O sreći. Fenu. Kamili. I anđelima čuvarima.

Nisam ponela fen. Postavljam nameru da imam sreće. I da će me sačekati taj jedan preostali ispravan fen na bazenu. Reče moja drugarica. Nakon što sam se ja pohvalila da sam ponela fen od kuće. Jer sam videla da je preostao samo taj jedan fen. Sa kojim sam prvi put imala sreće. U toj maloj saunskoj razmeni o sreći i o fenu… rekoh mojoj drugi da neću da trošim sreću na fen. Radije bih da je preusmerim na neka važnija dešavanja. Što samo govori da verujem da je količina sreće ograničena . A možda ipak i nije?

 

Kao Strelac u podznaku… uvek sam imala osećaj da sam Srićkovićka. Arčila sam moje Anđele čuvare. Imali su da lipšu… da me sačuvaju. Kada sam shvatila da ih držim u ozbiljnom treningu… malo sam popustila. I počela da vodim računa o njima. Mojim čuvarima. A znam i svaki put kada su mi život spasli. Hvala im.

Često se setim price mog tata Duška. U kojoj je čovek ostavio kamilu ispred džamije. I otišao da se moli. Nakon duge i posvećene molitve… izašao je. I imao šta da vidi. Nigde kamile. Počeo je da se ljuti. Kuka. Zapomaže. Kakva nepravda. On se tako svesrdno moli.o A Alah nije sačuvao njegovu kamilu. Utom mu je prišao čovek. I tiho na uvce mu rekao: Veruj u Alaha. Ali vezuj kamilu.

 

To je meni tako velika poenta. Da je ne objašnjavam. Kapiram da Onaj koji sve besprekorno orkestrira… ima pametnija posla nego da čuva moju kamilu. Čuvam ga za veće zadatke. Tako nekako razmišljam. Zato i nosim fen. Ziceraški spremna u malim stvarima. Da bih mogla da odigram na velikim.

 

Juče sam na plesu ritmova mogla ovoj temi i najdirektnije da svedočim. U vežbi u kojoj je moja partnerka imala da izvoza čitav talas žmureći. U tami. A ja da je pazim. I tako je pola ekipe plesalo zatvorenih očiju. Dok ih je pola nas pazilo. Svako je imao svog čuvara. Osim što sam pazila na Đurđu… da je bezbedna u tom božanstvenom prepuštanju plesu u tami… imala sam priliku da pratim i dešavanja u polju. Neki plesači su bili vrlo oprezni. Činilo mi se da se njihovi Čuvari beskrajno dosađuju. A neki su opet bili toliko slobodni u plesu. Kao da plešu otvorenih očiju. A bogami, nečiji Čuvari su lipsavali. I onda su im oni uspavani Čuvari pritrčavali u pomoć.

 

I taj uvid me je tako zabljesnuo. Kako čovek u preteranom štekanju može da atrofira svoje Anđele Čuvare. Da venu… tako beskorisni i bez upotrebne vrednosti (a svi čeznemo da budemo potrebni… složićemo se). Pa onda u toj dokolici… odu da čuvaju nekog ko ih fino upošljava. I još može da se desi da se u tom trenutku pre-oprezni olupa. Jer mu je Čuvar odlutao u potrazi za nekim dostojnim poslom.

Sreća prati hrabre. Lepo je podsetiti se. A opet ne valja ni lipsavati te naše Čuvare. Rekla bih. Opet valja naći pravu meru. Ah! Kakav veliki zadatak. Lični. Neuhvatljivi. Koji nas i čini živima. Da uvek iznova osećamo tu pravu meru. Otvorenosti… srčanosti… smelosti…. a ne i ludosti.

 

Ne kaže se džabe da decu i pijane Bog čuva. I to je prosto vidljivo. Nuh… kako rastemo… i preuzimamo odgovornost… tako i naši Čuvari mogu malo da ohanu. Znanje je odgvornost. Govorim često mojim studentima. I sada kada ovo znate… život će svakako računati da u tim situacijama ne mora da brine o vama. Jer za to vreme deca i pijani i jako rasplesani traže ekstra pažnju.

 

Godinama sam biciklala u pešačkoj zoni. Slobodno. Do trenutka kada sam saznala da je tu zabranjeno biciklanje. I da. Istog tog dana bila sam zaustavljena od organa reda. Odgovorni smo za ono što znamo. Da Čuvarima našim olakšamo. Znanje je odgovornost.

 

Nuh… valja naše Čuvare držati u kondiciji. Pa ako smo dugo plesali u nekom malom điru i ako su nam se Čuvari malo smorili… valja ih razbuditi. Makar nekim parking mestom. Makar nekim fenom na bazenu. A valja ih angažovati i u dostojnim zadacima. To poručujem sebi. Sreća prati hrabre. Spremna si za taj iskorak. Anđeli čuvari… idemoooo

S ljubavlju i zahvalnošću svim mojim Čuvarima sa željom da ih držim u optimalnoj kondiciji i u dostojnim zadacima Što i vama od sveg srca želim. 

 

Bepa