Često se bavim razumevanjem sila koje upravljaju stvaranjem. Posmatrajući epohu koja nastaje. Ovaj trenutak ne pati od manjka kreativnosti. Rekla bih. Nego od manjka inkarnacije. Previše ideja… premalo završetaka. Baš kao i u sferi duhovnosti. Svi smo u „procesima”. U stalnoj transformaciji bez utelovljenja. „Radimo na sebi”… bez upuštanja u rizik življenja. Radovi u toku. Duhovni bajpas na maks. Koristimo duhovnost kao alibi za nečinjenje. Za isključivanje iz sveta. Zaglavljeni u potrebi da iscelimo još i ovo i ovo… kopamo nove i nove rane.
I sama znam da zabrijem na „high”. Na stvaralačke procese. Da stvaram i stvaram. Bez da ređam. U oblik stavim. I sa svetom podelim. Letos sam shvatila kako mi je udoban kostim Stvaraoca. Vazda ima neke nove teme. I dileme. A kada sam se osvrnula… pojma nisam imala šta sam sve stvorila. I rekoh Stvaraocu u meni… dosta. Vreme je za tifanizaciju opusa. Za fino ređanje. Pakovanje. Dostojno onoga što je stvoreno.
Zamolila sam mog Alhemičara da malo pusti volan. I da iz gepeka pozove Kontrolora. On zna da pakuje. Da završava. U oblik da stavlja. Na redu je struktura magije. Rekoh Alhemičaru. Koji je tako divno transcendirao u svom high-u. Zahvaljujući mu se na svemu do sada stvorenom. Na tome što ne žuri da spakuje. Jer zna da se zlato ne pravi na munju. Što se ne plaši vatre. Što zna da ostane u procesu… čak i kad nema mapu. Što zna da spoji nespojivo. Što veruje vremenu. Ciklusima. Ali isto tako zna i da zabrije. Da ostane u procesu bez kraja i početka. I da vešto izbegava odgovornost forme. Da se sakrije iza inspiracije… da ne donese odluku. Da se navuče na ushićenje stvaranja. I da prezrivo gleda na strukturu.
Kada sam iz gepeka pozvala Kontrolora… i skunula mu povez sa usta…. Izgovorio je… struktura donosi plod. O da. Nakon što sam ga reanimirala i fino istretirala… pozvala sam ga da sedne na suvozačko sedište. I pozvala ga da se uključi u tifanizaciju opusa. Jer.. on je taj što razume strukturu. Što ume da razloži kompleksno. Da poređa. Da vidi greške. On je zadužen za kvalitet prve klase. Čega se bojiš ako opus skockamo? Picnemo? Tifanizujemo? Ako bi prestala da se bojiš svoje moći… šta bi sledeće uradila? Pitao me je. Da ostaneš do kraja?
O majko mila. Izgrlila sam ga. I rekla mu da je on sada na redu. I da neću više da ga stavljam u gepek. Jer… struktura magije je važna. O da.
I tu se javio novi karakter u mom ličnom ansamblu. Esencijalan za živi dens sila koje upravljaju stvaranjem. Predstavio mi se kao Balansero. Nije glasan. Ni dominantan. Ne nalazi se na naslovnim stranama. Ali je presudan. On ne stvara. Ne proizvodi. Ne rešava. On SLUŠA. On je Tihi. Čuvar je ritma. Svedok je pulsa. On je arhetip biološke inteligencije. Povezan je sa telom. Sezonom. Ciklusom. Nervnim sistemom. On je ekolog unutrašnjeg sveta. Bez njega Alhemičar sagoreva. Kontrolor otvrdne. Bez njega se odvajamo od živog života. Čuvar ritma je živo DA. I živo ne. Ne moralno. Ne racionalno. Nego telesno. Bez njega nema života. To sam shvatila. Ah… kakva vožnja.
Predložio je da stanemo na kafu. Na nekoj lepoj pumpi. Da i Alhemičar uživa. I da okrepimo Kontrolora. Da se svi lepo ispričamo. Na kafi nam je šapnuo šta sve zna. Da kaže kada proces diše. Kada se guši. Kada mu treba još prostora. A kada traži granicu. Ah. I Alhemičar i Kontrolor su ga zadivljeno slušali. On je taj koji oseća tajming. Poštuje umor. Prepoznaje zrelost. Mmmm. Razlikuje inspiraciju od preplavljenosti. Umor od straha. Topila sam se od miline. Tooo mi treba.
Ne stvara onaj ko ima najviše ideja. Nego onaj ko ume da čuje kada je dosta. Nastavio je sa svojim tihim bravurama. On zna kada je dovoljno. Kada je prerano. A kada je sad. Mrnjau. Sladio se Alhemičar. A i kontrolor je bio zadovoljan. Zagrlio je Alhemičara. Jer on daje dubinu. A bez kontrolora nema strukture. No… nijedan ne vlada sam. I tako nastaje oblik koji diše. Zvezda koja pleše.
Zamolila sam ga da on sada malo preuzme vožnju. Alhemičar mu je poklonio invokaciju.
Dozivam veštinu
da slušam pre nego što delam.
Da prepoznam razliku
između straha i umora.
Između inspiracije i preplavljenosti.
Danas biram da poštujem puls
svog života.
Ne da ga ubrzam.
Ne da ga ukrotim.
Nego da mu verujem.
Balansero je slušao. Bio je zadovoljan. Na svoj tihi način. Osmehnuo se diskretno. I častio me još nekim divnim pitanjima. Kako se tvoj život trenutno oseća u tvom telu? Gde forsiraš tempo koji ti ne prija? Gde se krijem iza „slušam sebe“, a zapravo izbegavam rizik? Šta bi se desilo da verujem ritmu, a ne pritisku? Kada sam poslednji put nešto završila — bez iscrpljenja?
A ja sam znala šta je moje pitanje trenutka. Da ovo delo krunišem… bez isrpljenosti. I da se pre toga odmorim. Rešila sam da još malo ostanemo na kafi. Da poručimo i kolače. Bez šećera. Dobacio je kontrolor.
A vi? Kako je vaš Balansero?
Beograd, 27. januar 2026.