Naravno da si joj dala. Reče mi ona. Ova reč NARAVNO me je pogodila. Snažno… kao grom. Iako je to što sam dala… bilo rado… istinsko davanje. Iz srca. Kakva je uopšte ta reč… naravno? Puko podrazumevanje. Nepromišljenost. Čista nesvest. Govori samo da nismo dali svesno… nego po automatizmu. Zato što tako treba. Što je lepo. Šte (se od nas) očekuje. Što je upravo obrnuto od svesti. Jer.. bezvoljno davanje… nije obogaćeno energijom. Naprotiv. Drenira i davaoca. I primaoca. Koji ovu bezvolju ili nevolju oseti na najdubljem nivou.
U poslednje vreme.. većina mojih učenja… kada se rasplete.. vodi do ove tačke. Na NE-NARAVNO… nego na istinitost prema trenutku. Situaciji. Sebi. Na onaj Franklov udah…. kada udahnemo sebe… osetimo kako se osećamo povodom davanja (primanja)… i onda istinito spram trenutka, situacije i svog bića odgovorimo. Dajem. Ne dajem. Ili možda. Videću. Treba mi još vremena da razmislim.
Često nepromišljeno i papagajski ponavljamo stare pohabane fraze. Naravno…da sam uvek tu za tebe. Ah. I onda se ljutimo što nas podrazumevaju. Što nas ne vrednuju. I što nakon hiljadu davanja… dođe jedno ne-davanje… zbog koga se Primalac.. naučio na automatsko primanje… naduri.
Davanje. Primanje. Traženje. Uzimanje. Deljenje. Željenje. Tako esencijalan tok naše energije Koji nikada nije neutralan. Naprotiv. Svaka razmena ima svoj rezultat. I zato je važno da pre svakog NARAVNO… napravimo tu svetu tišinu… pauzu… da osetimo sebe… trenutak… da li nam taj čin prija ili ne prija… da li nama (a samim tim i našem sagovorniku) daje energiju.. ili je oduzima… i onda istinito… spram sebe… spram trenutka… da odgovorimo. Da… rado ti dajem. Ili.. ne osećam se dobro oko ovog davanja.
Nekada davno… moj učitelj Dušan.. dao mi je kriterijum. Pitanje. Koje redovno pitam sebe. Da li hranim kvalitet? Ili slabost? Da li ovim davanjem (primanjem) kvalim kvalitet? Kod sebe? I mog sagovornika? Ili pak ne?
I još jedna reč.. koja tako čuči u ovom promišljanju. A to je reč DOSLEDNO. Koja je na pijedestalu naših kvaliteta. Učeni smo da se čovek drži za reč. A vo za rogove. Koliko sam puta sam n*j*b*l jer sam bila dosledna datoj reči. Dogovoru. Reč je važna. Ali je situacija još važnija. Rekla bih. Kako to Osho lepo kaže… Prosvetljena osoba je uvek nedosledna. Doslednost potiče iz uma… tako da imamo doslednog misloca… ali ne i doslednog Budu. Svakog trenutka ponaša se na novi način… jer se on ne ponaša iz prošlosti… nego odgovara sveže na život. Dosledna sam sebi i situaciji. I hranjenju kvaliteta. To je moja promišljena definicija doslednosti.
I iznova me očarava jezik. Njegova moć. Nakon što očistimo jezik od svih onih nesvesnih reči… koje ne bih ni da spominjem… kako se uvek provuče neki verbalni virus… neka rečca… neka poštapalica.. kao nebitno (koji nas čini nebitnima)… kao taj neki (koji gasi našu emociju… strast)…
A vi? Kako razmišljate na ovu temu? Naravno… Dosledno… ? Nešto treće?
Beograd, 28. novembar 2025.