Bila je na intervjuu za posao. Dali su joj da reši situacioni zadatak. I ona ga je rešavala… situaciono. Bez da je uradila prvi, tj. nulti korak. Da „zaprimi“ hipotetičku nezadovoljnu mušteriju. Da joj (pogledom ili rečima) kaže… vidim te. Čujem te. Osećam te. I to što se tako osećaš potpuno je prirodno. Pa tek kada zaprimimo i zagrlimo buru emocija koja se podigla… možemo da pređemo na sledeći korak. Logistički.
Što pomalo podseća i na karikaturu psiho-terapeuta današnjice. Koji „samo“ ćuti i biva. Dok „pacijent“ priča li priča. I za to plaća ne mali novac.
Ovo je tema koju sam suštinski razumela tek poslednjih desetak godina. Kada smo na plesnim praksama dobijali vežbe u parovima. Samo da slušamo tri minuta. Bez reči. Osim da duboko u sebi zaprimamo te reči. Tek posle sam razumela da ovako te reči pakujemo u središte sebe. I dajemo im (nevidljivi) smisao. Prisustvom. Postojanjem. Svojim dahom Anđele… daj mi prostor pučine 
Bože… koliko je meni ovo isprva bilo teško. Profesorka, matematičarka je naučila da bude ona koja rešava. Koja izvlači keca iz rukava. I ni malo lako mi nije blo to slušanje tuđih boli… a da ne „bacim“ neko rešenje. Što je u našoj kulturi uobičajeno. Ma nije to ništa. Preteruješ. Dramiš. Bila sam i ja u toj situaciji. Imam pravu osobu za tebe. Za tvoju situaciju. Blabla bla. U ekstremnim slučajevima… nisam se ni pojavljivala… dok „ne smislim“ neko rešenje.
U tim vežbama u parovima.. u tišini… u zajedničkom bivanju… uvidela sam na najdubljem, čestičnom nivou koliko je moćan Saosećajan svedok. Koji nam nudi oko koje vidi. Uvo koje čuje. Otvoreno srce. I njegovo Prisustvo. Peti element. Etar. U kojem se svi postojeći elementi raspoređuju. I na čudesan način povezuju. U biću našeg sagovornika. I sve mi je jasnije da je najveći dar koji možemo da damo jedni drugima… kvalitet naše pažnje. Kako je naša Hana govorila… poklonite im pažnju. Ili kako učitelj Arjan kaže… attention is compassion.
Jer kad nas neko zaista čuje… a da nas pri tome ne osuđuje… i ne pokušava preuzeti odgovornost za nas.. ne pokušava nas oblikovati… osećaj je vraški dobar. Kaže nam i Karl Rodžers. Kada su me saslušali i kada su me čuli, mogao sam videti svet na drugačiji način i nastaviti dalje. Začuđujuće je kako elementi koji su se činili nerešivima, postaju rešivi kada neko sluša. Kako se, kada nas neko čuje, nesporazumi koji su se činili nepopravljivima, pretvaraju u relativno jasne tokove.
A i onaj koji sluša od toga raste. Dodala bih. To naše Prisustvo. Harizma. Peti element. Etar. Koji odgovara ritmu duboke tišine. I Nuli. Nula je praznina koja rađa sve oblike. Mesto gde ništa nije određeno — i baš zato je sve moguće. Taoisti bi rekli: U početku beše Neimenljivo. Iz njega nastade Dva, pa Tri, pa Deset hiljada stvari. Što nam kaže i tata Konstelacija. Da rešenje dolazi kada pogledamo ono što jeste. Bez osuđivanja. Bez potrebe da menjamo. „Samo“ s poštovanjem. TO BE… umesto TO DO.
Što je postala i zlatna nit mog života. Prvi put sam je srela u u filozofiji aikidoa. Accept & transform. Prihvatanje & transformacija. Radikalno prihvatanje. Promena kroz ne-promenu. Prvi korak je da pristupimo tišini u sebi. Petom elementu. Centru. Da ne osuđujemo. Da ne rešavamo. Samo da budemo. Setite se samo ljudi velikog Prisustva. U čijem se Prisustvu sve čini tako lako. I rešivo. Za razliku od onih drugih. U čijem prisustvu ne možemo da povežemo ni dve unakrst.
I zato… pre nego što počnete da se bavite problemima drugih ljudi… probajte „samo“ da ih osetite. Vidite. Čujete. Da utišate svoj um. Što je već ne-mali zadatak. Da prestanete da im rešenja nudite. Nego samo budite. Evo tu sam. I sebi kažete pssst. Otvorite srce. And the rest will follow.
A kad smo već kod Saosećajnog svedoka… na SVEDOČanstvima Bepinog sveučilišta… potpisujem se kao Svedok saveznik. Što mi je tako velika titula. Do koje sam rasla. I još uvek rastem. Baš kao i do jednostavnosti… što treba narasti.
Beograd, 16. decembar 2025.