Da li sam smanjila kapacitet za ljude? Zapitala se Ona. Hmmm…. ne bih rekla. Naprotiv. Povećala si senzibilitet za ljude. Odgovorila sam joj. Postala si svesna uticaja svake razmene na tvoju energiju. Podsetila sam je na veliku lekciju treće godine Sveučilišta. Karmičko ispijanje kafe. Da je svaki susret arhetipski dens. Karmički. Nema neutralnog. Svaka razmena nas ili nahrani. Ili nam drenira energiju. Prirodno je da si sve opreznija sa onima nakon kojih se osećaš umorno. Iscrpljeno. Iznureno.
I što smo bliži sebi… svesniji svojiih vrednosti… svog puta i svojih tema i dilema… prirodno je što smo sve dalji od opšteg toka. Na svakoj novoj etapi… sve smo svesniji matriksa i uzusa plemena iz kog potičemo. Mnoge od njih smo već promenili. Na svakoj etapi imamo neki novi prioritet. A koji nas još malo razdvaja od plemena iz kog smo potekli. Zato većina ne kreće putem svog poziva. Putem svog osnaženja. Jer su svesni da ih ta promena uglavnom odvaja od topline onih koji nas vole zato što smo ranjivi/ranjeni.
A kada smo promenili način na koji razmišljamo, na koji živimo i radimo… menja se i način na koji slavimo. Što se naročito očitava u ovim „velikim“ godišnjim slavljima. Čujem da je sve više ljudi rešilo da predstojeće blagdane provede pustinjački. Bez velike pompe. A naročito oni meni najbliži. Prijatelji moje duše. Moji studenti. Lepi moj svet. Čujem im rešenost u toj odluci. Ali u podtkestu čujem i (neizgovorenu) upitanost… da li je evolutivna staza jedno usamljeno mesto? I da li postoji pleme sa kojim ćemo voleti da slavimo? Na ovaj novi… današnji… svežni način. I sa tog mesta nastaje ovaj esej. Ali i sa mog pustinjačkog mesta. U kome sam rešila da se posvetim svom stvaralaštvu. Arhetipovima nove epohe. Pisanju. Sveučilištu. I darovima kojima me Muze obilato časte. Koji se ređaju u tišini.
Osećam da ovo sada nije individualni hir malog broja Pustinjskih ruža. Nego tekstonski pomak u kolektivnoj svesti. Naravno da je Pustinjak u ovoj tački esencijalan. Jer u ovom trenutku vidim isrpljene/iznurene ljude… kojima je neophodan odmor od sopstvenog neumoljivog pritiska. Da budu „najbolja“ verzija sebe. Žena. Majka. Kraljica. Ljubavnica. Drugarica. Sestra. Ćerka. Aktivistikinja. I još. I to u doba godine kada je najkraći dan. Najmanje sunčeve svetlosti dobijamo. I kada je prirodno da se povučemo u svoj dom. I zgušnjavamo svoju energiju.
Današnji Pustinjak/Mistik/Stvaralac ne dolazi iz asketizma. Nego iz biološke i duhovne higijene. Kada više ne možemo da se pravimo da uživamo. Da jedemo i pijemo ono što nam truje telo. Da slušamo razgovore koji ne vode nikuda. Da nosimo maske koje su pukle. I to „ne možemo“… to nije moralna odluka. To je naš nervni sistem… koji arlauče…. Dosta. I to nije beg od ljudi. To je odvikavanje od laži koji icrpljuju životnu snagu.
I čini mi se da je povratak maski sada skoro nemoguć. Jer su maske energetski preskiupe. Jer… jednom kad se pusti oklop… telo zapamti olakšanje. Duša se seti svoje istine. I zna je. A nervni sistem se zaljubi u tišinu. Pa povratak „u klasiku“… deluje kao nasilje. I zato mnogi biraju samoću. Ne kao kaznu… nego kao regeneraciju. Pustinjska ruža.. ne cveta u gužvi.
Ovih dana nastavljam sa ovim promišljanjem. Sa razvojem arhetipa Pustinjaka. Jer… od sveta odlazimo u pustinju… ne zato što ga ne volimo. Odlazimo da bismo naučili KAKO da ga volimo.
BITI & VOLETI & PRIPADATI
Kada mi je Ninci donela božanstveni ljubavni buket u svim bojama vatre… stavila sam ga pored moje pustinjske ruže. Ovo bi bila prava i rečita korica za moju knjigu Biti & voleti. Pitanje svih mojih pitanja. Pomislila sam. Pustinjak… savremeni mistik… stvaralac jeste moj vrlo značajan arhetip. Baš kao i Prijateljica. Ljubavnica. Mentorka. Vođa plemena. A većina mojih promišljanja ide u smeru aktivnog autentičnog pripadanja.
Do ne tako davno na snazi je bila plemenska paradigma. Pripadati → biti prihvaćen → možda biti → možda biti voljen. Izlaskom iz plemena… buđenjem ne malog broja ljudi… nastaje nova paradigma. Bolna ali sitinita. Biti → (rizikovati) ne pripadati → voleti iz istine.
Danas smo svi gladni smisla. U potrazi smo za svrhom. Nuh… kada čujemo svoj poziv… i krenemo svojim putem… sledi neizbežni obred odvajanja od plemena. Odluke koje isključuju kolektivne potrebe porodice. Plemena. I odvajanje od njih. I ovo jeste velika tema svih duhovnih tragača. Tu vidim rascep epohe. Mi ne želimo da budemo celoviti… ako to znači da ćemo biti usamljeni. Gdje su moji drugovi? Gdje je djevojka koju sam ljubio? Ja ne želim tvoj Raj.. ak’ u njemu moram biti sam. Pevao nam je Jura. I zato često hranimo energiju sabotera. Koji nam šapuće da odustanemo od svojih snova. Da se oglušimo o Poziv. Istovremeno žaleći za svojim putem. Pozivom. I hraneći svoju rascepkanost. Proces rađanja vlastite moći (koju ćemo posle moći da podarimo svom plemenu) zahteva da najpre sebe stavimo na prvo mesto. Da odgovorimo na Poziv.
U ovim danima kada slavimo rođenje Isusa… pitala sam se šta bi nam ovu temu rekao On. Ruku na srce… i Isus je odlazio u samoću. Baš kao i njegove kolege Proroci… Buda… Muhamed. Povlačenje mistika da čuju božanski šapat. Pre nego što bi se vratili među ljude. Isusova poruka nije bila… da budemo stalno zajedno. Nego da se povežemo iz izvora. Iz ljubavi. A ne iz straha. Verujem da bi nam i on rekao da ne moramo da budemo tamo gde nam duša vene. I da praznik bez istine nije svetkovina.
U promišljanju o Pustinjaku volela sam da pozovem i Ester Perel. Verujem da je njeno učenje vrlo važno u epohi pandemije usamljenosti. Nuh… usamljenost… samoća i pustinja svakako nisu isto. Usamljenost je iz rane. Iz nedovoljnosti. Iz gladi za drugima. Samoća je izbor. A pustinja je incijacija.
Ester nam poručuje da ne možemo sami zauvek. Da nam treba selo po meri duše. Ne više po tradiciji. To je ta nova paradigma. Poručuje nam i da se intimnost ne gradi iz izolacije… nego iz svesnog izbora. Ali bi nam rekla i da ne možemo da gradimo selo dok ne znamo ko smo bez njega. Na ovoj tački se Ester i Pustinjak rukuju. Jesss .
Važno je da se podsetimo da je Pustinjak faza diferencijacije. On je uostalom arkana broj IX u Tarotu. A ne krajnja stanica. On čisti teren da bi se pojavila nova, možda manja ali istinitija plemena.
Pitala sam se kako se to čini arhetipu Everyman-a. Onoga koji se drži Tradicije. Verujem da je zbunjen. Možda i povređen. Možda mu pustinjački „kaprici“ izgledaju kao hladnoća. Egoizam. Kao raspad vrednosti. On još uvek veruje da je pripadanje = ljubav. Nuh… svesna sam da Everyman-a valja sačekati. Mnogi će uskoro postati Pustinjaci. Kad im telo više ne izdrži.
Čini mi se da sadašnji trenutak nije kraj zajedništva. Nego da je kraj prisilnog zajedništva. Pustinjak nove epohe ne beži od ljubavi. On uči da voli. Bez da izgubi sebe. Moje večno pitanje… Biti & voleti. I korice knjige. Pustinjska ruža & ljubavni vatreni buket.
A kao lekovi epohe… čine mi se mikro-svetkovine. Susret sa još jednim bićem. Jedna sveća. Jedan smisleni razgovor. Jer gde se dvoje ili troje od vas sretnete u moje ime… tu sam ja. Rekao bi nam Isus.
Kao lek epohe…i istovemeno najveći luksuz… čini mi se da damo sebi dozvolu za NE… bez objašnjenja.
I još jedan neophodan lek epohe. Pored ovolikog deep fake-a i zaglušujuće buke sveta… tišina… i to duboka tišina… peti ritam… kao peti element.. kao etar… kao nula…. čini mi se esencijalnom praksom. Vreme u kojem se silna dešavanja sležu. Ređaju. Integrišu. Kao reč epohe.
I onda… i samo onda se dešava novo pripadanje. Istinsko. Pravo. Koje dolazi nakon Pustinjaka. Ne pre.
Kako znamo da je Pustinjak spreman za povratak? Jedno je od esencijalnih pitanja. Jer… prerani povratak jeste ponovna izdaja sebe. Uvek sam zažalila kad sam prerano izašla iz pustinje. Pravi povratak ije tih. Bez objašnjenja. Bez manifesta.
Znaćemo da smo spremni za povratak iz pustinje… kada nas tišina više ne leči. Kada osećamo da smo je se zastitili. To samo znači da smo obradili sve šta smo trebali. I da smo je “odradili”. Kad nam se na pomisao na Drugog sponatano javlja Radost. Ne kao obaveza. Ne kao dužnost. Ne kao… jao moram da… Nego… što bi bilo lepo da…Granice su nam jasne… ali mekane. I nema više straha da će susreti da nas pojedu. A Pustinjak počinje da peva. Ne više o samoći. Nego o onome što je na redu. Što je sledeće. Da ga zaziva. Ah. Da. I na toj tački je vreme za Selo. Za intimu koja se ne gradi u izolaciji. Nego u novom selu. Koje po svom izboru pravimo.
Beograd, 23. decembar 2025.