… Hvala Klari Cetkin, Rozi Luksemburg i svim borcima za prava žena. Jugoslovenske žene su pravo „glasa“ dobile posle drugog svetskod rata. A švajcarske žene… tek pre pedeset godina.
I taj put… od Virdžine i Petrije… od toga da se ženi ni ime nije izgovaralo do danas… gde (neke) žene vode svoje poslove, korporacije, države… za samo pola veka… posle svih onih hiljada godina patrijarhata je ogroman. Nije ni čudo da smo se u tolikoj brzini razvoja tehnologije i društva pobrkale. Volim da taj put osvestim. I uvažim. Svesna važnosti osvešćivanja pređenih puteva. I ličnih. I kolektivnih.
Iako sam treća generacija fakultetski obrazovanih i finansijski nezavisnih žena u porodici… i iako ceo svoj odrasli život živim kao slobodna i nezavisna žena… i dalje u sebi na tren prepoznam Petriju. Nemoću ženu… koja je sklona da svu svoju moć preda muškarcu. Da se poništim. Da se ne založim za svoje mišljenje. Naročito u partnerskim odnosima. U odnosima sa „autoritetom“. Setim se i moje bake Desanke. Profesorke književnosti koja je volela da čita knjige i gleda filmove do duboko u noć. Pa bi Patrijarh, zvani moj deda Jovan ustajao. I gasio joj televizor. Neka ide da spava. Ova scena kojoj sam kao devojčica prisustvovala bila je za mene poziv. Da nikada to ne dozvolim. I da. Pobunila sam se. I upalila teve. Preko tata Duška… oko čijeg smo hirovitog raspoloženja svi hodali na prstima.
Moja generacija je bila značajan deo ove revolucije. Iako sebe nikada nisam doživljavala feministikinjom.. nego onom koja konstelira nove staze… i svojim životom živi ono za šta se zalaže… iskreno sam zahvalna feminističkom pokretu. Koji je umnogome doprineo ovoj revoluciji. Od onolikog patrijarhata… klatno je svakako moralo da ode na drugu stranu. Presrećna sam kada vidim mlade muškarce koje ravnopravno učestvuju u kućnim poslovima. U podizanju deteta. Umesto onog zezanja… u kojem muž kaže ženi…Pričuvaću TI dete na sat vremena. Nije ni čudo što smo danas ovoliko zbrkani oko položaja žena i mušaraca u današnjem društvu. Oko porodice. Centralne ćelije društva. A posebno je velika nepoznanica kako će se ovi odnosi razvijati u budućnosti.
Nedavno sam na mrežama naišla na jednu divnu ženu @momariki. Koja je u nekoliko rečenica sublimirala proces transformacije patrijarhata u…. neko novo društvo. Ona nije feminstikinja. Kaže. Neko matrijarhistkinja. Feminizam zahteva mesto za stolom patrijarhata. Matrijarhat gradi novi sto. U šumi. Pored vatre. Sa hranom za sve. Feminizam nas poziva da se borimo. Matrijarhat nas poziva da transformišemo bol u kreaciju. A sisteme u svetilišta. Boriti se protiv sistema nije isto što i obnoviti svet. Svesna je svih žena koje su bile pre nas. Veštica koje su gorele. Feministkinja koje su se bunile. Nismo ovde da budemo bolje od muškaraca… kaže. Nismo ovde da dominiramo. Mi smo ovde da decentriramo muškarce i recentriramo život.
Borba moći neće isceliti svet. Isceliće ga žene koje znaju da kreacija teče njovih venama. To nije protiv muškaraca. To je za ravnotežu. I za majku zemlju. Koju je patrijarhat pokušao da obuzda. Jer nije znao da se nosi sa njenom ciklišnošću. Za razliku od žena. Koje razumeju cikluse prirode. Matrijarhat nije feminizam 2.0 kaže. To je povratak korenima. Balansiran povratak čovečanstva kući.
Hvala Marti na veličanstvenoj izvedbi. Na pokretanju ove važne teme. Na podsećanju koliki smo put prešle. Na podsećanju da smo deo ove najveće žive revolucije. Hvala svima, i ženama i muškarcima, koji su doprineli buđenju žene i ženskog principa. A bravo i svima nama koji ovu revoluciju živimo. Sa željom da decentriramo muški princip. I recentriramo život… u celoj njegovoj punoći. Lepoti. I izobilju.
Beograd, 5. decembar 2025.