Pozivamo onoga koji stoji ispred table života.
Koji zna kad da pita
a kad da ćuti.
Koji pamti da je znanje živo.
Proplivala sam sa tri godine. Sama. Dok su moji roditelji otišli na kafu. Ostavivši me na plaži da se igram. Sa plucerom oko struka. Kako su zvali vazdušni pojas za decu. Kada su se vratili… imali su šta i da vide. Plucer je bio na obali. A ja sam bila u moru. I plivala sam. Sa pet godina sam počela da treniram plivanje. Vrlo brzo sam naučila da skačem na glavu. Da plivam kraul. A kad sam naučila kifer okret… mojoj sreći nije bilo kraja. I onda sam počela sa poučavanjem svojih drugara. Da plivaju. Kraulaju. Delfinaju. Da skaču na glavu.
Druga tema sa kojom sam se rodila bila je matematika. Već sam u drugom razredu učiteljici rekla da je blesava. Kada nas je pogrešno učila množenju. A ja sam to sa svojih sedam godina provalila. Pored borbe sa (lažnim) autoritetima, matematika je bila prva i najveća određenost mog života. Sve mi je bilo jasno. I od prvih dana sam objašnjavala drugarima zadatke. Tako da su mogli da razumeju ono što nastavnici nisu umeli da im objasne. Rođaku iz Švedske, jednog letnjeg raspusta objašnjavala sam fiziku. Iako tada još nisam imala ni taj predmet zvani fizika. Naravno da sam imala svoju dečiju tablu. Krede u bojama. A omiljena igračka bila mi je velika kapija. Na kojoj sam pisala svoja „predavanja“.
Sva sreća… život me je počastio božanstvenim profesorima matematike. Među njima naročito se isticao Boško Jelačić. Moj prvi nastavnik matematike. Koji je bio drugačiji od svih. Teatralan… pametan… vrcav… duhovit…. glasan… neobuzdan. Zanimljiv. Živ. Po mišljenju većine… bio je pomalo luckast. Uvek u sandalama. U plavom mantilu. Uvek u nekoj zanimljivoj dinamici. Razbudili biste se kada biste ga sreli na hodniku.
Jedino što sam ikada videla kao svoj poziv je da rešavam matematičke zavrzlame. To me je vodilo u uzvišena stanja. U ekstazu. Kada sam završila matematički fakultet… na moju neizrecivu žalost nisam ostala da predajem na fakultetu. I to je rana od koje sam se oporavljala dugo. Dugo. Dugo. Umesto na fakultet… život me je poslao u srednju elektro-tehničku školu. Bio je to sam početak devedesetih. Početak rata na jugoslovenskom prostoru. Hiperinflacija. Nakon stipendije za talentovane studente od par stotina maraka i još toliko mamine penzije… moje prve plate bile su pet maraka. Bio je to početak kraja sistema vrednosti na kojima sam odgajana. I početak kraja moje rane mladosti.
Dobila sam zadatak ne samo da predajem izbegličkim odeljenjima… momcima godinu-dve mlađim od mene… nego da budem i razredni starešina. Ko je meni dao da budem razredni starešina? Pitala sam se. U mojoj škotskoj pankerskoj suknjici… martinkama… i crnoj kožnoj jakni. Umesto uzvišene matematike kojom sam planirala da se bavim… dobila sam zadatak da se bavim velikim životnim temama mojih učenika. Izbeglištvo. Nemaština. Smrt roditelja. Kriminalne aktivnosti.
Ceo meni znani svet se menjao tih dana. Krenuo je da se urušava ugled profesora. Kada su ih teške životne okolnosti naterale da se na školskom dvorištu… pred učenicima… pentraju na prikolice traktora… i otimaju se o glavice kupusa. To je bilo temeljno rušenje svih mojih vizija velikog života. Škola mi je umesto hram znanja… odjednom izgledala kao nekakav raspali kombinat. Niko se nije bavio uzvišenim temama. Koje su mom biću bile neophodne kao vazduh. Čisto… golo… i nimalo seksi preživljavanje.
Znala sam da to nije svet u kome ću ostati. Taj osećaj… poniženi i uvređeni… na dnu lestvice društva… bio mi je nepodnošljiv. Ipak… osećala sam odgovornost da moje đake… kojima sam bila razredna… izvedem do kraja. I tako sam ostala u školi četiri godine. Dajući se cela. Kao klinka sa dvadeset i dve godine… vodila sam jedan lud proces. Smenjivanje profesorke koja je maltretirala sve učenike u školi. Pa i moj razred. Zašto se toliko daješ… za tako male pare? Čudili su se oni koji su u međuvremenu oguglali na život. Cele jedne godine vodila sam taj postupak. I to uspešno. Zloglasna profesorka je smenjena. Nisam mogla da dozvolim… da pored mene žive… njih neko maltretira. Smatrala sam to svojom odgovornošću.
Zauzvrat… ti na prvi pogled neukrotljivi momci… koji su donosili bombe na časove… i po potrebi ih vadili… sa mnom su išli u koloni. I držali se za ruke. Dvojica po dvojica. Naravno da to nikada nisam tražila. To je bilo njihovo zezanje… ali i uvažavanje mog autoriteta. Devojčice u škotskoj kariranoj suknji. I u martinkama.
Još sam od voljenog Boška Jelačića zaključila da matematika ima tu neku posebnu.. nedodirljivu auru. Iz nekog razloga… ljudi su je strahopoštovali. Kao matematičaru… bilo je dozvoljeno da budeš svoj. I to me je takođe privuklo Njoj. Mojoj prvoj i večnoj ljubavi.
Kad smo kod velikih učitelja… važno je da dodam i uzvišenog profesora Bogoljuba Stanovića. Koji mi je na matematičkom fakultetu predavao funkcionalnu analizu. Najapstraktniji predmet od svih apstrakcija ovoga sveta… profesor blage naravi… biserno bele kose… glasa koji miluje… duguljast… dugih divnih prstiju… beskonačne i konačne prepokrivače… Profesor nam je objašnjavao jezikom epike. I najznačajnije učenje celog fakulteta dobila sam baš od Njega. Ono što ne možete da objasnite prosečno inteligentnom detetu od osam godina… niste baš najbolje i do kraja shvatili. Pa bila to i funkcionalna analiza. I baš tu gde vas ne razume osmogodišnjak… ima prostora da još malo bolje razumete temu.
Profesor Stanković naučio me je demistifikaciji. Kao životnom principu. Nasuprot onolikoj mistifikaciji na sve strane. Koju nisam mogla da podnesem. Lažnim autoritetima koji su dominirali mojim odrastanjem. I koji su budili pankerku u meni. Naravno.. sve ima svoju svetlu i tamnu stranu. Pa i demistifikacija. Danas mi je to jasno. Koliko umem da preobjasnim. Da se vrtim u krug… dok me svako ne razume.
Sa posebnom slašću volim da velika učenja prevedem na živi život. Na svakodnevicu. Jer… i to sam naučila na matematičkom fakultetu… da mi džaba sve to uzvišeno znanje… ako ne znam da ga prevedem na život. To su godine kada sam bila pametna na tako glupav način. I shvatila da mi je poziv da budem pametna na pametan način. I da matematičke zakonitosti i principe prevedem na životne zavrzlame.
I tako je nastajala moja matematika višeg življenja. Koju sam počela da praktikujem onoga dana kada sam dala otkaz u školi. 1. juna 1996. Kada sam dobila srčani udar. Od preteranog davanja. I od bezbrojnih privatnih časova koje sam držala. Jedva preživljavajući u svakodnevnom svetu. I bukvalno i metaforično. Kada su mi lekari saopštili da sam sada srčani bolesnik… i podsetili me da mi je i mama umrla mlada od srčanog udara… i predložili mi neki strogi režim življenja… više nisam imala dilemu. Znala sam šta mi srce govori. I poslušala sam ga. Dala sam otkaz još tog juna. Nakon što sam ispratila moje đake. Svi su mi govorili da nisam normalna. Zašto ne iskoristim makar još te dve plate za vreme raspusta. Pa neka dam otkaz u septembru. Ako baš moram. Znala sam da je zvono odzvonilo za kraj ove epizode.
Bilo je to pre tri decenije. U vreme kada su se svi čudili što sam dala otkaz u školi. Na tako jednom finom i lepom poslu. A ja sam se tada… pre trideset godina osećala starije i potrošenije nego danas. Bilo je to vreme pre interneta. Pre nego što je u kolektivnoj svesti postojala ideja o davanju otkaza. O pravljenju nekog drugog života. Pre self-help knjiga. Pre koučeva. Terapeuta. Učitelja. Mentora. Gurua. Bio je to trenutak kada sam ostala bez vizije svog života. Bez matematike. Bez profesure. Bez porodice. Bez domovine. Najteže mi je padalo to što nisam imala ni jednog jedinog sagovornika na tu temu. Život me je pozvao da konsteliram nove staze. I tog juna 1996. za mene je počela nova epoha. Čije obrise danas svi naslućujemo.
Tada sam krenula u potragu za suštinskim znanjem. Koje će mi pomoći da razumem tokove života. I njegove zakonitosti. Da u njima prepoznajem obrasce. Pravilnosti. I za tim znanjem sam tragala po celom svetu. Do granice poroka. U jednom trenutku sam se zatekla i u Hondurasu. Kao u nekom vicu. Šta ja ovde radim? Pitala sam se. Kada se jedna devojčica crnkinjica prepala videvši me. Belu. Drugačiju. I pobegla glavom bez obrzira. Shvatila sam da je vreme da se vratim kući. Na obalama Karipskog mora. Osetila sam isti onaj poriv… kao sa tri godine. Poziv. Da ostavim plucere. I da se pustim vodi da me naučii da pliva. Da pređem okean. I da se vratim kući. Osećala sam da sam naučila da plivam.
Ovo moje putešestvije trajalo je šesnaest godina. Tada… kada sam osećala da sam naučila da plivam u reci života… napravila sam Radionicu „Sve što ste oduvek želeli. A možda niste znali kako“. Sve te neke zakonitosti… principi su mi se samo poređali. I osećala sam da imam nešto veliko i važno da podelim. A bila sam i više nego svesna koliko je važno imati sagovornika u tim procesima. A o mojim brodolomima i učenjima u konsteliranju novih staza… napisala sam Nindžu od Japana sa Balkana. Moj prvenac. Za šest nedelja. U jednom dahu.
Volim japansku reč… sensei. Japanskim slikovnim pismom predstavljena je sa dve osobe pored reke. Sensei je onaj koji je korak ispred učenika. I može da mu šapne kakva ga psiho-geografija čeka. Volim i misao Halila Džubrana o poučavanju. Da nam niko ne može otkriti ništa osim onoga što je već ležalo u polusnu u počecima našeg znanja. Učitelj koji hoda u senci hrama, među učenicima, ne daje od svoje mudrosti, nego od svoje vere i svoje ljubavi. Ako je zaista mudar, ne nudi nam da uđemo u kuću njegove mudrosti, već nas vodi do praga našeg duha.
Baš kao što kaže i kolektivna mudrost sažeta u izreku… Nije znanje znanje dati… već je znanje znanje dati. I živeti. Dodala bih. To me je naučio moj deda Jovan Grujić. Zvani Alojzije. Arhetip učitelja i direktora škole. Čak i kada je bio na pragu desete decenije. Predavao je istoriju. I želeo je da prenese na mene tu svoju ljubav. Godinama je pisao istorijske sveske. U svim bojama. Kao mape uma. Samo za mene. Crtao mi je neme karte. Izvodio istorijske skečeve. Nuh.. od cele istorije… zapamtila sam jednu jedinu rečenicu. Titovu rečenicu sa Bombaškog procesa. Ne priznajem vaš sud. Samo sud svoje partije. I tom rečenicom moj buntovnik je često adutirao. U ono vreme kada baš i nije bilo zgodno suprotstavljati se. Ako je Tito rekao… onda je u redu.
Alojzije me je učio da je primer najbolje vaspitno sredstvo. On je bio direktor škole do poslednjeg daha. Još trideset godina nakon što je otišao u penziju. Uvek je razmišljao kakav će utisak ostaviti na učenike. Baš kao što se i ja u raznim životnim situacijama pitam… šta ću reći mojim studentima. Kako sam postupila u ovoj situaciji? I to me čini boljom od sebe same. O da. I smatram to velikom milošću.
Alojzije me je naučio kako se posvećeno bavi svojom temom. A njegove sveske istorije pisane za mene… stoje ispod svih mojih beleški. Kao najznačajnije nasledstvo koje sam dobila. Sa tog mesta se rodila i rečenica koja je jedan od mojih ključnih principa. Dok nije u mišićima… znanje je pusta glasina. Živo znanje. To je to umeće Senseija da u učeniku probudi ono što je dremalo u polusnu u počecima njegovog znanja. A radionica je u međuvremenu narasla do Bepinog sveučilišta. Koje je u stvari hram živog znanja. U dve reči.
Nijedan čovek nije moj prijatelj. Nijedan čovek nije moj neprijatelj. Svaki je čovek moj učitelj. Kaže japanska poslovica. Danas mi je jasno da je učiteljica kojoj sam rekla da je blesava probudila čitav ansambl mojih esencijalnih arhetipova. I matematičara. I senseija. I buntovnika. Hvala svim učiteljima koji su mi dali ljubav. Veru. I probudili moje znanje. A hvala i onima koji su mi pokazali kako ne treba. Danas ipak biram učitelje koji vole. Veruju. I žive svoje znanje. I koji su mi stilski dopadljivi. To mi je uvek znak najdublje povezanosti. Da ne zaboravim da dodam… da sam i večni student. I da uvek imam neko novo znanje kojim proširujem svoje svetove. I senseije koji su na tom putu korak dva pre mene.
Patila sam kad god nisam nosila kostim Senseija. Kada se raspust oduži.. silno se zaželim table. I deljenja znanja. Pa ako nema nikoga u vodi… ko bi poželeo da malo dotera svoje plivanje.. a ja ustanem… stanem pred ekipu na mojoj omiljenoj plaži… i krenem da „obrajsnim“. To je senovita strana ovog arhetipa. Takođe… trebalo mi je mnogo godina da naučim da postavim granice u odnosu sa svojim studentima. Jer imam sklonost da se dam sva. Da se dezintegrišem. Još od onog srčanog udara. Čini mi sam tri decenije kasnije na dobrom putu. Vežbam i da ne budem sensei mojim prijateljima i mojim ljubavnim partnerima. Da ne držim predavanja na plaži. Da ne dajem znanje dok ga neko od mene nije tražio. Ovih dana razbuđujem arhetip devojke. Koju nisam stigla da proživim. Jer sam vrlo rano preuzela svoj život u svoje ruke. I vrlo rano postala razredna. I čija strast i šašavost će mi u ovom trenutku baš prijati.
Na kraju krajeva… ne mora sve da bude poučno. Nešto može da bude i zabavno.
Beograd, 10. februar 2026.